ARKA - ANTIRATNA KAMPANJA: SPAS OD RADIKALNOG PRIMITIVIZMA I POVRSNOSTI

Boris Mijakovac

Kao sto je siguran dolazak disko godine 2000, kao sto je izvestan haos zvan "El Ninjo", kao sto smo sigurni u sami sebe, reci NE MUP-u, reci NE OVK-u, vrisnuti: A R K(A) antiratna kampanja. Sugerise na suludost. Ili bar pretencioznost, vec vidjeno, vec pokusano. Nije i ne sme da bude! Ne samo zbog buducih generacija. Vec zbog nas, koji zivimo u necemu sto se zove Republika Srbija, SR Jugoslavija.

S druge strane, cesto sam se pitao kako privuci paznju na sebe, kako ostati egocentrik, a ne biti egoista? Skandalom. Ocajem? Uspehom? Primerenim ponasanjem? Kako promovisati samog sebe? I dosao sam do genijalne ideje kao Baltazar. Ali, avaj, ista nije originalna. U proslu subotu, u umetnickoj radionici Rige od Fere razbili su mi iluziju originalnosti ljudi znatno mladji od mene (a ja sam jos uvek mlad), moji saborci, braca i sestre, nisam se s njima vidjao mesecima, ponovo nas je sastavilo nadolazece zlo zvano referendum, rat, strah. Iz novog sastajanja rodila se ARK-a - antiratna kampanja. Spoj gole potrebe i velike zelje. E, tu genijalnu ideju svako interpretira na svoj nacin, moja malenkost ovako: misliti javno, delovati privatno, intimisticno. Biti uvek u raskoraku. Posto su nam zivoti postali celicni javni kontejneri, celicni ali, ipak, kontejneri drzati se analognog psihickog kontejnerskog principa - raditi na promovisanju duboko intimne slike o samom sebi, svom "selfu" kroz promovisanje javne ideje, naravno, ovaj put tako strasno znacajne ideje o miru sprecavajuci zlo. Preseci svojim mikro primerom vecno kruzenje spirale nasilja i zla. Ali navedeno osigurava i masku, zastitu od sveprisutne lave zla i pokore. Preporuka svim mladim i onima koji se osecaju mladi.

Da pojasnim. To bi trebalo ovako da ide. Ono sto mi je svakodnevni posao radim "do jaja", ne kasnim na posao, odustajem od vesticinih rituala pijenja kafe i cekanja na dorucak, nikotinu objavljujem rat ali ovisnike ne proganjam, ostajem na poslu ne samo nakon radnog vremena vec obavljam posao ne za sutra vec za prekosutra, nema vikenda, horor praznika tipa 27. 4, odmaram se na svoj nacin, u hodu, s ruksakom na ledjima, u gradskom prevozu. O novcu razmisljam intenzivno ali mu se ne nadam, vec suprotno, drzim se preporuka Starog ali istu parolu okrenem naopacke - pripremaj se kao da ce sto godina rat, a radi kao da ce veciti mir. Verujte mi, isto me je sacuvalo u trecem balkanskom ratu '91-95. Idemo dalje.

Fantaziram i tako se borim protiv psihoze zrelosti i aktuelnosti. Drzim se preporuke Gurua Zil Deleza koji je savetovao da kreiramo veze izmedju dve nespojive fantazije, da je isto refleksija mentalnog zdravlja i mehanizam odbrane od simbolicne halucinacije kao srca ludila. Misliti da cu radeci kao konj biti i proporcionalno placen. A necu. Poslodavac misli suprotno. Nad njim je jedno od ministarstava, a to je kako bi sistemski psihoterapeuti rekli, mrtvi kanal, cvor, a o njemu ne treba ni razmisljati, da ne govorim o aktivnom stavu (greska tzv. opozicije, pazljivi citalac deklaracije donedavno najcenjenijeg GSS razotkriva poziv na pomoc, nemoc, kukavicluk i konacnu propast i alternativnog nacina politickog razmisljanja). Kada ubijemo tu potrebicu za lovom a radimo sa nacinom razmisljanja jednog F-16 ista ima da simbolicki nahrupi kao i dobitak na dzek potu. Opet, s druge strane, ako mi poslodavac udeli deo plate - super, to je u svrhu prehranjivanja, opstanka, bioloskog, ako nema plate, ako kasni, opet super, aktiviram one dodatne, rezervne motore i drzim se one cuvene Niceove: energija se, ab ovo, obnavlja i u prvom i u drugom slucaju.

I onda u nove radne pobede. Osim posla ne zaboraviti na ostale aktivnosti, jer jedino zajedno, glavni posao i ono sto sledi krepi dusu, odvaja od virtuelnosti, simulacije, smrti. Druzenje, prijatelji, provodi, nova poznanstva, seks ali fer, nocni klubovi, odlasci kod rodbine, baka, deka, pomoci starima kako peva Dzarvis iz Palpa, ne zaboraviti na provinciju, nije to provincija, to su nasa braca i sestre. Zaljubiti se, rizikovati, cak zavoleti zivo celjade, dati nekome "self", postati ranjiv ne na bojistu nego u relaciji, biti ostavljen ali i ostavljati kada te stopiraju, zamrzavaju, prave simbiozu kao nilski konj i pticica, raniti srce, od toga se ne umire, umire se od zatvaranja istog organa, opet ne ostavljati krvnicki, za milion godina, biti hrabar pa nazvati, stupiti u kontakt, pitati za nesto, nesto traziti. Biti preplavljen svim emocijama osim jedne jedine - besa, ta ubija, toj telo ne oprasta, jedino joj prasta heroin zato je isti tako smrtonosan. Tuga, radost, oprez, ushicenje, ocaj, frustriranost, nostalgija, ceznja, seta, suze, da, plakati na neki estetski dozivljaj, pesmu sa radija. Biti iskren, prezirati fudbal zato sto ga obozavas, trazili smo Arkana dobili smo Arkana, napao je nasu poslednju kateksu, energent narcizma, ipak u finalu kupa srcem biti uz Partizan kao i uz Zvezdu u sampionatu, to sto necemo stici ni do drugog kruga u Francuskoj, o tom potom. Dozvoliti sebi da ne pljujemo po domacem filmu, muzici.

