SVE TEZI POLOZAJ 1.118 IZBEGLICA IZ KOLEKTIVNIH CENTARA U CACANSKOM KRAJU

Na izbeglice nije zaboravila samo drzava. I domacini zaboravili na nesrecnike: “Autoprevoz" besplatno daje samo po dve karte svakom izbeglickom centru

Problemi izbeglica iz kolektivnih centara godinama su sve vise padali na teret opstina i shodno toj situaciji najteze su prosle opstine koje su, uz veliku drzavnu asistenciju, nestedimice izlazile u susret prognanim nevoljnicima. Cacanska opstina ima najvise kolektivnih izbeglickih centara: u 24 centra kolektivno je smesteno 1.118 lica raznih starosnih dobi. Centri nisu samo u gradu vec su formirani i u seoskim domovima kulture i prostorijama seoskih mesnih zajednica.

Posto ovi centri postoje od 1995. godine, problemi se vec duze gomilaju. Prve teskoce bile su vezane za udaljenost ovih centara jer su se nalazili na cetiri do 34 kilometra udaljenosti od grada. Podatak da u jednoj prostoriji zivi od 35 do 80 ljudi govori mnogo sam za sebe. U nekim sredinama, kao u Mrcajevcima, rapidno ponestaju sredstva za hranu, pa izbeglice vise ne dobijaju veceru.

Na materijalne probleme nadovezale su se i zdravstvene teskoce prognanika. Posebno zabrinjava pogorsano mentalno zdravlje ljudi iz izbeglickih centara. “Sada su u mnogo gorem psihickom stanju nego kada su dosli u Srbiju. Kada su dosli, bili su srecni sto su spasili zivu glavu, a na pocetku su nailazili na prijem koji im je ulivao nadu", kaze gospodja Gordana Cerovic, psiholog koji radi na programu psiho-socijalne pomoci izbeglicama, a ciji je nosilac Dispanzer za mentalno zdravlje u Cacku.

Posle izuzetno dobro pripremljenog medijskog doceka, u drzavnim TV stanicama sledi pad i danas se ovi ljudi nalaze u stanju koje strucnjaci nazivaju - apatijom i psihickom iznurenoscu. “Najveci problem je potpuni gubitak svih socijalnih uloga: ocevi nisu u stanju da vode brigu o porodici, majke se ne mogu posvetiti domacinstvu, a sve zbog kolektivnog zivota koji iskljucuje svaku privatnost. Osecaj potpune zavisnosti i drustvene zanemarenosti je dominantan kod ovih ljudi koji zive u centrima. Ovo je razumljivo kada se uzme u obzir da osim opstina i humanitarnih organizacija niko vise o njima ne vodi racuna", kaze gdja Cerovic.

Kolektivno zivljenje dovelo je i do pada tolerancije pa su sve cesci sukobi, a sve je vise alkohola medju izbeglicama. Lokalnom stanovnistvu je zbog sve jace ekonomske krize potrebno sve manje sezonskih radnika pa izbeglice tesko mogu da zarade. Kao pozitivan primer gdja Cerovic istice program za resocijalizovanje izbeglih i prognanih lica koji sprovodi humanitarna organizacija “Zdravo da ste". Ovaj program predvidja davanje zemlje i osnivanje mini-farmi preko kojih se izbeglice ukljucuju u normalan zivot.

Izbeglice smatraju da je na njih prvo zaboravila ovdasnja drzava. Primera radi, potpredsednik Izvrsnog odbora SO Cacak Milan Lazovic navodi da Republika do sada ovoj opstini duguje milion dinara za pomoc izbeglicama. No, usahla je i izdasnost domacina sto pokazuje i podatak da od cacanskog “Autoprevoza" izbeglicki centri dobijaju samo po dve besplatne autobuske karte. Problem je, smatraju izbeglice, sto pomoc nije koordinirana i nije ravnomerno rasporedjena po centrima.

A. Arsenijevic