Kraj pocetka ili pocetak kraja?

Epicentar zvani Kosovo

Onoliko koliko se danas steze obruc oko SRJ, jos vise se steze i oko njenog nominalnog sefa. Milosevica je Kosovo uzdiglo, pre devet godina, ali hoce li se upravo na pitanju Kosova zatvoriti krug njegove neogranicene moci ili ce ga na to naterati Podgorica kroz “vracanje u granice Ustava" odnosno vrsenje samo protokolarne funkcije koju ima kao predsednik Jugoslavije?

Vojislava Vignjevic

Koliko je danas realno ostvariva ambicija crnogorskih reformista da u saveznoj drzavi neutralisu i potisnu izolacionisticki i vlastodrzacki Milosevicev rezim koji citavu deceniju “trosi i zemlju i ljude"? Moze li se, drugim recima, Jugoslaviji otvoriti put ka demokratizaciji, privatizaciji i povezivanju sa svetom?

Malo je danas sekspirovski reci da “ima nesto trulo u drzavi Danskoj"... Ovde je mnogo toga trosnog, bolesnog i trulog, od drzavne gradjevine do njenog glavnog arhitekte koji se jos odrzava na autokratskim polugama vlasti - policiji i (istanjenim) finansijama. Sve drugo sluzi kao paravan za fingiranje parlamentarizma, federalizma, demokratije i visestranacja, slobode medija ili demonstracije “jedinstva rukovodstva i naroda" kao sto se to cini ovih referendumskih dana po Srbiji. Stoga, mozda, pravo pitanje glasi: hoce li naredni meseci oznaciti kraj pocetka ili pocetak kraja trece Jugoslavije?

NE celom svetu: Predsednik
SRJ Slobodan, Milosevic posle
glasanja na referendumu o Kosovu
FOTO: Rojters

Ukoliko, naime, na predstojecim majskim parlamentarnim izborima u Crnoj Gori odnese prevagu koalicija vladajuce i dela opozicionih stranaka to ne mora znaciti da ce beogradski rezim takav rezultat i prihvatiti kao sto vec pola godine ne priznaje legitimnog predsednika Mila Djukanovica ili kao sto ne bi, da nije bilo tromesecnog gradjanskog protesta sirom Srbije i pritiska medjunarodne zajednice, priznao ni rezultate lokalnih izbora od 17. novembra 1996. godine. A ako se povuce paralela s dogadjajima iz nase blize istorije, onda nije tesko zakljuciti da je i ocuvanje bivse SFRJ bilo prevashodno demokratsko pitanje koje je vestom manipulacijom vlastodrzaca, nakon neutralisanja i potiskivanja reformskih snaga, zamenjeno ideologijom krvi i tla. Do rata je bio potreban samo mali korak jer je, zarad ocuvanja ovog istog rezima, vec bila proklamovana i ubitacnom medijskom propagandom poduprta politika odbrane Srba, srpskih ognjista i teritorija van Srbije.

Upravo iz ovog konteksta mogu se izvuci dva (naizgled oprecna) objasnjenja zasto je nastala SR Jugoslavija, odnosno zasto, poput Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije, nisu proglasile samostalnost i drzave Srbija odnosno Crna Gora. Prema jednom, SRJ je skrpljena kako bi se kamuflirale strasne posledice pokusaja nasilne unitarizacije SFRJ. Milosevic je svojevremeno kategoricki odbijao nekoliko predloga predsednika republika za resenje krize bivse Jugoslavije, od labave konfederacije do asimetricne federacije. Kao sto ce kasnije u Srbiji odbijati okrugli sto vlasti i opozicije o postenim i fer izborima, ili kao sto jos ignorise, iako je predsednik SRJ, predlog predsednika manje federalne jedinice, Djukanovica, “Za novi pocetak", cije su uporisne tacke upravo demokratizacija, privatizacija i povratak Jugoslavije u medjunarodnu zajednicu.

