Narodno Ne, za Milosevicevo Da

Da li je Srbija toliko bogata da vodi veliki rat ili spremna za iscrpljujuce gerilske obracune koji mogu da traju i sto godina. Novi konflikti potrebni su ovom rezimu da bi zatrpali stare probleme i da bi izbegli jasno polaganje racuna za dosadasnje promasaje, jasno definisanje nacionalnog programa izlaska iz krize. A to znaci izbeci demokratizaciju, decentralizaciju, slobodno trziste novca, kapitala, ideja i informacija

Pise: Gordana Susa

Ko pogodi cilj - promasi sve ostalo!

Kako stvari stoje, Srbi su upravo to uradili. Bazdarena javnost ispunila je projektovana ocekivanja vlasti masovnim izlaskom na referendum. Zaokruzeno NE, bez sumnje, moze da dobije pocasno mesto u Milosevicevom spomenaru koji ce familiji ostati za sentimentalno secanje a koji ce, kad izadje iz arhiva zaostavstine, buduce generacije listati s manje emocija, ponosa i nostalgije.

Ovim referendumom Milosevic je jos jednom utvrdio svoju neprikosnovenu vlast i dobio blanko potpis naroda za sve buduce odluke ukljucujuci i one koje se ticu zivota ili smrti.

Narodno NE Milosevicevo je DA i dolazi mu kao melem na poljuljanu cvrstinu i povredjenu sujetu zbog izgubljenih teritorija i ljudi u Hrvatskoj i Bosni a otvara mu mogucnost da se jos jednom oproba ne samo kao politicar vec i kao ratni komandant.

Da li to zbilja Srbijom jece “kumanovske trube" u najavi novih balkanskih ratova? Pitanje nije besmisleno, jer referendumska javnost se nije preparirala samo za takozvanu prvu fazu homogenizacije, vec i za drugu fazu mobilizacije. Mobilizacija, kao sto se zna, moze da ide u dva smera, jedan je vec formiran kroz istorijsko NE i slozan otpor pritiscima iz sveta. Drugi, mobilizacija za oruzani otpor, mogao bi da sledi posle toga.

Narkotizovana javnost pilulicama za “srpsku dusu" i srpski patriotski san odgovorila je ovim referendumom i na ono sto niko nije dovodio u pitanje. NE razbijanju Srbije i mesanju u nase stvari. Kosovo ne moze iz zemlje, mi smo suverena drzava! A svet - i Evropa i Amerika - sasvim su jasno porucili da se granice nece menjati i da resenje kosovskog problema treba traziti u okviru Jugoslavije i Srbije. U zemlji u kojoj se strana pomoc proglasava pritiskom odgovor o komadanju Srbije vise anticipira moguce poteze rezima nego sveta.

Kako drukcije shvatiti poruke iz poziva za “pregovore bez uslovljavanja" koje treste s ekrana drzavne televizije i njenih specijalnih programa sa specijalnim naslovom “Zasto im ne verujemo" a Albancima ne verujemo od njihovog naseljavanja na Balkan, kao ni u Drugom svetskom ratu jer su bili fasisti i balisti, a nije trebalo verovati ni Titu Hrvatu ni Slovencu Kardelju koji su tako olako trgovali sa svetom srpskom zemljom. Ko god im poveruje, taj je izdajnik. I kako onda drukcije shvatiti ovu poruku nego kao poziv na rat.

U detektovanju novih generacija balkanskih spijuna, stranih placenika i izdajnika svoj doprinos su dali i novokomponovane diplomate Ristic i Bozic koji su direktno otisli na sedeljku “belosvetskih dusebriznika" u Strazbur da na licu mesta izgovore “istorijsko NE". Rezultat ovog putusestvija bio je upravo onakav kakve su bile njihove namere - najava novih sankcija i izolacije.

Sankcije i izolacija su, naime, pun pogodak za vlast jer samo njoj to odgovara. Odgovara, zato sto jedina nije zatocenik takve politike vec kljucar zatvora kome je dobro i ugodno zivi, slobodno se oseca a rashodi su smanjeni na minimum, na malo hleba, vode i soli. Ako treba, bice dovoljno i korenje! Izjava prvog bankarskog mesetara gospodje Borke Vucic da Jugoslavija ima model funkcionisanja bankarstva pod sankcijama, iskustveno je potvrdjen i ne znaci nista drugo nego produzavanje modela u kome najbolje funkcionisu mafijasi i sverceri.

Posto je ovako dobro pogodjen referendumski cilj, sve ostalo sto je promaseno ovim pogodkom vlast ce, razume se, marginalizovati.

Pre svega promasene generacije. Jugoslavija je do ovog trenutka izgubila sedam ekonomsko-tehnoloskih generacija ili 35 do 40 razvojnih godina sto znaci da bi te cifre u narednom periodu mogle da se udvostruce.

Ako se zna da su sankcije ovu zemlju kostale 150 milijardi dolara i vratile zemlju na nivo iz 1969. godine, lako je pretpostaviti koliko bi kostao jos jedan novi enbargo. Povratak u buducnost kakvu nudi vlast jeste 1948. ne samo u metaforicnom smislu.

Jugoslavija u ovom trenutku duguje svetu oko 11 milijardi dolara i mozda se neko nada da ih izolovana nikom nece vracati.

Preko milion i sedamsto hiljada ljudi nezaposleno je ili se vodi kao tehnoloski visak. Da li je to snaga na koju se racuna u nekoj mogucoj mobilizaciji?

Kosovo koje iz dana u dan tone u nasilje dnevno kosta 100 miliona dinara. Da li je Srbija toliko bogata da vodi veliki rat ili spremna za iscrpljujuce gerilske obracune koji mogu da traju i sto godina. Ima onih koji na znake o izostavljanju ucesca jugoslovenske fudbalske reprezentacije na Mondijalu olako odgovaraju - pa sta, mi cemo se proglasiti prvacima sveta, pa nek’ FIFA dokaze da to nismo! Verovanje da se ovakvim stavom i politikom moze bilo sta promeniti, a pogotovo resiti kosovski problem, gruba je podvala.

Novi konflikti potrebni su ovom rezimu da bi zatrpali stare probleme i da bi izbegli jasno polaganje racuna na dosadasnje promasaje, jasno definisanje nacionalnog programa iz izlaska iz krize, a to znaci da bi izbegli demokratizaciju, decentralizaciju, slobodno trziste novca, kapitala, ideja i informacija.

To podrazumeva i stvaranje ravnopravnih uslova za politicko takmicenje pa i smenljivost vlasti. Ova vlast levitira nad narodom koji je gurnula na dno i razumljivo je zasto joj nije ni do ovakvih pitanja ni do davanja jasnih odgovora na njih. Zato je smislila jedno sasvim novo pitanje sa vec upisanim odgovorom, crvenim zaokruzenim NE.

Ako je sve ostalo promaseno, dakle, Milosevic je pogodio licni cilj, dobio je na vremenu a to vreme ce gradjani ove drzave veoma skupo platiti.