STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Vaskrs je prosao, a mi se tek spremamo na Golgotu. Idemo u susret raspletu svoje bitke za pravdu koja se, kao i sve slicne bitke, od Isusa Hrista naovamo, moze lako zavrsiti i nasim raspecem. Moramo li bas u svemu ponoviti put Isusa Hrista? Izgleda da nema druge.

Carstvo nebesko moglo bi, zaista, postati nasa prava otadzbina, jer nasi svetovni pastiri pokazuju neocekivanu privrzenost teoloskim principima, na kojima je to carstvo sazdano. I oni se, unapred, raduju vaskrsu Srbije, ne mareci mnogo sto tom cinu prethodi raspece. Na jeziku, kojim se oni medjusobno sporazumevaju o buducnosti svih nas, sankcije su cena koju mi treba da platimo za nesto sto niko ne namerava da kupi. Od nas se, medjutim, trazi da verujemo kako ovi koji prete sankcijama cine to jer hoce da nam otmu Kosovo. Pricaju, doduse, suprotno od toga, ali mi znamo da tako ne misle. Rekao bih da je dobro odabrano ono mesto iz Prve Poslanice Korincanima (l5, 14) apostola Pavla, kojim su se Patrijarh i arhijereji srpski obratili vernicima: “A ako Hristos ne usta, uzalud dakle pripovijedanje nase, a uzalud i vjera vasa".

Svima nam ostaje, dakle, da verujemo kako ce nam biti bolje, posto nam prethodno bude gore. “Naoruzani do zuba istinom i pravdom", sto rece, onomad, nadahnuti agitator, idemo u susret referendumskoj Trijumfalnoj kapiji koja ce nas izvesti na stazu pobede. Lepo receno. Njegov kolega, potpredsednik, takodje, u vladi kojoj se cini da zna sta hoce i kuda ide, misli da je realno strepeti od sankcija, ali i da drzava treba da obezbedi da “svi gradjani podjednako podele teret sankcija". Ako drzava u tome uspe, ne mogu ni njeni gradjani propasti.

Sve je teze pratiti racionalnu nit ovih i slicnih predreferendumskih nagovaranja gradjana na istorijsko NE, sto je, valjda, jedan od vaznih preduslova da kampanja uspe. Nisam, naime, posle svega sto sam cuo i procitao, jos uvek uveren da bi se ideja referenduma, pitanje koje se postavlja i zeljeni odgovor, mogli tako uspesno braniti kad bi se neki govornik, umesto istinom i pravdom, naoruzao do zuba cinjenicama i argumentima politicke prirode. Referendum, uostalom, nije ni zamisljen da bi se pomoglo gradjanima da shvate politicku sustinu problema o kojem treba da se izjasne, vec da bi se oni pridobili za nastavak politike koja je taj poblem stvorila. Ako je vec tako, onda minimum politicke korektnosti nalaze da se, makar i u dalekoj aluziji, najavi moguca licna odgovornost za posledice opredeljenja koje se zagovara. Reci, kao sto je to ucinio vodja radikala, da ce podneti ostavku na mesto u vladi ako referendum ne uspe, nije dovoljno: morali bismo znati sta ce se desiti ako referendum, prema njegovim merilima, uspe, a posledice tog uspeha ubrzo postanu nesnosne obicnom coveku. Svi, naime, znamo da ce se inicijator referenduma, pre ili kasnije, ipak, sloziti da se svet umesa u spor izmedju Srba i Albanaca, ali nadam se da njegovi vatreni sledbenici ne ocekuju da, u tom slucaju, ostavku na svoju funkciju podnese - narod?

Referendumska kampanja, kao neka smotra nacionalnog politickog folklora, predstavila nam je siroku paletu politickih aktivista koji su nas uverili u svoje raznovrsne sposobnosti, ali i u zajednicku manu: tu niko, naime, ne pomislja da politika, kao i batina, ima dva kraja. Na jednom su vlast i cast, da o caru ne govorimo, a na drugom, bogme, odgovornost za ono sto se, pored najboljih namera, (nije) dogodilo.

Koliko god se dezurnim agitatorima cinilo da je, u ovom casu, najvaznije da referendum uspe, bice prilike da nauce kako to nije kraj preduzeca u koje su se upustili. Jer i narod, na koji se tako stedro pozivaju, neprestano uci. Pored ostalog, i na greskama svojih ucitelja.