Titov biograf o federalnoj opciji, raspadu Jugoslavije...

U trenutku smrti 1980, Tito je na Zapadu bio priznat, cak slavljen kao drzavnik koji se usprotivio moci sovjetske imperije. No, samo malobrojni su bili svesni druge Titove zasluge - ujedinjenja Jugoslavije posle gradjanskog rata i krvoprolica 1941-45.

Ricard Vest

Najveci broj Titovih biografa, ukljucujuci i autora ovog clanka, napravio je gresku verujuci da je Titov raskid sa Staljinom 1948. godine predstavljao iznenadjenje za sve. Sada, medjutim, zahvaljujuci knjizi Loren M. Li (Lorrain M. Lee) Keeping Tito Afloat (/Drzeci Tita nad vodom/, Penn State Universitdz Press, 1997), zasnovanoj na istrazivanjima koja je autorka sprovela u arhivima Stejt Dipartmenta Sjedinjenih Americkih Drzava i CIA-e, saznajemo da je bilo Amerikanaca koji su predvideli raskol u komunistickom svetu i koji su umeli da ga iskoriste.

Od kraja II svetskog rata sve do rane 1948. godine na Zapadu se mislilo da je Tito crveni diktator, jednako zao i opasan kao sâm Staljin. Tito je stvorio jednopartijsku drzavu, zatvorio poglavara hrvatske katolicke crkve i pogubio vodju srpskog ratnog gerilskog pokreta Drazu Mihajlovica. Jugoslovenske oruzane snage bile su mobilisane za napad na Grcku, Austriju i italijanski grad Trst, koji su stitile britanske i americke jedinice. Kad su Jugosloveni oborili dva nenaoruzana americka aviona, The New York Daildz News je pozvao da se na Beograd baci atomska bomba, a cak i liberalne novine opisivale su Tita kao pretilog vodju geringovskog tipa, od cije debljine pucaju savovi uniforme prekrivene medaljama.

Kada je jugoslovenska vlada 1947. godine predlozila Sjedinjenim Americkim Drzavama niz sastanaka u cilju poboljsanja odnosa, samo su malobrojni u Stejt Dipartmentu uzeli taj predlog ozbiljno. No, tadasnji otpravnik poslova u Beogradu Dzon Mur Kabot, diplomata od karijere, verovao je da u Titovom krugu postoje ljudi koji drze do boljih odnosa sa Zapadom. Gotovo godinu dana pre spora u Kominformu, telegrafisao je kuci da “bi Jugosloveni mogli biti prijemcivi za sugestiju da bi bolje bilo da ne drze sva jaja u sovjetskoj korpi”.

U prvim mesecima 1948, tokom kojih je doslo do blokade Berlina, eskalacije rata u Grckoj, komunistickog prevrata u Cehoslovackoj, i pretnje da se isto dogodi u Italiji i Francuskoj, CIA je prognozirala da bi u roku od sest meseci mogao izbiti treci svetski rat. Ali, juna 1948, drugi americki otpravnik poslova u Beogradu, R. Borden Rems, primetio je sporove izmedju Jugoslavije i Rusije povodom planova o konferenciji dunavskih zemalja. U telegramu poslatom u Vasington, usudio se da sugerise da to predstavlja “prvi i neopoziv izazov koji je jedan satelit uputio vrhunskoj vlasti, komunistickim gospodarima u Kremlju”. Dve nedelje kasnije, 28. juna, Kominform je na sastanku u Bukurestu izbacio jugoslovensku partiju, a Staljin je pozvao narode Jugoslavije da ustanu protiv Tita.

Mada su mnogi zapadni mudraci verovali da je posredi samo ratno lukavstvo, neki vodeci americki drzavnici videli su i iskoristili sansu da podele komunisticki blok, pre svega Volter Bedel Smit ambasador u Moskvi, zatim Dzord Kenan, a onda i Dzon Foster Djuls, kasnije Ajzenhauerov ministar inostranih poslova. Iako ga je liberalna levica mnogo ruzila zbog hladnoratovskog bigotizma, Djuls je pobedio svoje nepoverenje prema komunistima dopustivsi da ga Tito provoza svojim privatnim motornim camcem. Godine 1951, dok je Staljin planirao osvajanje Jugoslavije, s madjarskim trupama spremnim za oruzani napad na Beograd, Amerikanci, Englezi i Francuzi napravili su plan da priteknu Titu u pomoc. Planirano je da Jugoslavija najkasnije 1952. udje u savez Nato, koji danas odrzava mir u Bosni i Hercegovini.

