STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Leteo jedan nas pisac - akademik avionom iznad Himalaja kad, odjednom, primeti glecer kako se survava. Avion brzo leti, pa akademik nije mogao videti sta je bilo s glecerom, ali mu je ovih dana sinulo: glecer je Amerika, a njegovo survavanje mora da je zaustavila neka stena. Ko bi bila ta stena? Pa, Srbija, naravno, kojoj je palo u deo da se, referendumom, ispreci gleceru i zaustavi njegovo dalje survavanje, da ne kazem propadanje.

Dan-dva uoci referenduma, pocela je, dakle, fina obrada birackog tela. Koleginica, koja pise kolumne srcem u poznatom zenskom listu, objasnjava da je referendum, zapravo, oblik zastite nase drzave - porodice od nametljivosti drugih drzava - porodica, koje bi rado odlucivale o zivotu clanova nase porodice. To sto takozvani svet pokusava da ucini s nasom porodicom nije uctivo. Nase je da ih opomenemo, a njihovo da se privedu pameti, kad cuju ono gromko NE, kojim je nasa drzava-porodica- stena zaustavila onaj glecer koji se survava.

Prava je steta sto ce i referendum proci. Vise necemo citati i slusati najbolje i najumnije medju nama kako nas uce cojstvu i junastvu, dobrim manirima i ljubavi prema slobodi i pravdi. Svakodnevni sastanci opstenarodne literarno-patriotske sekcije, koja je u nas, posle istorijske, najposecenija, zavrsice se objavljivanjem jednog velikog, odlucnog i kakvog god hocete NE, ali ce nase duse ostati gladne tople reci, koja nas je, ove dve nedelje, hranila i od svetskog zla branila. Kazu da je jedan visoki sovjetski funkcioner, po zavrsetku “hladnog rata", rekao svojim americkim sagovornicima: “Ucinili smo vam nesto strasno - ostavili smo vas bez neprijatelja".

Nadam se da aranzeri referenduma nece ponoviti ovu gresku: da nas, posle referenduma, ostave bez neprijatelja, posto smo ga onako cvrsto, tokom ove dve nedelje, drzali u sakama. Smisao onog NE, koje se od nas ocekuje, nije, dakako, u tome da dokazemo, sto rece Leni Fiser, kako su tri i tri osam, kad se narod umesa u aritmetiku, nego da, jednom zasvagda, utuvimo u glavu da nam niko nije blizi od naseg vodje i njegove vlade narodnog jedinstva. Ne treba mi da kazemo svetu NE tako da on shvati kako mi hocemo mimo sveta, nego da razume da je to zapravo DA nasem vodji puta u svet. Svet je nas privremeni neprijatelj, nas neprijatelj na odredjeno vreme, kojeg cemo zameniti kad mu istekne rok upotrebe; trajno treba da bude samo nase opredeljenje za vodju i vlast, koji ce nas uputiti gde cemo pronaci novog neprijatelja.

Ako je tacna ona Selingova misao da covek raste sa svojim ciljevima, onda smo se svi mi, zajedno sa svojom vlascu, odvec dugo zadrzali u bezazlenom, da ne kazem beslovesnom, detinjstvu. Zabavljeni igrama kojima su nas naucili dedovi, gotovo da i ne primecujemo kako nas deca iz evropskog razreda izbegavaju, ne zato sto smo gori od drugih, nego sto ne znaju kako da nam se pridruze u toj igri otkrivanja neprijatelja, koja nas je toliko zanela. Osecanje samozadovoljstva, kojim zracimo, dok se trosimo na sitne i beznacajne ciljeve, govori protiv nas vise od nesposobnosti da se okrenemo ciljevima uz koje cemo odrasti. Dok mislimo da smo najbolji kad smo sami sa sobom, kad smo slozni i jedinstveni, oko nas govore kako bolje nismo ni zasluzili.

Iz ove perspektive, a ne samo iz one aritmeticko-politicke, referendum, nazalost, nema nikakvog smisla. On je prilika za utvrdjivanje poznatog gradiva, neka vrsta ritualnog ponavljanja mitske slike kolektivnog otpora zlu, koje je, ovog puta, losije definisano nego ikad pre. Nemam nista protiv da se obrazujemo citajuci tudje dnevnike, ali nije sramota setiti se, ponekad, i Marksa. Pisuci o Luju Bonaparti, koji se, ne bilo primenjeno, putem jednog referenduma proglasio za cara Napoleona III, Marks kaze da je njegov ucitelj bio u pravu kad je govorio kako se sve velike svetskoistorijske cinjenice i licnosti pojavljuju, tako reci, dva puta, ali je zaboravio da doda: jedanput kao tragedija, drugi put kao farsa.