Posle gostovanja prvih postava u Zagrebu i Podgorici

Kao i svi drugi politicki mitovi tako i mit o Milosevicevoj nepobedivosti i svesrpskom jedinstvu pod njegovim skutima, to jest vecita zalopojka o srpskoj neslozi - u dubokoj je koliziji sa elementarnim demokratskim standardima i potrebama, sa politickim pluralizmom, sa politikom kao takvom. Poziv na jedinstvo koji ce se inkvizitorski postaviti i vec se postavlja i Crnoj Gori, u sustini je suprotan konkurenciji svake vrste, pa i politickoj konkurenciji koja je prirodni i bitni sastojak svakog federalizma.

Dimitrije Boarov

Protekla sedmica bila je u znaku dva dosta slicna katastrofalna gostovanja "najjacih ekipa" iz Beograda - u Zagrebu i Podgorici. U Zagreb je putovao sampionski tim fudbalskog kluba "Partizan", a u Podgoricu reprezentativna selekcija Socijalisticke partije Srbije. Obe ekipe imale su za osnovni cilj da "odrze rezultat" koji su postigle na svom terenu sedmicu ranije - i to pre svega "aktivnom igrom", to jest - kontranapadima. Na oba gostovanja ocekivalo se da publika nece prezati od vredjanja gostiju, pa je najavljeno da su poslati psihicki stabilni ili otupeli igraci. U oba slucaja "najjace postave" pretrpele su havariju. "Partizan" je deklasiran sa 5 : 0, a tim Socijalisticke partije Srbije na celu sa Zoranom Lilicem izgubio je utakmicu jos na putu od aerodruma do mesta borilista. No, tu prestaju slicnosti i gasi se prostor za segacenje. Salu zaustavlja okolnost sto se sportski rezultat iz Maksimira jednostavno prihvata i u Evropi i u Beogradu, ali onaj politicki, iz Podgorice - e, taj se ne priznaje.

Neko ce tim povodom mozda zlurado zakljuciti da je srpski centar moci spreman da prizna samo one "neprihvatljive rezultate" koji se postizu u inostranstvu, pod paskom neke medjunarodne FIFE, te da je Zagreb moguce i zbog toga otisao u inostranstvo, da ne bi morao svaki povoljan "skor pogodaka" naknadno da verifikuje u Beogradu. Sledstveno tome, mogli bismo stici i do jos neugodnije hipoteze, da oni iz Podgorice mogu racunati na verifikaciju rezultatske pobede, tek kad se i sami separiraju od drzave u cijem visokom centru se "suvereno i nezavisno" , naknadno i definitivno odlucuje sta je dobro, a sta nije dobro za Crnu Goru ili Vojvodinu, za gradjane, narode i nacionalne manjine, za politicke stranke, za privatne vlasnike ili strane ulagace, za izvoznike i uvoznike, za stedise i poreske obveznike, za domace i strane turiste, itd.

Onaj kome se ne svidja drzava u kojoj se rezultati politicke, izborne, privredne, vlasnicke, medijske i svake druge utakmice odredjuju uglavnom prethodno, a po potrebi se rezultat zapisnicki koriguje i posle igre na terenu - vec desetak godina rizikuje da se na njega iz Milosevicevog politickog staba sruci teska optuzba da je "protiv Jugoslavije", da pokrece "antijugoslovensku kampanju", da je "protiv jedinstva i zajednistva" i "protiv vecine", da "narusava solidarnost", da "cuva svoje kriminalne interese" i da je "povezan sa mafijom", da "separatizmom podriva drzavnu zajednicu", da je izvrsilac necije "spoljne volje", da ga inostranstvo podrzava "moralno i materijalno", to jest da je ucesnik u nekoj "medjunarodnoj zaveri", itd. Vecina ovih optuzbi sada se vec upucuju Milu Djukanovicu, Sveti Marovicu, Milici Pejanovic-Djurisic i svim drugima koji su se usudili da se odupru uspecu Slobodana Milosevica na jugoslovenski vrh sa svim instrumentima neogranicene vlasti koje je stekao u Srbiji.

No, to je tek pocetak kampanje demonizacije neposlusnih u vrhu Demokratske partije socijalista Crne Gore. Mozda ti mladi i neposlusni znaju sta ih jos ceka, jer i sami su pre sest-sedam godina pisali parole protiv "cuvara feuda u Titogradu", "rusilaca jake Srbije, to jest jake Jugoslavije", u stvari parole protiv komunista- prethodnika na vlasti. Pri tome imaju prednost sto i sami znaju tehnologiju "dogadjanja naroda". Mozda su zbog toga sada i toliko odvazni, jer znaju kako se narod izvodi na ulice i kako se organizuju "mirni i dostojanstveni narodni mitinzi", kako "narod pise ustav" i kako "narod uvek pobedjuje". Ili se bar uzdaju u procenu da danas i politicke tehnologije, kao i sve ostale, brzo zastarevaju.

Milosevicevom favoritu u Podgorici Momiru Bulatovicu mnogo je teze, jer on mora potpuno da menja retoriku - kad je narod u pitanju. Evo, tek sto je svojim gostima koji su tako jadno prosli kroz "narodni spalir" uvreda, kamenica i pokvarenih jaja u "nezasticenoj" koloni blindiranih automobila, morao da se izvini zbog "male, svojevrsne neprijatnosti" koju su doziveli po dolasku u Podgoricu, a i beogradska nevladina stampa pocela je da ga podseca na ono sto je govorio kad je taj isti "narod" samog njega montirao za sefa Saveza komunista Crne Gore. "Nikad nisam uspeo da razumijem strah od 'desavanja naroda' koji se granici s panikom u nekim djelovima nase zemlje", rekao je Bulatovic 1989. godine, a sada se od njegovih mentora to isto "desavanje" pripisuje "huliganima" sklonim lincu. Covek koji je pre osam godina osudjivao policijski napad na "narodni miting" u Podgorici (sa onim cuvenim: "Postupi po naredjenju!") i zaustavljanje i tucu "radnicke i narodne kolone kod Zute grede", te naglasavao da su Crnogorci posebno osetljivi na upotrebu sile, sada se zali kako gosti iz Beograda nisu bili dobro policijski obezbedjeni.

No, najmanje je tu vazno sto neki politicki luftiguz i Milosevicev odlikas mora da obrne smer svoje nadarene slatkorecivosti. Mnogo je vaznija od toga cinjenica da centar politicke moci u preostaloj Jugoslaviji ne prihvata i ne priznaje to sto se realno dogodilo u koalicionom ogranku u Podgorici. Kao sto sada ne priznaje da je u Demokratskoj partiji socijalista Crne Gore doslo do smene na vrhu, taj centar sutra verovatno nece priznati ni tamosnje rezultate izbora, vec ce moguce proglasiti neke svoje. Mozemo lako zamisliti da negde posle predsednickih izbora u Crnoj Gori, njihov tamosnji glavni covek zatrazi od SRJ da sastavi neku "Vucelicevu ili Sainovicevu komisiju", poput one Gonzalesove, te da od nje zatrazi da proveri valjanost crnogorskih izbornih rezultata. Medjutim, i tada ostaje mogucnost da Djukanovic i drugovi postupe isto kao i Milosevic. Da priznaju samo ono sto moraju da priznaju, te potom potraze neke nove saveznike kod uvek spremne ovdasnje opozicije. A srpska opozicija, cak vise od crnogorske, u tom smislu je daleko spremnija. Mozda se upravo toga Milosevic plasi vise nego sto ga je strah da ce Bulatovicu uskoro morati traziti smestaj u Beogradu ili nekoj ambasadi.