U trenutku svoje smrti, 1980, Tito je na Zapadu bio priznat, cak slavljen kao drzavnik koji se usprotivio moci sovjetske imperije. No, samo malobrojni su bili svesni druge Titove zasluge - ujedinjenja Jugoslavije posle gradjanskog rata i krvoprolica 1941-45. I tako, kad je jugoslovenska federacija pocela osamdesetih godina da puca, mnogi spoljasnji posmatraci pozurili su da ubrzaju proces dezintegracije. Pored starih protivnika Jugoslavije - Nemacke, Vatikana i drzavâ naslednicâ Habzburske i Otomanske imperije - bila je tu i grupa britanskih tacerijanaca iz akademskog sveta, koji su u komunistickoj Jugoslaviji videli koliko marksisticku tiraniju, toliko i prototip federalne evropske zajednice.

Oni malobrojni stranci, kakav je bio pokojni ser Ficroj Maklin, koji su poznavali i razumeli tu zemlju, upozoravali su da ce raspad Jugoslavije znaciti ponovni gradjanski rat, najpre u Hrvatskoj, zatim u Bosni i Hercegovini. Kad se to dogodilo, protivnici Jugoslavije pojurili su da podrze stvar jedne od triju novostvorenih mini-drzava, koje su reprezentovale tri glavne verske zajednice. Vrlo brzo su tri bivsa ili sadasnja savetnika gospodje Tacer - Norman Stoun, ser Alfred Serman i Noel Malkolm - postali advokati Hrvata, Srba, odnosno Bosnjaka.

Tek kad se konflikt razbuktao, strani posmatraci i inteligentni Jugosloveni povezali su krivicu za rat sa raspadom Jugoslavije. U prikazu knjige Suzan L. Vudvord Balkan Trageddz (Balkanska tragedija), Ricard Krempton je u Times Literardz Supplement jos 1995. godine objasnio:

Suzan Vudvord odlucno tvrdi - i u tome ima podrsku Kristofera Beneta, autora knjige Yugoslavia´s Blooddz Collapse - da se ne moze reci da je Jugoslavija podbacila 1990, jer sansa Jugoslaviji nije ni data. Savezni premijer Ante Markovic osnovao je Savez reformistickih snaga koji je trebalo da ponese jugoslovensku zastavu na saveznim izborima, za koje je verovao da ce se odrzati pred kraj 1990. Savezni izbori nikada nisu odrzani. Pre no sto su reformisti uspeli da se organizuju, nacionalisticki lobiji u Sloveniji i Hrvatskoj pozurili su s republickim izborima koji jedva da su bili nesto vise od referenduma o nacionalnom suverenitetu. One su pokupile karte u trenutku kad su ostali indikatori jos uvek pokazivali da bi mnogi glasali za federalnu opciju da joj je bila data sansa.

Suzan Vudvord je jedna od dvoje stranih autora u izvanrednoj zbirci eseja Burn This House: The making and unmaking of Yugoslavia (/Spali tu kucu: stvaranje i razaranje Jugoslavije/, Duke Universitdz Press 1997), koju su priredili Jasminka Udovicki i Dzejms Ridzvej. Ostali autori su Jugosloveni koji danas zive u egzilu, ili u jednoj od novonastalih mini-drzava, ili u opoziciji kod kuce; neki od njih su novinari u nezavisnim medijima. Mi na Zapadu uglavnom dobro poznajemo Vreme i druge srpske novine u opoziciji Slobodanu Milosevicu, pa je veoma poucno procitati esej ”Opozicija u Hrvatskoj”. Autor ovog teksta, koji razmatra progon novina kakve su Danas, Slobodna Dalmacija i u novije vreme satiricni Feral Tribune, mudro je odabrao da pise pod pseudonimom.

Hrabrost, snaga i objektivnost koji su se odrzali kod mnogih Jugoslovena tokom godina rata i histericne propagande dobro se vide i u Burn This House, daleko najboljoj knjizi o ovom sukobu, koju sam do sada procitao. Jedan od najsnaznijih eseja je “Medijski rat” Milana Milosevica iz Vremena, o tome kako su televizijski studiji postali ”laboratorije ratnog inzinjeringa”. Milan Milosevic s pravom kaze: Bila je neophodna mentalna konverzija pre nego sto je vecina Jugoslovena dovedena u stanje da tolerise nacionalisticke slogane. Nasuprot tvrdnjama zapadnih novinara i politicara, u bivsoj Jugoslaviji uzajamno poverenje nije manjkalo. Da bi rat postao zamisliv, poverenje koje je od II svetskog rata stalno raslo...moralo je biti iskorenjeno, a na njegovom mestu morali su biti zasadjeni konfuzija, sumnja i strah.

