EKSKLUZIVNO: PRVO JAVNO ISTUPANJE MIRKA CANADANOVICA POSLE CETVRT VEKA

Titu su najvise pomogli srpski konzervativci, u republickom centru okupljeni oko Draze Markovica i Petra Stambolica, a u Vojvodini oko Stevana Doronjskog i Jovan Veselinova. Mirko Tepavac je poternicke optuzbe primio s mirom coveka cija je savest cista, kao i Soti Pal i Djurica Jojkic

Mirko Canadanovic, nekadasnji predsednik PK SK Vojvodine, smenjen zajedno sa tzv. liberalima, nije javno istupao vise od cetvrt veka. Prvi put je govorio na jednom javnom skupu 21. aprila u Novom Sadu, na promociji knjige “Mirko Tepavac: Secanja i komentari" Aleksandra Nenadovica, koju je objavio B 92. Donosimo, u redakcijskoj opremi, neautorizovane izvode iz izlaganja koje je tom prilikom odrzao.

Vojvodina je dala dosta znacajnih politicara zato sto je, kako je kazao Todor Manojlovic, u Vojvodjanima, onim boljim, ukorenjen nagon legitimiteta i socijalne pravde iz koje jedino moze da ponikne pravi demokratizam. Doduse, Mirko Tepavac Beli, rodjeni Zemunac, od majke Bacvanke, Hrvatice-Bunjevke i oca Sremca, Srbina i Srbende, godinama vec zivi u Beogradu. No, to u ovom slucaju nije bitno, jer bas on, u politickoj saradnji sa Markom Nikezicem, o cemu svedoci i Sasa Nenadovic, najbolje nam je objasnio da nema nijednog zdravog razloga da onaj ko iz Novog Sada predje u Beograd zaboravi Vojvodinu, niti da iko iz Beograda krece u Novi Sad sa osecanjem da izlazi iz Srbije.

U liberalizam je tada bilo trpano svasta, pod jednim uslovom - da zvuci ruzno i da deluje zastrasujuce. Potom je kritickom analizom, za koju je neko cak rekao da je naucna, zakljuceno da je najvaznije to sto su se liberali suprotstavljali klasnom konceptu samoupravnog socijalistickog drustva i samoupravnom usmeravanju trzisne privrede i politike nesvrstanosti i sto su sirili idejnu konfuziju ciji su pojavni oblici bili slabljenje demokratskog centralizma, elementi ideoloske koegzistencije i favorizovanja politickog centralizma. Skraceno receno, revizionisticki liberalizam je bio frakcionaski udar na partiju zdesna i pokusaj da se ospori uloga druga Tita. S obzirom na to koliko danas na politickom trzistu vrede i klasni koncpet drustva i samoupravno usmeravanje trzista i demokratski centralizam, pa i nesvrstranost i sam Tito, ova bi optuzba sada mogla, malo doterana, ponajpre da se upotrebi u nekom farsicnom komadu, ali pre cetvrt veka i dugo potom ljudi koji su bili etiketirani kao liberali nisu bili samo iskljucivani iz politickih organizacija, nego su i ostajali bez posla, bez pasosa, bez prava na javnost, osim ako bi pristali da ucestvuju u javnom samoponizavanju. Bili su zidom straha odvojeni od prijatelja i od suseda, prisluskivani i uhodeni, podsecani da je Goli otok prazan.

Prevarice se oni koji ocekuju, sa nadom ili sa strahom, da se ovom knjigom vraca milo za drago. Nema toga ovde. Ovo je razgovor dvojice ljudi velike politicke kulture i odnegovanog jezika o sustinskim pitanjima nase nedavne proslosti koja jos traje, kako bi rekao Matic. Svi koji su svojevremeno vezanoga lava vukli za usi mogu, dakle, da budu mirni sto se toga tice. Vecine njih Beli se vise ni ne seca, pogotovo onih sto su izgubivsi u medjuvremenu funkcije postali beznacajni. Orao ne lovi muve, zar ne Beli?

Sumnja u spremnost partije

Dogmate u nasoj sredini Mirko Tepavac je izazvao prvo time sto je izjavio da vlasnicima revolucije ne mogu da se smatraju svi koji su nekada u njoj ucestvovali, nego samo oni koji razumeju kada je revolucija zastala i znaju kojim putem treba produziti, kada je zatrazio da se vise delimo na demokrate i nedemokrate, vredne i lenje, sposobne i nesposobne, nego li na stare i mlade. Ali, razljutio ih je bio vec i svojim jezikom i stilom. On nije, kao oni, govorio partijskim zargonom, onim dvema-trima stotinama klasno revolucionarnih reci i njihovih spojeva, niti onim zamrsenim i zamarajucim recenicama, frazama kojima se socijalizam mogao nametati, ali ne i prihvatljivo objasnjavati novim generacijama ili braniti od iole visprenijih kriticara. Njegove recenice su bile sadrzajno pune, ali dobro organizovane. Videlo se da govori sa zeljom da objasni i pridobije slusaoce, a ne po zaduzenju i nikada s tudjim tekstom u rukama.

Neizbezan sukob

Sukob je bio neizbezan. Pobedio je, naravno, Tito. On je i sam bio dovoljan za vecinu, a u svakom slucaju uvek je proglasavana vecinom ona strana na kojoj je bio on. Nije zato trebalo ni mudrosti ni hrabrosti da se covek tada nadje na pobednickoj strani. Bilo je dovoljno da bude kukavica, ako vec i sam niej bio dogmata. A dogmata je bilo na sve strane. Tito je mogao sve da spreci, kaze Tepavac, jer je za retrogradne poteze sve vise nalazio saradnike. Uspeo je da obezbedi i direktnu podrsku Breznjeva, a Amerika i Zapadan Evropa ostavile su mu odresene ruke jer nisu videle drugog garanta za ocuvanje Jugoslavije koja im je tada bila potrebna. Ali, najvise su Titu pomogli srpski konzervativci, u republickom centru okupljeni oko Draze Markovica i Petra Stambolica, a u Vojvodini oko Stevana Doronjskog i Jovana Veselinova. Sve do danas cuje se pitanje da li je ta Titova pobeda mogla da bude otezana jacim otporom liberala i njihovih pristalica i da li bi time bile smanjene njene lose posledice po Srbiju, pa i po Vojvodinu. Mirko Tepavac smatra da bi ishod bio slican, ali bi liberali bili lakse blaceni da su vlastoljupci. Smemo li ipak da pozalimo sto Marko Nikezic u tom presudnom trenutku nase proslosti nije bio malo vise obuzet vlascu?

Priredio Mihal Ramac