Los ucenik

Prema drugom tumacenju, nova drzava, pod starim jugoslovenskim imenom, trebalo je da prikrije vojni i diplomatski poraz Slobodana Milosevica i vojske na koju se oslanjao i ucini bezbolnim gubitak drzave u kojoj su ziveli skoro svi Srbi. Kada je pak rec o danasnjoj SRJ, upravo se na primeru Kosova pokazuje da lekcije iz vremena rata i sankcija nisu savladane te da ne moze biti govora o nekakvoj drzavnickoj strategiji. Naime, kao predsednik Srbije jos u bivsoj SFRJ Milosevic ce Kosovo iskoristiti za sopstveni uspon i odrzavanje oreola vodje, jacanje vlastodrzackih pozicija u Srbiji i Federaciji, pustajuci da se i nakon stvaranja trece Jugoslavije u juznoj pokrajini formira paralelna albanska vlast i cvrsta organizacija u svim sferama danasnje gotovo etnicki ciste zajednice. Da bi, u momentu kada shvata da mu bledi aura te da ga ugrozava zapocinjanje neminovnih demokratskih procesa, posebno iz Crne Gore, primenom grube represije i sile ne samo potencirao kosovsku krizu nego je i razvio do opasnih razmera ratne eskalacije.

Referendum o stranom mesanju u resavanju kosovske krize nije nista drugo do Milosevicev povratak narodu i pokusaj da isprobanom boljsevickom recepturom homogenizacije masa parira medjunarodnoj zajednici odnosno uvodjenju novih sankcija SR Jugoslaviji. Uslovi koje je postavila Kontakt grupa ne odnose se, medjutim, samo na otvaranje bezuslovnog dijaloga s kosovskim Albancima nego, u krajnjoj liniji, i na sve ono sto je od novembra 96. “ostao duzan" u prvom redu na primenu Gonsalesovog izvestaja o neophodnoj demokratizaciji zemlje, postovanju ljudskih i gradjanskih prava, slobodi medija, izgradjivanju pravne (umesto partijske) drzave. Recju, na primenu standarda demokratskih i civilizovanih, razvijenih zemalja.

UN kao greh

Koliko su, medjutim, za rezim upravo ova pitanja i najosetljivija vidi se i po tome kako je i zbog cega svojevremeno smenjen prvi premijer SRJ Milan Panic, samo sedam meseci nakon sto je izabran, kao kandidat SPS, krajem decembra 92. Na dusu mu je stavljeno, pored toga sto je zatrazio da SRJ uputi molbu za prijem u UN (ni do danas treca Jugsolavija nije clanica ne samo UN nego ni OEBS-a a ni drugih relevantnih medjunarodnih organizacija) i da se obezbedi specijalni status Kosova, Vojvodini i Sandzaku. Ovom spisku valja danas dodati i Sumadiju, s tim da se ovi procesi prirodno javljaju upravo kroz teznju za demokratizacijom Srbije odnosno njenom regionalizacijom, a ne kako vlast ocenjuje, kad je rec o Vojvodini, Sandzaku i Sumadiji kao secesionizam.

Pomenutu smenu, kao i smenu Dobrice Cosica, prvog predsednika SRJ (razresen pre isteka prve godine mandata) kome je pripisano krsenje Ustava (jer je pored ostalog sklopio sporazum sa Tudjmanom o razmeni ratnih zarobljenika izveli su poslanici SPS uz pomoc radikala u oba doma saveznog parlamenta. Ne samo ova neformalna koalicija (zvanicno u koaliciji su bile dve v ladajuce partije u Srbiji i Crnoj Gori), vec i odustajanje od kandidature Svetozara Marovica (sadasnjeg predsednika crnogorskog parlamenta) za prvog predsednika SRJ kao i nepostovanje ustavne preporuke da se na mestima sefa drzave i premijera dve republike smenjuju, dovela je do zategnutosti u odnosima tada “bratskih" partija. I to govori da sadasnji, najnizi nivo odnosa izmedju Beograda i Podgorice ima svoju predistoriju cak i iz vremena neposredno nakon stvaranja zajednicke drzave kada je Demokratska partija socijalista bila monolitna onoliko koliko i Socijalisticka partija Srbije.

