Kaznjenicka kolonija

Zgodno je, medjutim, uociti dokle je Milosevic stigao, kad ne moze da izdrzi ni formalno rukovanje s Djukanovicem. To izgleda kao neki tracak nade i to je u ovom slucaju prece od integriteta, suvereniteta i teritorijalne celovitosti

Pise: Stojan Cerovic

Formalni prekid diplomatskih odnosa Srbije s Crnom Gorom obelodanjen je prilikom proslave praznika zajednicke drzave. To sto Milosevic nije na prijem pozvao predsednika jedne republike, ni predsednika Skupstine te Republike moralo bi se smatrati ne prvoklasnim skandalom nego gestom koji u sferi protokolarnog i politickog ponasanja spada u delikvenciju, kriminalni cin uperen protiv drzave. Svi bismo morali biti zaprepasceni i sokirani, ali zapravo nismo.

Navikli smo. Sta bi Milosevic nego da odbija, da steti, rusi i razara? Zar bi na njega licilo da stvarno pozove Djukanovica na taj prijem? Covek prosto ne zna ni za “sportski pozdrav". Nikad se nije bavio nikakvim sportom. I mada ovaj slucaj ozbiljnoscu daleko prevazilazi protokol, nekako nismo u stanju da se bas toliko zgrazamo, kad vidimo da na Kosovu upravo pocinje rat.

Ali, gle cuda, cini mi se da se i oko toga malo ko posebno potresa. Rat, pa sta? Vec smo to videli, znamo kako pocinje, kako tece i kako se zavrsava; znamo sta se tada radi i kako se prezivljava. Znamo i za mobilizacije, i za sankcije, i za izbeglice, i za nestasice, i za bezvredne milijarde, i za sverc, i za autobus do Budimpeste, i za benzin na kanticu, i za ratne invalide koji prose, i za ratne milionere, i za Haski sud... Ko nije uspeo, za sve ove godine, da ogugla na Miloseviceve strujne udare, do sada je verovatno nacisto poludeo.

Nivo nasilja u nasem svakodnevnom iskustvu je utrostrucen jos pre desetak godina i odrzavao se na toj visini, a trenutno opet vrtoglavo raste. Ovo je ratna zona s prividno civilnim poretkom. Prisustvo smrti je stalno, blisko i sve blize. Tajna opstanka ovde se sastoji u navikavanju na nemoguce uslove zivota, pa otud ovde prezivljava i mnozi se jedna nemoguca, nelogicna, endemska vrsta ljudi, koji bi u normalnim prilikama delovali prilicno monstruozno. Oni to slute i vec i sami, koliko mogu, potpomazu odrzavanje ove kaznjenicke kolonije.

U svemu ovome sastav zvanica na prijemu kod glavnog krivca izgleda kao beznacajno pitanje. To je samo jos jedan korak ka razbijanju i ovog ostatka drzave, sto nije nista novo, a ni najvaznije. Zgodno je, medjutim, uociti dokle je Milosevic stigao, kad ne moze da izdrzi ni formalno rukovanje s Djukanovicem. To izgleda kao neki tracak nade i to je u ovom slucaju prece od integriteta, suvereniteta i teritorijalne celovitosti.