MIROSLAV MANDIC OBISAO ZEMLJU

Projekat “Ruza lutanja" privremeno se zaustavlja danas na Titelskom bregu. “Doslovno sam osetio metaforu Zemlje, ciji sam Zemljanin i zvanicno postao", kaze Mandic

Umesto da to bude na brdu iznad Lisabona bice na Titelskom bregu. Tu ce Miroslav Mandic, performer sopstvene poetike, danas iskoraciti 40.076,594. kilometar novalisovske “Ruze lutanja", na 2.356. dan od kada je sa Blejkovog groba u Londonu krenuo (8. novembra 1991. godine) da “hoda" svoj projekat ciji je kraj predvidjen za novembar 2001. godine. Pesaceci svaki dan po 20 kilometara (bilo je dana kada je zurio i svih trideset) za tih sedam godina, 5 meseci i 12 dana presao je obim planete Zemlje. U medjuvremenu se njegova zemlja smanjila i iskrsle su neke prepreke kao sto su vize i garancije koje su skrenule, ali ne i sprecile “put ruze".

U “Pasosu coveka u kretanju" koji je Mandicu izdao Cetinjski bijenale pise da je “Ruza lutanja" onaj krik kojim je Munk zapoceo 20. vek. “Ja samo prenosim energiju i ja sam doslovno osetio metaforu Zemlje ciji sam Zemljanin i zvanicno postao. Sad smo Zemlja i ja jedno, iste su nam mere", kaze Miroslav Mandic. “Bila mi je zelja da Zemljin krug i taj 40.076,594. kilometar zaokruzim u Lisabonu. O tom gradu i onome sto nas tamo vuce i sto se tamo bez nas dogadja, pricamo vec godinama kad god se sretnemo Aleksandar Tisma i ja. Zbog nekih sitnica kao sto su papiri i pare, zaustavicu se na tom kilometru na Titelskom bregu. I to je metafora. Inace, medijska paznja u svetu ne popusta kada je u pitanju ovaj projekat. Upravo je tu jedna holandska novinarka, koja je, bogami, hodala sa mnom 20 kilometara, dok bi nasi radije preko telefona da cuju kako napredujem. Nimalo nisam umoran, boli me pomalo Ahilova tetiva, ali mi je stalno na umu kako se Sopenhauer tesio Petrarkinim recima da ako neko celog dana pesaci i stigne uvece svom cilju, dosta je".

Od pre tri godine, Miroslav Mandic svakog 15. u mesecu, gde god da se zatekne, a to je najcesce panonska ravnica, zastane na prostoru ne vecem od svog koraka, “menja radost za bol" i nastavlja ka svom cilju, 8. novembru: 2001. kada ce biti proglasen kraj desetogodisnjeg projekta. Mozda u Lisabonu.

Z. Radovic