STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Kad god voda dodje do grla, neko se seti dijaspore. Od nasih ljudi koji su, milom ili silom, otisli odavde i uspeli u svetu, ocekujemo, odnekud s pravom, da nas posavetuju kako da ne propadnemo kod kuce. Nasijenci se, obicno, odazovu pozivu, saslusaju domace tuzbalice i, ako nisu samo dobronamerni nego i iskreni, kazu, otprilike, ono sto i nas covek iz Amerike, Majkl Djordjevic: "Srbija je bolesnik koji nece da uzme lek". Za tu bolest, nema, izgleda, vidara ni u dijaspori.

Domaci govornici na simpozijumu "Otadzbina i dijaspora", koji je prosle sedmice odrzan u Kolarcu, posli su, medjutim, od pretpostavke da je lek u tome da svi misle kao oni. Umesto da otadzbina doceka dijasporu s pripremljenim cinjenicama, ponekom strucnom analizom ili konkretnim projektom, domaci pateticni govornici mrsili su nesto o "dekapitaciji" srpskog naroda, o srpskoj slozi i neslozi, o specijalizovnim sluzbama iz inostranstva i o domacim placenicima. Sta o svemu misle nasi gosti, jedva da se u medijima nesto culo. To je, naravno, nas, a ne njihov propust, ali bojim se da je dijaspora sasvim dobro razumela u cemu je stvar: nama je, ovde, vise do tumacenja nevolja, nego do njihovog resavanja. Kad bi bilo drukcije, neko bi im znao reci koji su nam lekovi potrebni, a nasi ljudi bi ih lako nabavili i poslali u old countrdz. Ovako izlazi da se od dijaspore ne trazi pomoc, nego saglasnost oko istorije bolesti od koje pati otadzbina. Pri cemu se i sama ta istorija trezvenom coveku mora uciniti pre kao deo problema pred kojim stojimo, nego kao elemenat resenja.

Ako me secanje ne vara, kad god bi se nasi ljudi iz sveta okupili da se nadju u nevolji starome kraju, uvek bi ih docekala vest da jedna ili druga vlada upravo priprema mere koje ce im olaksati da pomognu svojima, kad to vec zele. Oni se razidju, a vlada se prihvati vaznijih poslova. Sta ostaje dijaspori, nego da pomisli kako se s njom u otadzbini neko sali? Kome je do sale, taj ili nece propasti ili cak i ne zna da mu se to dogodilo. Ako je ono prvo, moze i bez dijaspore, a ako je ovo drugo, ni ona mu ne moze pomoci. Postoji, naravno, i treca mogucnost, koja je opisana plebiscitarnim uverenjem da je svet, u bilo kojem personalnom sastavu, ovde pozeljan samo ako prihvati domaca pravila igre. Dzabe je tu objasnjavati da su ovi nasi uspeli jer su, zajedno s terenom, promenili navike, obicaje, nacin razmisljanja, jednom recju, pogled na svet. Ovde su na ceni samo oni koji misle da kraj sveta pocinje na granicama Srbije i da je pogled na svet upravo ono sto se vidi dokle srpsko oko dopire. Sve ostalo je neka vrsta provincijalnog mondijalizma.

Od nasih ljudi u dijaspori se trazi da budu Srbi u onome zbog cega su iz Srbije otisli i da pomognu Srbiji tako da ne pozele da se u nju vrate. To ove ljude, u krajnjoj liniji, moze navesti na pomisao da su njihove usluge otadzbini, zapravo, nepozeljne. Njima se, izgleda, cini da je otadzbina starija od rezima koji u njoj vlada. Zato vlast jedva ceka da se vide dogodine, na sledecem simpozijumu.

Jedan od govornika iz dijaspore pomenuo je da bi nasi ljudi u inostranstvu trebalo da dobiju i drzavljanstvo ove zemlje. U Hrvatskoj je to, kaze, reseno. Ne znam koliko se pominjanje Hrvatske, kao uzora u bilo cemu, dopalo domacim Srbima s dna kace, ali znam da u srpskoj dijaspori Vizentalov i slicni instituti nemaju posla. To je, da tako kazem, komparativna prednost srpske dijaspore u odnosu na susednu, ali za tu prednost ovde malo ko mari. Ovde se sticu simpatije i stvaraju animoziteti na spremnosti da se uzjase jedno "ili" i zgrabe obojci, kad vec opanci nisu na dohvat ruke. Na novosrpskom se nacionalno pomirenje smatra pristajanjem uz stranu na kojoj ste vec bili. Na srpskom, kojim govori nasa dijaspora, to se, ako sam ih dobro razumeo, zove bacanje leka kroz prozor.

Kad se sve sabere, dobro je sto su nas, opet, pohodili nasi iz sveta. Njima je jasno da nam, zasad, ne mogu pomoci, a nama bi vec moglo puci pred ocima da moramo sebe prizvati pameti, pre nego sto druge pozivamo u pomoc.