Problem Ustava

Tako su vec tada iz Podgorice stizala upozorenja da Srbija mora usaglasiti svoj Ustav (donet jos 1990) sa saveznim sto je i danas aktuelno, te da su se za razliku od Srbije, gradjani Crne Gore izjasnili na referendumu da su za zivot u zajednickoj, novoj drzavi. S druge strane, iz Beograda je uzvraceno, doduse posredno i ne preko zvanicnika vladajuce partije, da je Crna Gora u novoj federaciji mnogo ravnopravnija posto je 16 puta manja, ali da se to ne odrazava na broj mandata koje ima u saveznom parlamentu. Cak je bilo i predloga da se nova skupstina bira po principu “jedan covek jedan glas", sto ipak nije prihvaceno. To naravno ne znaci da, ako ne u ovoj formi, nije povremeno bilo pokusaja “ucutkinjavanja" manje federalne jedinice. Najilustrativniji je primer donosenje zakona o odbrani (septembra 93) po kojem je, za razliku od Srbije u kojoj predsednik Republike ima velika ovlascenja pa moze uvesti i vanredno stanje, predvidjeno da Savezna vlada moze proglasiti vanredno stanje na delu teritorije SRJ, dakle, i u Crnoj Gori, bez prethodne saglasnosti republicke skupstine odnosno vlade. Posto su socijalisti uz pomoc radikala odbili amandman poslanika DPS CG kojim se trazilo da se pre povlacenja takvog jednog poteza pribavi njihova saglasnost, Milan Gajovic, sef te poslanicke grupe u Vecu gradjana je izjavio: “Ako se vanredno stanje uvede bez nase saglasnosti, fakticki ce se stvoriti uslovi za destabilizaciju Jugoslavije".

Vreme gladi

U toj “crnoj" 93, kada su drzavom harale nezapamcena hiperinflacija, glad i beda a socijalne tenzije i pauperizacija drustva pritiskali vlast, bilo je spekulacija o mogucnosti da Milosevic zavede vanredno stanje buduci da je oktobra raspustio Skupstinu Srbije. Tada se pojavljuju i prve price o promeni “zabljackog" ustava za sta se naredne godine cak i tvrdilo da se taj posao radi na Avali, pa je nezvanicno krsten kao “avalski". Smisao promena je bio u tome da se pripremi dolazak Milosevica na mesto sefa savezne drzave buduci da ju je 97. isticao drugi mandat na mestu predsednika Srbije. Vec tada se procenjivalo da on prelaskom na novu funkciju mora preneti i neogranicena ovlascenja koja je imao kao predsednik Srbije.

Ovakve procene su se potvrdile prvih meseci prosle godine kada je, saljuci u Podgoricu svoje emisare iz prvog partijskog esalona, pocelo ubedjivanje celnika republike i vladajuce partije da se menja savezni Ustav tako sto bi Milosevica gradjani birali neposredno te sto bi mu se mandat produzio na sedam godina (s tendencijom ponavljanja). U manjoj federalnoj jedinici na to nisu pristali te je Milosevica sredinom juna izabrao parlament, ali je vec nakon rascepa u Demokratskoj partiji socijalista i poraza Milosevicevog pulena Bulatovica na predsednickim izborima u Crnoj Gori jesenas, primenjena druga taktika. Poslanicima Narodne stranke Novaka Kilibarde je oduzet mandat cime je uz otcepljenu struju te stranke, Bozidara Bojovica, Bulatovicev tabor znatno ojacao svoje pozicije u donjem domu parlamenta, Vecu gradjana. Uz blok leve koalicije u kojoj glavnu rec vodi partija Miloseviceve supruge (JUL) kojoj ni u vreme kompaktnosti DPS-a u Crnoj Gori nisu cvetale ruze i poslanike Draskovicevog SPO-a kojima je podeljen veci broj mandata nekadasnje koalicije Zajedno, pravi se racunica za strategiju ustavnih promena.

Nevolja je, medjutim, sto za paket paragrafa koji potpadaju pod tzv. konfederalne (ustavne) clanove, ne samo da je potrebna dvotrecinska vecina za njihovu promenu nego i prethodna saglasnost republickih skupstina. Za sada, takvi uslovi nisu ispunjeni, a ukoliko ishod parlamentarnih izbora u Crnoj Gori bude na strani reformskih snaga, nece ih biti ni ubuduce. Ipak, to ne znaci da socijalisti, vesti u razbijanju poslanickih opozicionih grupa, nece dalje usavrsavati takve “operacije" ali je isto tako mogucno da ce pustiti da savezni parlament i dalje tavori, da se poslanici ne sastaju ili sastaju retko, povodom perifernih pitanja i zakona kao sto je do sada bio slucaj.

Drugim recima, odrzavace i dalje blokadu Skupstine SRJ. Zato je i indikativna nedavna poruka koja je stigla iz Podgorice, da ce se u tom slucaju crnogorski poslanici povuci iz saveznog parlamenta a takav politicki potez mogao bi usloviti i raspisivanje vanrednih saveznih izbora. Ili bi mogao oznaciti pravac jos dubljih raskoraka izmedju dve republike koje se upravo ovih dana moze ilustrovati samo jednim primerom: dok direktorka JUL-a uspostavlja zvanicne odnose sa KP Kinom u Pekingu, crnogorski predsednik je nakon gostovanja u evropskim prestonicama, boravio (po peti put u poslednjih nekoliko godina) u Vasingtonu i susreo se sa visokim zvanicnicima SAD.