Problem mladih socijalista-buntovnika iz Crne Gore pri eventualnom izboru partnera u opozicionom Beogradu je u tome sto je tu veoma tesko naci ikog ko ima meksi stav prema saveznoj drzavi i od samog Milosevica. U prakticno svim srpskim opozicionim strankama caruje mit o "srpskoj sabornosti" (bilo sta to znacilo u politickom smislu), a u mnogima od njih i najnacitaniji aktivisti jos smatraju da su crnogorsku naciju izmislili Tito, Kardelj i Bakaric u saradnji sa komunistickom ili katolickom internacionalom. Kao da je nacionalno pitanje u svemu predhodno pitanje i kao da su Amerika ili Nemacka savezne drzave zbog toga sto postoje neki tamosnji pravi ili izmisljeni Crnogorci.

Tesko je setiti se kada je neka velika srpska opoziciona stranka zauzela bilo kakav stav o jugoslovenskom federalizmu danas ili nekom drugacijem nasem federalizmu sutra. Preciznije receno, lako se mozemo setiti da su federalizam neke srpske opozicione ili kvaziopozicione stranke odbacile en general, ali se ne mozemo setiti da je bar neka od opozicionih stranaka "demokratske orijentacije" o federalizmu, kao mogucem i pozeljnom ustavnom ustrojstvu jedne istorijski, politicki, nacionalno i ekonomski toliko sarolike drzave - rekle ista odredjenije i ozbiljnije. Evo da i ovde za primer spomenemo nesrecnog Vuka Draskovica, na koga je sada posle posete Belom dvoru krenula "i ala i vrana" (sto je sam vidovito predvideo). On je nedavno prilikom price o Vojvodini, na drzavnoj televiziji (kako Milosevic brzo ispunjava obecano i Vukove predizborne uslove), sa najvise zadovoljstva govorio o nadmoci srpske vojne organizacije (gde "kad pogine general, odmah ga zameni pukovnik, a ovog major"), nad nemackom vojnom organizacijom (gde kad nema komandanta, svi su izgubljeni). Umesto da pokusa nesto ozbiljno da kaze o pokrajinskim autonomijama ili federalizmu, on se po kafanskom stereotipu odvazio da za srpsku prednost ospori jednu vojnu doktrinu i vojnu organizaciju koja je (da ne spominjem vecitog fon Klauzevica) od Bihlera do Guderijana, Rundstata ili Romela 150 godina mlela sve pred sobom i poubijala milione ljudi. Takvu lezernu glupost izgovorio je samo da podidje jednom od omiljenih srpskih mitova. Mitu o nepobedivosti.

Kao i svi drugi politicki mitovi tako i mit o Milosevicevoj nepobedivosti i svesrpskom jedinstvu pod njegovim skutima, to jest vecita zalopojka o srpskoj neslozi - u dubokoj je koliziji sa elementarnim demokratskim standardima i potrebama, sa politickim pluralizmom, sa politikom kao takvom. Poziv na jedinstvo koji ce se inkvizitorski postaviti i vec se postavlja i Crnoj Gori, u sustini je suprotan konkurenciji svake vrste, pa i politickoj konkurenciji koja je prirodni i bitni sastojak svakog federalizma. A bez unutrasnje i svetske konkurencije se nista ne razvija i nista ne dogadja. Zbog nerasirene konkurencije i "vecitog derbija" u Beogradu nam je i propao fudbal diljem zemlje, pa cim krenemo u inostranstvo, tuce nas ko stigne.

Naravno, sada nas tuku i oni iz Zagreba i Banskih dvora, koji su "koncentraciju kvaliteta" usavrsili i vise od Milosevica i koji vec isticu duboko frustriranu floskulu da onaj ko pobedi Srbe ide na vrh Evrope. Tamosnji general naravno nikad nije ni citao, a i ako je citao nije razumeo, Hala Koka ("Sta je demokratija") koji je primetio da je demokratija kao nacin zivota izrasla u Zapadnoj Evropi tokom 2.000 godina "uz stalne poraze i cesto nazadovanje", ali da je upravo taj "demokratski proces" ovaj mali kontinent vekovima i drzao na vrhu sveta. Zato je ta iskusna Evropa ovih dana i poslala poziv vlastima u Beogradu da se suoce sa izazovima i preuzmu odgovornost za postene izbore.