VAPAJ ZA DOSTOJANSTVOM

“Alhajmer simfonija", novi koreoprojekat Sonje Vukicevic u Centru za kulturnu dekontaminaciju, Paviljon Veljkovic

Polusatno cekanje u zbijenoj gomili u kamenom poplocanom dvoristu Paviljona Veljkovic, sporno ulazenje, pregled “ulaznih kartona" stranaca, koji su, razume se, imali prednost nad nasim sugradjanima, obelezavanim “ulaznim pecatima" - bilo je dobro reziran uvod u novi koreoprojekat Sonje Vukicevic. “Alhajmer simfonija", drugi deo njenog triptiha (prvi, sjajna predstava “Magbet/Ono" doneo je Vukicevicevoj novoustanovljenu nagradu Udruzenja baletskih umetnika Srbije, “Dimitrije Parlic" za koreografiju i vrhunsku igracku kreaciju) je duboko potresan, teatarski do tancine osmisljen, te sa izuzetnom dramaticnoscu prikazan vapaj za dostojanstvom, koje smo postupno i bolno gubili u protekloj deceniji.

Odmah treba reci da to ni u kom slucaju nije “zal" za proteklim vremenima, vec krik koji danima posle predstava odjekuje u nama, opominjujuci na sunovratnu kolektivnu demenciju, tako slicnu opisu Alhajmerove bolesti, koji su dali uvazeni medicinski strucnjaci, Kamings i Benson.

Uz svesrdnu saradnju Branka Pavica (video), Gorana Vukojcica (zvuk) i Aleksandra Kocica (osvetljenje) Sonja Vukicevic je svoju “Simfoniju" tkala drzeci se opisa tri stadijuma Alhajmerove bolesti. Odlicno uvezbani decaci - hor Osnovne skole “Drinka Pavlovic" pod vodjstvom Dusanke Rukavine - Glavicic - bili su veoma upecatljivi i simpaticni simboli one nase mladosti koja ce najvise patiti zbog pocinjenih grehova.

Veoma je tesko odabrati scene iz ovog koreoprojekta koje su ostavile najsnazniji utisak. Jer, bilo ih je veoma mnogo. Sa cisto igracke strane to bi bio potresni plesni monolog Sonje Vukicevic na muziku “Bolera" Morisa Ravela, kompozitora koji je i sam bolovao od Alhajmerove bolesti. Ova njegova partitura se isuvise dugo koristi kao inspiracija umetnickoj igri, stoga su se, za ovu priliku, mogla pozeleti i neka druga, manje popularna, sazvucja. Ali, postupna i uzbudjujuca dinamika i resendo ritma ove sjajne kompozicije pruzio je Vukicevicevoj mogucnost da pokretima sirokog zamaha i retko bogatog igrackog i duhovnog sadrzaja, sa fizickom angazovanoscu koje zadivljuje, izrazi svu nemoc nad tmurnim oblacima stradanja koji se nadvijaju nad nama. Do suza je dirnula njena tuzbalica nad telima decaka, izrecena glasom velike tragetkinje, a “Alhajmerov mars" je podsetio na nacisticku pocast. Zavodljivi andjeo smrti, sa ratnom kacigom i koketnim crvenim cipelicama sa visokom potpeticom, je najpre oduzeo jabuke i jaja, simbole zdravlja i plodno sestorici mirnih decaka (broj nije ni malo slucajan), da bi ih zatim gurnuo u gomilu ogradjene zemlje, u logor u kojem su izopsteni sa ostalim svojim vrsnjacima. Iz ovog nemilog okruzenja oni se spasavaju sledeci andjela unistenja i puzeci tlom ostavljaju na svojim odelima i telima tragove rodne zemlje, koju napustaju...

U ovoj dramaticnoj pozorisnoj prici sa neskrivenom namerom da nas podseti i prosvetli, Sonja Vukicevic je, kako je i najavila, koristila svoje ranije postavke, uklapajuci ih sa sigurnoscu iskusnog pozorisnog autora u novo delo, sa jos ubedljivijom porukom. Magija teatarskog cina, kojem Sonja Vukicevic ocarava u svojoj tegobnoj i turobnoj “Simfoniji", spada, bez sumnje, u vrhunske domete naseg savremenog pozorista. Stoga ovu nekadasnju odlicnu klasicnu balerinu, beskompromisne upornosti i cudesnog posvecenja svojoj umetnosti, sa nestrpljenjem ocekujemo kao autora zavrsnog dela njenog triptiha. Bice to “Proces" po Kafki, koji ce doneti nova uzbudjenja ne samo nasoj, vec i svedskoj publici, kojoj ce Sonja Vukicevic uskoro predstaviti svoju koreografsku trilogiju.

Milica Zajcev