Oh policija

Federalni predsednik igra na jos jednu kartu, pokusavajuci da prebaci teziste delovanja tajnih policija na savezni nivo. Naime, upuceni tvrde da je Predlog saveznog zakona o vrsenju obavestajne i bezbednosne sluzbe vec napisan, dok je bivsi predsednik SRJ i propali kandidat na proslogodisnjim izborima za predsednika Srbije Zoran Lilic, vec imenovan za predsednika Odbora za bezbednost posebnog radnog tela Savezne vlade. Crna Gora, medjutim, odbija zakon kojim bi se de facto neutralisala njena tajna policija, ali je zanimljivo podsetiti na upad republickog MUP-a u i zaposedanje prostorija saveznog 92. godine, kada su “nestali" arhiva i poverljivi dokumenti.

U kratkom istorijatu trece Jugoslavije vidni su i pokusaji njenog glavnog tvorca da se ona prosiri i ne samo ratom. Naime, uz Ustav, koji je usvojilo krnje Savezno vece Skupstine SFRJ 27. aprila 1992. usvojena je i Deklaracija kojom se saopstava da je SRJ otvorena i za ostale, sada samostalne drzave sto i korespondira sa clanom drugim stavom clana dva samog ustava. Ideja je, svakako, bila da se skracena “zabljacka" drzava prosiri ali s kim, buduci da je rat okoncan tek novembra ’95. ? Milosevic sam na ovo pitanje odgovara ponudom Grcima os stvaranju grcko-jugoslovenske federacije krajem juna ’92., dakle samo dva meseca od formiranja SRJ. U izjavi kaze da bi takva konfederacija bila “faktor velike stabilizacije u regionu i u interesu grskog i srpskog naroda", ali ga zvanicna Atina hladno odbija.

Samo par meseci

A Vladislav Jovanovic, ondasnji sef diplomatije, poznat i po tome sto je, nakon uvodjenja sankcija SRJ (30. maja ’92.), izjavio kako ce one trajati samo par meseci, ovako interv enise povodom novog predloga o konfederaciji sa RS i RSK koji iniciraju radikali u Vecu gradjana saveznog parlamenta maja ’95. “da bi ratni porazi bili manji": Isforsirano ujedinjenje bi nas odvelo u rat i katastrofu. RS kao drzavni entitet moze da ostvari svoju drzavnost u okviru buduce labave unije BiH i da ostvari sve oblike povezivanja SRJ kroz formu konfederacije. Odgovor, naravno negativan, stigao je iz Dejtona novembra iste godine, kada je sklopljen sporazum o prekidu rata i kada se Milosevic potpisom obavezao na njegovo sprovodjenje.

Godinu dana ranije, avsuta ’94., SRJ prekida zvanicne odnose sa RS da ib pokusala da pridobije i kontrolise novo rukovodstvo, ali nakon dve godine SRJ Sporazum o specijalnim paralelnim odnosima sa RS. Danas, kada su odnosi izmedju Beograda i Banjaluke vise nego zategnuti jer Milosevic pokusava da smeni prozapadnu Vladu Milorada Dodika, premijer RS uzvraca udarac i kaze: Ako medjunarodna zajednica ponovo uvede sankcije SRJ (zbog Kosova) mi cemo prekinuti odnose sa Beogradom.

Beogradskom rezimu je trn u oku i zblizavanje Podgorice i Banjaluke na liniji otvaranja i saradnje sa svetom ali i jacanja privrednih veza. Moze li sve to znaciti da, onoliko koliko se danas steze obruc oko SRJ, jos vise se steze i oko njenog nominalnog sefa: Milosevica je Kosovo uzdiglo, pre devet godina, ali hoce li se upravo na pitanju kosova zatvoriti krug njegove neogranicene moci ili ce ga na to naterati Podgorica kroz “vracanje u granice Ustava" odnosno vrsenje samo protokolarne funkcije koju ima kao predsednik Jugoslavije? Ili ce pak socijalne tenzije narasti do te mere da ce bunt proizvesti nesagledive posledice, uprkos demagogiji sada i formalnih koalicionih partnera socijalista - radikala, o jednakosti u siromastu? Neizvesno i nimalo ruzicasto vreme koje je pred nama donece i odgovore na ova pitanja. A ko prezivi, pricace....

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /