STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Ko to kaze, ko to laze da smo osim sveta ? Vlast i njeni ljubitelji tvrde da mnogo novina pisu za malo domacih citalaca, i to po nalozima svojih inostranih gazda, da se nezavisni sindikati bore, po uputstvima iz inostranstva, za prava domacih radnika, kojima ova nisu potrebna ili da deo opozicije razbija Jugoslaviju jer od nje to trazi inostranstvo. Ako je sve to tacno, izlazi da onaj ko je jednom nogom u svetu, ne moze drugom biti kod kuce. A ko je s obe noge medju narodom, taj je i na vlasti. Svi drugi su strani placenici. Narod odvaja od ustiju da bi izdrzavao svoju vlast, a strani mocnici kljukaju opoziciju, koja nikako da ojaca. Sto mocnici ne bi, za promenu, uzeli vlast pod svoje, a narodu ostavili opoziciju ? Vlast se ne da, cuva se za svoj narod, a opozicija se sama nudi tudjinu, jer ovde niko za nju ne mari. Drugim recima, ovom narodu je dovoljno sto ima ovu vlast. Nikakva ga opozicija ne interesuje.

Cudna propaganda. Vlast, cini se, ponavlja gresku citave plejade scenarista onih velicanstvenih ratnih filmova, u kojima je grupa takoreci golorukih, ali dobro raspolozenih partizana, redovno pravila smesnim citave fasisticke armije. Onda se nasao neko da ih pita: ako je sve kao na filmu, zasto je pravi rat trajao cetiri godine? Na to pitanje nije bilo pravog odgovora, pa je citav zanr izumro.

Bojim se da bi se to moglo desiti i domacoj demokratiji. Vlast voli da pobedjuje na demokratskim izborima, ali ne voli da ima opoziciju. Ako ukine opoziciju, ne moze biti demokratska vlast, a ako opozicija ojaca, moze pobediti na izborima. Zato se naslo srednje resenje: neka opozicija postoji, ali mora da bude pod uticajem inostranstva. Vlast ostaje pod uticajem svoga naroda i zato ce stalno pobedjivati na izborima. Sta je s demokratijom?

Jedno americko istrazivanje kaze da se 118 zemalja u svetu, od 193, moze smatrati demokratskim, ako se slobodni izbori uzmu kao osnovno merilo. Slobodni izbori jesu sustina, sine qua non demokratije, ali demokratija je samo jedna, ne i jedina javna vrlina, kaze profesor Hantington. Da bi se sudilo o demokratskom karakteru jednog politickog poretka, nije dovoljno da su u njemu odrzani slobodni i fer izbori, nego da postoji ono sto se u obicnom govoru zove 'dobra vlada'. Da bismo razumeli o cemu je rec, zavirimo, po obicaju, u kuce svojih prijatelja: u Belorusiji je, na primer, Lukasenko nekoliko puta pobedjivao na izborima, cak je i neke referendume resavao ubedljivo u svoju korist, ali ga, izgleda, samo ovde, smatraju demokratom. U svetu vazi za tiranina, a poredak koji on olicava sitnicavi politikolozi smatraju nekom vrstom neliberalne polu-demokratije.

U Srbiji je sve, naravno, drukcije. Ovde su izbori slobodni, ali ne bas fer, politicke slobode postoje na papiru, ali se ne trose preterano niti sve u isti mah, postoje parlamenti, ali se najvaznije odluke donose izvan njih. Demokratija je u procvatu, vlast stalno pobedjuje opoziciju, ali 'dobre vlade' nema na vidiku. Hocemo li dici ruke od demokratije ili cemo joj dodati sve one druge 'javne vrline' koje demokratiji daju pun smisao ?

Jedna od tih vrlina je, svakako, postovanje prava na misljenje koje nece biti istovetno s onim sto je na vlasti. Danasnji referendum ce, recimo, pokazati da svi ne misle kao vlast, a na vlasti nije da utvrdi koliko su za to placeni, nego da uzme u obzir da se, i bez dolarskog honorara, moze misliti razlicito od nje. Vlast koja umislja da je okruzena postenim sledbenicima i placenim izdajnicima, vise sumnja u svoje postenje, nego sto veruje u podlost izdajnika. Ona nevesto, ali arogantno, pokusava da se, unapred, odbrani od besa sledbenika, ako se pokaze da su sumnje izdajnika bile umesne. Izigravajuci svemoc, pokazuje nemoc.