DR BRANIMIR STOJKOVIC, O TOME KAKO PONOVO USPOSTAVITI MINIMUM KOMUNIKACIJE

Zakazivanje referenduma, zauzimanje distance u odnosu na medjunarodno okruzenje je pokusaj da se Jugoslavija ponovo definise kao ostrvo koje moze samo da resava svoje probleme

Mirjana Kalinic

Apsolutna homogenost ucesnika u komunikaciji je nemoguca, jer onda nema dijaloga, vec je rec o monologu. Za komunikaciju je neophodan drugi i to drugi koji se razlikuje, ma kako te razlike bile male. U svim slucajevima, “zajednica iskustva" je ono sto predstavlja osnovu za uspostavljanje komunikacije. Sto je zajednicko iskustvo vece u odnosu na ukupno iskustvo svakog od ucesnika u komunikaciji, to je ona laksa i obratno - minimum zajednickog iskustva znaci minimalne mogucnosti komunikacije" - kaze na pocetku razgovora za nas list dr Branimir Stojkovic, sociolog kulture, objasnjavajuci sta je potrebno da bi se uspostavio minimum komunikacije medju ljudima.

Kada je komunikacija prekinuta, dolazi do histericne kampanje kao i ovih dana kada je rezim posredstvom medija koja su pod njegovom kontrolom, agitovao da bi sto veci broj gradjana izasao na referendum i zaokruzio “ne".

“Kampanja za referendum je otvorila novu fazu ksenofobije udaljavanja od sveta. Odnosno, udaljavanja od perioda kada se cinilo da se mi priblizavamo i ukljucujemo u Evropu, tj. da postajemo deo svetske i evropske integracije, kad nam se cinilo da stizemo do obale. Sada idemo u pravcu, ksenofobije, autarhicnosti. Meni je sve to bilo jasno onoga trenutka kada je predsednik SRJ Slobodan Milosevic odbio da primi Roberta Gelbarta. To je bio znak da se iz faze kooperativnosti prelazi u fazu inata. Sve ostalo je bila logicna konsekvenca toga, cak i zakazivanje referenduma. Zauzimanje distance u odnosu na medjunarodno okruzenje je pokusaj da se Jugoslavija iznova definise kao ostrvo koje moze da resava samo svoje poslove", kaze dr Stojkovic.

To je i razlog, naglasava nas sagovornik, sto se, posebno u vreme referendumske kampanje, na televiziji cesto ponavljala recenica u stilu, kako ni obicni ljudi ne dozvoljavaju da se u “njihovoj" kuci neko sa strane mesa u “njihove" poslove.

“Pri tome se zaboravlja da se u porodici u kojoj su bitno poremeceni odnosi izmedju supruznika i dece uvek umesa neko sa strane. Centar za socijalni rad ili, u jos gorem slucaju, sud koji buduci da ima distancu u odnosu na jedne i druge, buduci da nije zainteresovan, moze bez emocija i pristrasnosti da presudi o tome koliko je ko u pravu i da nadje neku meru zajednickog suzivota. Zato oni koji se pozivaju na model porodice da bi pokazali kako strana intervencija u domace poslove nije ni moguca, ni pozeljna, prizivaju jednostavno apsolutni autoritet sefa porodice. Prizivaju, u stvari, autoritarnu, patrijahalnu porodicu u kojoj je otac imao pravo zivota i smrti, nad ostalim clanovima porodice", objasnjava nas sagovornik.