STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Kad god bi se neka republika u “staroj" Jugoslaviji osetila povredjenom sto je njena nacionalna kultura zapostavljena pred svetom, pokretalo bi se pitanje saveznog ministra za kulturu. Jedni su se pitali kakva je to savezna drzava koja ne brine o saveznoj kulturi, a drugi su im odgovarali da takve, savezne, dakle, jugoslovenske kulture nema, nego je ona spoj ili konglomerat, kako hocete, nacionalnih kultura. Uzgred, ovih dana se i Nemci, koji su samo to, a ne i Slovenci, Srbi, Hrvati, Crnogorci i Makedonci, kao sto smo mi bili, pitaju, takodje, da li ne bi, mozda, bilo bolje da imaju saveznog ministra za kulturu. Njihove savezne zemlje ne cine, navodno, dovoljno za stvar nemacke kulture u celini. Regionalne vrednosti su im vaznije od nacionalnih.

Ne bi, verovatno, bilo tesko dokazati da je pitanje o resoru kulture u saveznoj administraciji obicno refleks nekog drugog kvara u drzavnoj masini federativnih drzava: u nekoj federalnoj jedinici hoce, recimo, da dokazu kako se mnogo trosi za zajednicku odbranu, a gotovo nista za zajednicku kulturu, pa, izokola, opominju saveznu vladu da se uzme u pamet.

U novoj Jugoslaviji nisu, dosad, na saveznom nivou uoceni problemi jedino s kulturom. Svaka federalna jedinica ganja, o svom ruhu i kruhu, svoju, nacionalnu, srpsku ili crnogorsku kulturu, a o onome sto je od opsteg interesa brine, odskora, Ministarstvo odbrane i ministar licno. Zahvaljujuci preduzimljivosti aktuelnog ministra, koncept opstenarodne odbrane uspesno je implementiran na kulturu: odsad ce vojska, razumeo sam, braniti zemlju i najbolje sto je ta zemlja u kulturi stvorila. Vrlo dobro, sluzimo narodu.

Ministar je, kao sto i lici, poceo s Njegosem. Primio je onomad predstavnike udruzenja koje neguje - na cuclu? - Njegoseva dela i pohvalio ih sto su se pomucili da “Gorski vijenac" prevedu na jedno tri svjetska jezika. Moracemo, veli ministar, u brozovskom maniru, sva remek-dela nase kulture sto uspesnije da implementiramo u svetsku kulturnu bastinu. Bice, dakle, jos posla, za vojnu stampariju.

Ima jedna anegdota o bivsem dozivotnom predsedniku Sterijinog pozorja i jednom od dobitnika Njegoseve nagrade, Josipu Vidmaru. Upoznali Vidmara s ondasnjim vojvodjanskim politicarem Majorom, a on ce, ne znajuci tacno s kim ima cast, ljubazno reci: “Dobro je, druze majore, da se i JNA ukljuci u Pozorje".

Vidmar je umro “u Cvetu starosti" i nije docekao da vidi kako to izgleda kad se vojska, zaista, ukljuci “i sire" od Pozorja, a mi se, bojim se, necemo jos dugo radovati sto se to dogadja. Istog dana, naime, dok je ministar odbrane navlacio Njegosu vojnicke cizme, iz Crne Gore stigao je zahtev da se on smeni: ne zbog Njegosa, naravno, vec zbog toga sto “siri opasne politicke manipulacije s rizikom nesagledivih posledica". Ministar je, kazu, neistinito interpretirao izjave predsednika svoje maticne Republike, a “trazio je da se u Crnoj Gori, s onima koji ne misle kao on, izvrsi obracun kakav se cinio s ratnim neprijateljima Crne Gore".

Delokrug rada ministra odbrane je, reklo bi se, renesansno sirok. Brine o kulturi, ali i o izborima u svom zavicaju. U vojsci bi, kazu, bilo, takodje, posla za ministra odbrane, ali on tu ne moze nista mimo Vrhovnog saveta odbrane, a taj se ne sastaje. Dug je dan, na nesto se mora potrositi.

Pred nama je, dakle, slucaj coveka kojeg nisu razumeli. On pogura Njegosa u svet, bas nekako uoci izbora, a Vladicini potomci mu traze ostavku; zalozi se za pobedu pravde i istine, oni mu pripisu sklonost manipulacijama. Ako na izborima podje naopako, moglo bi se, cak, desiti da ministra smene, ali mu niko ne moze oduzeti zadovoljstvo da cita Njegosa, na ruskom, recimo. Za jedan ljudski i ministarski zivot - to nije malo.