Milosevic prica mucnu pricu o tome kako su se rezimi u Beogradu i Zagrebu ujedinili u zatvaranju Jutela, “nezavisnog jugoslovenskog TV-studija, objektivnog u prezentaciji vesti i zainteresovanog za ocuvanje Jugoslavije, za toleranciju i liberalizam”. Kad je 1991. srpska vlada konfiskovala predajnik koji je Jutel planirao da postavi na Avali, pored Beograda, stanica se preselila u Sarajevo, gde su srpski, hrvatski i muslimanski novinari nastavili da rade zajedno.

Verna svom podnaslovu, ova knjiga daje izvanredan opis kako stvaranja, tako i razaranja Jugoslavije, posebno u istorijskim esejima Jasminke Udovicki, Srpkinje koja zivi u SAD, i Branke Prpe-Jovanovic, Hrvatice koja zivi u Srbiji. Obe autorke pisu u duhu gneva i stida zbog zlocina pocinjenih u ime njihovih naroda; Jasminka Udovicki citira Lava Trockog, koji je, izvestavajuci iz Balkanskog rata 1912-13, gorko osudio ponasanje Srba prema Albancima:

Individua, grupa, partija ili klasa sposobna da “objektivno” cacka nos posmatrajuci kako se ljudi dave u krvi i da, podstaknuta odozgo, masakrira nezasticeno stanovnistvo osudjena je od istorije da istrune i da je crvi pojedu dok je jos ziva.

U svom snaznom eseju o Josipu Brozu Titu, Mirko Tepavac, nekadasnji jugoslovenski ministar inostranih poslova, mesanog srpskog i hrvatskog porekla, analizira Titov promasaj da spreci da se pandemonijum vrati pedeset godina posle II svetskog rata i deset godina posle njegove vlastite smrti:

Tito je bio...pokretacka sila politike nacionalne jednakosti, zadugo najboljeg i najkonzistentijeg aspekta jugoslovenske vlasti... Ali, on je bio i budni cuvar politickog sistema koji je vrludao izmedju dogme i demokratije... Nije, medjutim, Tito ubio Jugoslaviju. Ubice su medju nama.

Vecina autora u ovoj knjizi smatra da bi demokratske promene na ranijem stupnju predupredile gradjanski rat. Ali, demokratiju u smislu visestranackih izbora uzeli su pod svoje nacionalisti u Srbiji i Hrvatskoj, kako bi slomili zemlju, a zatim ugusili demokratiju u njenom drugom, uobicajenijem znacenju slobode i tolerancije. Milosevic je zadrzao vlast u Beogradu uprkos masivnim demonstracijama koje su protiv njega organizovane najpre 1991, a zatim 1996. godine, dok je Franjo Tudjman dobio mandat da istera gotovo citavu srpsku manjinu iz Hrvatske. Preostala srpska enklava u istocnoj Slavoniji vracena je Zagrebu prosle godine, u okviru Dejtonskog mirovnog sporazuma.

U fascinantnom zakljucnom eseju za knjigu Burn This House, Jasminka Udovicki nas podseca da je raspad Jugoslavije predstavljao ekonomsku propast za svih sest republika. Godine 1989. fabrika automobila Zastava iz Kragujevca proizvodila je 200.000 automobila, za koje su blatobrani i unutrasnjost izradjivani u Splitu, elektricni delovi u Gorici, a sigurnosni pojasevi i brave u Ohridu. Tri godine kasnije, proizvodnja je zaustavljena, a simpaticni grad Kragujevac sve je vise propadao. Kolaps jugoslovenskog trzista naskodio je cak i bogatoj severozapadnoj republici Sloveniji, ciji vodeci ekonomist Aleksandar Bajt takodje ima reci hvale za Titovo radnicko samoupravljanje, koje je inace cest predmet izrugivanja:

Ne bismo smeli da zaboravimo da je prvo mesto koje Slovenija zauzima medju postsocijalistickim zemljama rezultat slovenackih dostignuca u okviru nekadasnjeg jugoslovenskog sistema samoupravljanja. Cinjenica da nas socijalni proizvod iznosi sedam hiljada dolara per capita posledica je nivoa postignutog u bivsoj Jugoslaviji, gde je iznosio devet hiljada dolara per capita. Jos nismo dostigli stepen koji smo imali u ”neuspesnom” samoupravljackom sistemu.

Ovaj tekst objavljen je u Times Literardz Supplement, 13. februara 1998. Ricard Vest je autor nekoliko knjiga o Jugoslaviji, od kojih je poslednja Tito and the Rise and Fall of Yugoslavia (Tito i uspon i pad Jugoslavije), 1994.