Jugoslavija zacaurena kao spora

Da nam je zivotnost ugasnula iskazuje se, recimo, time sto broj umrlih sve vecma prevazilazi broj zivorodjenih. U Vojvodini i centralnoj Srbiji na primer (Kosovo ostavimo, tamo ne znamo sta se zbiva), to je, za sada, godisnje, 15.000 ljudi manje, ali uz jasnu tendenciju razvoja u istom smislu

Pise: Vuk Stambolovic

Poznato je da svako drustao samo proizvodi i svoje bolesti i svoje nacine umiranja. Doduse, mi drustvo nemamo. A ni drzavu.

Jer, u “Jugoslaviji" je i drustvo i drzavu prozdrla sveprozimajuca mafijaska struktura. Stoga bismo mogli da kazemo da, ovde i danas, i tipicno oboljevanje, i tipicno umiranje proizvodi vladajuca mafija.

Naravno, i oboljevanje i umiranje se imenuju tehnickim terminima, i objasnjavaju tehnickim procesima. No, tehnicki termini su stvar dominantnih konvencija.

Na primer, tehnicari koji se bave zdravljem zajednice reci ce da se danas (kao, uostalom, i niz ranijih godina) u “Jugoslaviji" najvise oboljeva od respiratornih i kardiovaskularnih, a umire od kardiovaskularnih i malignih bolesti.

To je, medjutim, isto kao kada Vam lekar, kao nadlezni tehnicar koji se bavi zdravljem pojedinca, kaze da je Vas stari poznanik umro od infarkta, ali Vi znate da mu je pre mesec dana umrla zena, a da mu jedina cerka sa porodicom zivi u Australiji, i da je on umro zato sto mu je srce prepuklo, a to znaci da je umro od tuge, ili od samoce, ili od toga sto je, jednostavno, resio da odustane.

Tako ce i svako ko poznaje ovu zemlju i zna nesto o bolesti i zdravlju - a uz to je, za razliku od ovdasnjih tehnicara zdravlja zajednice, resen da dodje do istine - jasno videti da je, danas i ovde, generalni uzrok oboljevanja i umiranja - sveopste truljenje.

Naravno, nije uvek lako prepoznati pecat koji ovo truljenje stavlja na svaku smrt i na svaku patnju. Za to je potrebno i drugacije poimanje. I ljudi i sveta. Ono koje prihvata da, sem virusa, u celije ulaze i sreca, i ocaj, i tuga.

No, trulez bazdi i u nasem svakodnevnom okruzenju.

Cini se, pri tom, da se najpre moze prepoznati po ugusenom vitalitetu. Da nam je zivotnost ugasnula iskazuje se, recimo, time sto broj umrlih sve vecma prevazilazi broj zivorodjenih.

U Vojvodini i centralnoj Srbiji na primer (Kosovo ostavimo, tamo ne znamo sta se zbiva), to je, za sada, godisnje, 15.000 ljudi manje, ali uz jasnu tendenciju razvoja u istom smislu.

Mrtvilo se, dalje, iskazuje i time sto je privredna proizvodnja drasticno smanjena, a kvalitet proizvoda srozan.

Kada je 1990. godine naime, posle trogodisnjeg uvoda, opsti sunovrat poceo da se iskazuje kao na dlanu, drustveni je proizvod, po stanovniku, jos iznosio skoro 3.000 dolara. Poslednjih par godina, pak, vise je nego duplo manji. A sto se tice kvaliteta, jugoslovensku robu vise nece da kupuju ni nasa takozvana Braca. Ni Istocna, a nekmoli Istocnjacka.

Na gasenje zivota, uz to, ukazuje i sve izrazitije suzbijanje komunikacije. Svaki organizam naime, ili zivi sistem, svoju zivotnost ispoljava mnogostrukim povezivanjem sa okruzenjem. Veze, pak, suspenduje tek po drasticnom padu vitalnosti kada nastoji da energiju cuva za osnovne funkcije, radi pukog samoodrzanja.

Danasnja “Jugoslavija" je vise nego izolovana.

Zacaurila se kao kakva spora.

Ne zna se da li je teze u nju uci, ili iz nje izaci.

No, do oprastanja sa svetom nije doslo samo zbog iscilelog zivota.

Truljenje je pospeseno i time sto nas je mafijaska elita, jos zive, zakopala.

Isisala nas je, naime, iz svih svetskih punktova kontakata i razmene i survala u svoju sopstvenu pomrcinu u koju, sem svojih beloruskih i inih replika, pripusta mahom sopstvene progonitelje... Gubljenje vitaliteta, dakako, nije jedini indikator ovdasnje kljucne boljke.

Paralelne sa njime su i ovdasnje osnovne aspiracije.

Naravno, u raci koja nam je svima zajedno iskopana (a u koju smo vecinom usli svojevoljno, i to trkom, od akademika do prosjaka), nema nekog velikog izbora.

Truljenje se, gotovo iskljucivo, iskazuje na tri nacina:

- aspiracija gotovo svih onih u kojima jos ima neke zivotne iskre je da se na svaki nacin izbave i pobegnu, sto dalje...

- aspiracija poslusne vecine je da nekako, kako-tako, u nekom zaklonjenom i zabitom cosku, prezive...

- a aspiracija Glavnih - da nesto zakinu ili otmu, da nekog ucene ili uklone, a nekoga pregaze, prevare ili orobe...

Logicno je, onda, sto je treci bitni izraz opsteg ovdasnjeg truljenja - masovno samounistavajuce ponasanje. Sustina samounistavanja je, pak, u tome sto nema raznovrsnosti koja je osnova svake dinamicnosti, pa tako nema ni kretanja, ni promene.

Danas i ovde, naime, posto su se usled truleznog raspadanja istopili i obrisi i granice, svega, od morala do profesionalizma, razlike su u toj meri ponistene da je izgubljena i ona osnovna orijentacija. U najpopularnijim se medijima, tako, istine ne mogu razaznati od lazi.

Opozicione vodje se utrkuju u povladjivanju vlasti.

Narod masovno glasa za sopstvene unistitelje...

Razumljivo, ponesto uspeva i u sveopstoj trulezi.

Kod nas, najvecma, proizvodnja bede i proizvodnja masovne mrznje.

Beda je, dakako, posledica masovnog reketiranja i pljacke. Organizovanih od strane samog mafijskog rezima.

A mrznja, opet, posledica njegove sledstvene neprekidne hajke. Po obrascu “drz’te lopova".

Kombinacija bede i mrznje, pak, daje jos jedan tipican simptom mrtvaje.

One uvonjale. Izrazeno negativno, to je nepostojanje solidarnosti.

Izrazeno pozitivno, to je sveprozimajuca agresija.

No ta sveprozimajuca agresija nije vertikalna i produktivna, nego horizontalna i sipljiva.

Dakle, ona koja unistava odnose.

Jer se istresa na slabima i bliznjima.

U porodici i na poslu. Medju prijateljima, rodjacima i susedima. Ali i u trolejbusu, ili u saobracaju, medju sasvim nepoznatima.

Dakle, na onima koji su prirodni saveznici, medju kojima bi se mogli naci i uporiste, i podrska... Opste truljenje jeste kobni poremecaj zdravlja.

No, na pitanje: “sta ce biti sa nama?" uputnije bi, mozda, bilo ne traziti odgovor od lekara.

Nego od teatrologa.

Jer klupce koje se poslednjih godina ovde odmotavalo kao da je sledilo plan poznat iz nekih Sekspirovih dela.