PROMENA PORETKA, GRADA I URBANIZMA (2)

Vladimir Macura

Smanjenje obima profesionalnog urbanistickog rada, uz realan nedostatak privrednog podsticaja, uticalo je da se promeni pogled na ulogu planova. Praktikovanje diskretnog gradskog rasta zapravo je ona realna podloga koja najlakse dovodi do brzopletog zakljucka o suvisnosti dugorocnog gradskog planiranja. Tako se javila sumnja u potrebu generalnog urbanistickog plana kao strategijskog dokumenta - znaci ne kao ogranicavajuceg, rigidno direktivnog elaborata sa znacajnim restriktivnim komponentama kakav je bio nekadasnji GUP, vec kao plana - vizije koji treba i moze razlozno da anticipira i usmeri potencijalno najvaznije i najobimnije gradske investicije. Primer za ovu vrstu sumnje je ozbiljan zastoj na renovaciji GUP Novog Sada, kao i nove GUP-odluke beogradske uprave - rec je o mogucnosti izgradnje na ravnim krovovima, otvaranje gradnje na parcelama koje su oblikom i namenom jasne - cime je uloga generalnog plana svedena na regulacionu dimenziju. Ova dva primera govore da gradske vlasti u nekim slucajevima ne osecaju potrebu za dugorocnim planovima, jer tu potrebu trenutno niko ne podstice, kao i to da urbanisti nedovoljno ubedljivo upozoravaju na stete koje se time otvaraju.

Izmenjena ocekivanja od urbanizma uticala su da se promeni i sistem urbanistickih institucija i to pocev od najvaznijih ustanova pa do lokalnih sluzbi i timova. Umesto nekadasnjeg Ministarstva za urbanizam, stambeno-komunalne poslove i gradjevinarstvo, formirano je Ministarstvo gradjevina s brojcano skromnim odsekom za urbanizam i jakim resorom za gradjevinarstvo koje se bavi prvenstveno onim njegovim delom koji ima kapitalni znacaj za drzavu. Takvom orijentacijom grad i urbanizam su stavljeni na marginu. Nekadasnji republicki Zavod za urbanizam i stambeno-komunalne poslove, koji je godinama tavorio ali koji je mogao sada da bude revitalizovan - to nije, vec je formiran sasvim novi Zavod, ali ne kao samostalna profesionalna ustanova vec kao deo Ministarstva gradjevina. Time je ponovo receno da ce se drzava prvenstveno zanimati za velike strukture u prostoru, ali ne i za grad. Lokalni urbanisticki zavodi u proteklim godinama su solidno opustoseni i prepusteni snalazenju u nejasnim poslovnim okolnostima i jos nejasnijem stavu drustva prema svojoj urbanoj buducnosti. Na nemalom broju mesta ulogu urbanisticke profesije i sluzbe preuzele su druge organizacije, druge sluzbe.

Kakav moze da bude odgovor urbanista?

Vrlo je tesko pretpostaviti da urbanisti mogu da imaju ozbiljnijeg uticaja na povecanje investicija u gradovima i da time donekle uticu na poboljsanje struke ili povecanje potreba za planiranjem. Ove promene ce se desiti tek posto se ponovo otvori stvarni gradski rast kroz novu izgradnju i uredjenje. Dok god se ne pojave strani investitori voljni da plasiraju svoj novac u zidanje na nasem tlu, dok god se ne probudi manji i srednji domaci investitor - jer iz privrede koja je sistematski opustosena drugacije i ne moze da se ocekuje - dotle se ni u urbanizmu ne moze ocekivati veca promena. Jer, mehanizam koji podstice profesionalni rad na planiranju, osmisljavanju i oblikovanju grada je dosta jednostavan: privredni razvoj i njegova ekonomska moc spregnuti s kulturnim napretkom i vrednosnim orijentacijama izazivaju politicku volju elite koja, nasavsi potporu u potrebama i aspiracijama gradske zajednice, izaziva struku da istrazi i pruzi nova urbanisticka resenja. Dok god nema tog privrednog pritiska i politicke volje, urbanizam ostaje na nivou papirne discipline. Medjutim, ono sto urbanisti mogu da urade odmah, da bi profesiji povratili pristojno mesto u drustvu, a sebi samopostovanje, ali jos vise da bi ispunili svoj zadatak, razlog svog postojanja, moze se svesti na dve osnovne tacke.

Prvo, oni mogu energicno da zahtevaju, a moguce i da ucestvuju u donosenju novih zakona o gradskom razvoju. Urbanisti treba da teze da se promeni kompletan sistem od sest-sedam zakona koji su doneti pre nekoliko godina, a koji bi trebalo da regulisu rast i razvoj grada. Verujem, nakon eksperimenta sa sadasnjim setom zakona, da je svojevremeno zastupani koncept da ova zemlja treba da ima jedan integralni zakon o gradu - bio ispravan. Nikoga ne treba da cudi kako je bilo moguce da niskourbanizovana Jugoslavija iz tridesetih izradi i primenjuje solidno razradjen sistem propisa o naseljima, a i o gradovima, o gradskoj geometriji i fizici, da regulise procedure i izgradnju na jednom visokom evropskoms nivou, a da ova danasnja, sa preko polovinom stanovnika u gradovima, nije u stanju da definise svoj stav o rastu i razvoju gradova. To danas nije moguce izmedju ostalog i zato sto danas umesto zakonodavstva integralnog tipa koje odgovara aktuelnim drustvenim promenama imamo opasnu smesu parcijalnih, medjusobno neuskladjenih, zastarelih, iz starog krpezom ponovljenih, sa Ustavom raskoracenih i sasvim nedelotvornih zakona. Ako se ne moze promeniti ekonomski ambijent, a on se nece bitnije promeniti bez obzira na rusenje/nerusenje spoljnog zida sankcija, onda je bar moguce da se unutrasnji legislativni milje ucini naklonjenijim gradskom razvoju u kome ce i pojedinac i grupa i grad u celini i sadasnje i buduce generacije imati i trenutno mesto i perspektivu. Urbanisti znaju, mada toga mozda i treba da se malo podsete, da ovo pitanje nije pitanje samo zakonopisaca, vec podjednako i struke.

Drugo, mogu da pokrenu izradu novog doktrinarnog okvira profesije. U tom poslu mogu da se oslone na aktuelne dokumente Ujedinjenih nacija i specijalizovanih agencija, pre svih UNCHS, UNDP, ili recimo WWF, mogu da prouce evropske papire, da vide sta to preporucuje CLRAE, da pogledaju o cemu to brine ECA. Skupljeno sve zajedno, ovde nije receno nitsa sto bi profesiji bilo nepoznato ili novo. Ono sto nasa domaca struka treba da uradi jeste ono sto zna da je njen posao u ovim godinama, ali sto neprekidno odlaze, a sto je vise puta ponavljano na raznim domacim mestima - definisanje novog idejnog okvira struke. Na medjunarodnom nivou, pocev od Rio-konferencije pa do Istanbula, receno je da su sve zemlje - pa bogamai i one koje ne drze do sebe - duzne da shodno svojim mogucnostima, geografskom i prirodnom ambijentu, ekonomskom i drugim potencijalima, mentalitetu naroda i drugom, razrade strategije razvoja envajermenta i gradova na jednoj odrzivoj osnovi. Svi oni koji se profesionalno bave pitanjem grada vrlo dobro znaju da je s padom postulata moderne ostala jedna ogromna praznina koja je samo delimicno popunjena humanistickim stavovima, ciljevima i metodama postmoderne, ali da ta popuna nikako nije dovoljna za tretman grada u iducem milenijumu. Razlog za re-kreaciju idejnog okvira, ali i za njegovu specificnu obradu lezi u posebnostima naseg drustva. Urbanizam nikako ne bi trebalo da ispusti iz vida da za razliku od mnogih drugih poslova koje on moze da deli s drugim subjektima drustva, ovaj posao - re-kreiranje doktrinarnog okvira - nema ko drugi da izvrsi izuzev njega samog. Tek kada je formulisan jedan solidan programski okvir, tek tada drustvo i njegovi predstavnici mogu na njega da reaguju, da ga prihvataju, menjaju i dalje razvijaju. Ne treba zaboraviti da su sve profesionalne doktrinarne, programske orijentacije i stilovi - ukljucujuci i modernu i postmodernu i tezu o odrzivom razvoju - bile strucno formulisane daleko pre nego sto su ih drustvo i investitori i politicari usvojili kao svoje orijentacije. Uostalom, da li je Broz onih tridesetih ista znao o Korbizijeovoj Atinskoj povelji? Nista, ali mu to nije smetalo da pedesetih slatko pocne sa zidanjem Novog Beograda, prvog socijalistickog grada i jednog od najkorbizijevskijih gradova Evrope.

(Autor je arhitekta iz Beograda)