Docekati vikend i onda raspasoj. Resiti se stereotipa. Baviti se politikom i to u svakom poslu koji radimo. Jer ce se politika i to ona hardkor baviti nama. Onda smo j... jeza, kao sto vec jesmo. Ko je to rekao da se politikom ne valja baviti?! Druga je stvar da u svakom trenutku zivljenja moramo biti svesni nasih granica da nas sila ne poklopi, onda povlacenje na rezervne polozaje. Lizati rane tamo gde nas niko ne moze videti. Ne biti cinican, sarkastican. Spustiti pogled kada nailazi sila kojoj se ne mozes suprotstaviti jer ce te sprziti lava primitivizma, besa, strasne izmanipulisanosti koja se prazni u sasvim pogresnom pravcu, setiti se budista i iskoristiti oluju za ekspresno spustanje jedara i zahvacanje dobrog ritma na gigantskim valovima haosa realnosti Srbije 1998. godine.

I sta jos. Kako spreciti pogibelj. Biti kolaboracionista, domaci izdajnik, ljubiti americku zastavu ali i ponovo procitavati Dostojevskog i Berdjajeva, navijati za Kirijenka ako ni zbog cega ono zbog njegovih 36 godina, proslaviti konacan mir u Severnoj Irskoj i prezirati one koji ne veruju, koji opet traze urotu ili opsenu. Braco i sestre, nemojte poludeti, u 30. duhovno umreti a bioloski u 70. samo zato sto vise ne verujete u svog "narcisa". Nemojte misliti da neko bas vama ili vasem (mom) narodu zeli zlo jer jednostavno ne zeli, mocni ljudi se bave pametnijim poslovima. Windows '98 ili partija pola ili golfa im je prijatnija, ne primajte se na Ivicu Dacica, patrijarhat, sekte, horoskope, "bingo", "fonto", "dolazak antihrista".

A ako mrak pobedi? Ne bojte se! Sna'cemo se mi i u tome. Onda cemo se ponasati upravo suprotno od Seseljovih vizija, izigravati sindlere, mirotvornog Prleta i Tihog, pevusiti onu od KKN "Proci ce i njihovo", organizovati tajna okupljanja gde cemo velicati kult tolerancije, svetlosti, Los Andjelesa, Pamele Anderson. Neka nam zivot svaki bude na svoj nacin Gorko-slatka Simfonija, ici pravo, bez sklanjanja i zaustavljanja, jedino pogledati u oci coveka koji nailazi i onda sve ide po pravilima srca. Kazem, biti i razborit. Spremati se za Kaliforniju, Viktoriju, Ontario, probajte (pomaze) direktno pisati otpravnicima poslova ambasada Spanije, Portugala, Argentine, ima neopevano mnostvo dobrih ljudi samo im treba prici. Ali dok smo u majci Srbiji, nema predaje, nema povlacenja.

Gospoda slucajni citaoci ce biti potanko upoznati sa ARKOM u danima koji slede, bas nas briga ako ce nesretnici opet pomisliti da smo mekusci, placene izdajice, "napeti, nervozni" (kako se izrazavaju politicari a iza istih pojmova kriju pretnju), prepotentni, pretenciozni, bitno je kod ovakvih otrovnih kvalifikacija da se ne projektujemo i tacka. Ima da se cuje za nas, ima da pukne! Nemojte se iznenaditi ako vam sajamski dan u vasem selu - gradu osvane oblepljen nasim plakatima i preplavljen nasim lecima, evo nas u Vojvodini posebno kod radikala, evo nas u Srbiji, diljem Sumadije, Pomoravlja, Krajine, Vranja, Djakovice, prpa ce nas biti u Srbici, Drenici ali neko ce obraditi i taj posao (dole potpisani je prvi dobrovoljac). Evo nas u svim vukojebinama, gradskim satelitima, radnickim naseljima, novim kvartovima, urbanim zonama. Na bilo koju stranu sveta da okrenete glavu ima da zapnete na tri slova ARK - antiratna kampanja. Sanjacete ta slova i ono sto stoji iza njih. A dobro znate sta je to, sta se krije iza antiratne kampanje, na koji se to rat odnosi. Dolazi 1. maj. Nas praznik. Praznik mladosti, praznik porodica koje su na okupu. Zombiji na uranke, krkanluke, posasti, razblud, buku i bes a mi na ARK-u. Da se spasimo od potopa radikalnog primitivizma i povrsnosti. Kako su vikali Indijanci - hoka, hoka, hej!

(Autor je klinicki psiholog iz Beograda i clan koordinacionog tela ARK)