INTERVJU: ZORAN ZIVKOVIC, PISAC

Nacija je, naprosto, prestala da cita, i s tim se moramo suociti. Cak i kada se, tu i tamo, pojavi neko novo domace SF delo, posredi je po pravilu “samizdat" za koji tesko da dozna iko izvan kruga autorove rodbine

Rade Stanic

Za svakoga ko iole poznaje domacu knjizevnost ime Zorana Zivkovica (1948) sinonim je za sve sto se desava u zanru naucne fantastike. Pobrojati koliko i sta je sve Zivkovic kao izdavac (“Polaris") objavio zauzelo bi pozamasan prostor na ovoj strani, a jedan je od retkih kod nas (koliko je potpisniku ovih redova poznato i jedini relevantni) koji se problemima SF bavi i kao teoreticar. Od pre nekoliko godina i sam pocinje da objavljuje knjige: “Cetvrti krug" izasao je u dva izdanja, a novi roman, “Vremenski darovi" (takodje objavljen u “Stubovima kulture") uvrsten je u uzi izbor za Ninovu nagradu za najbolji roman godine. Po oceni Nikole Milosevica ova knjiga moze se uvrstiti medju najbolja ostvarenja SF proze u svetu. Osim ovog romana, povod za razgovor sa Zoranom Zivkovicem su projekti koje “Polaris" priprema, kao i domaca SF proza danas.

Jednim svojim pripovedackim lukom “Vremenski darovi" govore o odgovornosti, iskupljenju, na kraju, ne i po redu, stradanju pisca. Vazi li to i za stvaran zivot?

U “Vremenskim darovima" uistinu se govori o odgovornosti, iskupljenju i stradanju - pisca. Iako se ona cesto prenebregava, ta odgovornost odista je zastrasujuca, sasvim u saglasnosti sa zastrasujucom moci koju pisac ima u okvirima vlastitog dela. On je tu demiurg koji gradi svet potpuno nesputano, prema vlastitom nahodjenju, upravljajuci se jedino tastom zeljom da sacini valjano ostvarenje.

Nevolja je, medjutim, u tome sto u zapadnoj civilizaciji vec dva i po milenijuma postojano opstaje jedna knjizevna konvencija prema kojoj delo moze biti valjano jedino ako je tragicno. (Kao sto nas je Umberto Eko mudro podsetio, Aristotelov ogled o komediji, ako je uopste napisan, nikako nije mogao preziveti do nasih dana). Tragicno delo nalaze tragicne protagoniste - i pisci se nimalo ne libe da u ovu svrhu “zrtvuju" svoje junake, izlazuci ih svoj sili pocasti.

Ova bezdusnost, cak svirepost mogla je da prodje nekaznjeno u klasicnoj i modernoj knjizevnosti, gde postoji jasna demarkaciona linija izmedju stvarnosti i prozne stvarnosti. Zrtvovanje likova nije opterecivalo niciju savest zato sto je drzano da su tu posredi samo nestvarne, fikcione konstrukcije. Postmoderna knjizevnost ukida, medjutim, ovu granicu: dve stvarnosti postaju prepletene, podjednako “stvarne", tako da tu problem odgovornosti pisca prema likovima najednom iskrsava u punoj slozenosti.

“Vremenski darovi" pokusaj su da se autor suoci sa posledicama svog demiurskog cina, da se pokaze kako, zapravo, iskupljenja nema cak ni onda kada ne samo sto postoji svest o problemu, nego je tu i primarna volja da se on razresi.

Vreme, znanje, pripovedanje kao centralni motivi romana.

- Vreme, pre svega. Pisac donosi svojim tragicnim junacima vremenske darove, koji treba da budu zaloga njegovog izbavljenja. Ali ispostavlja se da cak ni neogranicena vlast nad vremenom ne moze da rascini tragicnu karmu likova. Otuda samoraspinjanje na kraju romana, na krstu ciji su kraci kazaljke casovnika.

Da li “Vremenski darovi" predstavljaju iskorak u Vasem dosadasnjem radu i da li nagovestavaju Vase preseljenje iz SF voda u “normalne" tokove?

- Moj “dosadasnji rad" u prozi bio je roman “Cetvrti krug" (1993). Pazljivo citanje ovog dela lako ce pokazati da ni ono nije bilo naucnofantasticno, bar ne u nekom uzem znacenju ove geneoloske odrednice. Ali ako se ipak, zbog neuklonjive zanrovske aure koja me optace, u tome zeli po svaku cenu videti naucna fantastika, onda bih ja bio sklon da je unekoliko “ublazim", tako sto bih ispred nje stavio prefiks “postmoderna". To u jos vecoj meri vazi za “Vremenske darove". Ukoliko bih, zapravo, hteo da - sasvim neskromno - polaskam samome sebi, odvazio bih se da kazem da je posredi nagovestaj naucne fantastike kakva ce se pisati u dvadesetprvom veku.

Mozete li reci nesto o procesu stvaranja SF proze. Koliko su, recimo, zanrovske pretpostavke prednost, a koliko ogranicenje pri pisanju?

- Ne znam da li su “zanrovske pretpostavke" prednost. U svakom slucaju, nisu nedostatak. Bar ne kod mene. Sustina stvari je u sledecem. Kad kazem “naucna fantastika", ja time ne izricem sud vrednosti, vec naprosto blize geneoloski odredjujem jednu vrstu fantastike, sto je aksioloski sasvim neutralno. Jedno delo, naime, nece biti dobro ili rdjavo zato sto ispred sebe nosi zanrovski predznak SF. I u naucnoj fantastici, kao i u bilo kojoj drugoj vrsti umetnicke proze, postoje dobra i rdjava dela. Zanrovska pripadnost nema na to nikakvog uticaja.

Zapoceli ste projekat prebacivanja svega sto je “Polaris" do sada objavio na CD-ROM. Jedan disk je vec objavljen. Sta mozemo dalje ocekivati?’

- Ovaj projekat zavrsili smo 15. decembra prosle godine. Izisao je, naime, SF CD-ROM na kome se nalaze integralne verzije knjiga koje su objavljene u “Polarisu" u razdoblju 1981-1997. Posredi je 160 naslova. Trenutno pripremamo verziju 2 na kojoj ce se naci jos stotinak SF naslova, poglavito onih iz “Kentaura". Ona bi trebalo da se pojavi u decembru ove godine. Krajnja zamisao jeste da poslednjeg dana ovog milenijuma, 31. 12. 2000. izdamo SF CD-ROM na kome bi se naslo doslovno sve sto se ikada pojavilo iz naucne fantastike na srpskom i hrvatskom jeziku. Bio bi to idealan dar koji 20. vek moze dati 21. Naravno, da bi se ovo postiglo, zvezde i te kako treba da nam budu naklonjene.

Vas novi projekat je objavljivanje SF enciklopedije na CD-ROM-u. Sta on sadrzi i kada bi trebalo da se pojavi?

- Sredinom maja objavicemo komplet od dva CD-ROM-a - oba multimedijska. Na prvome ce se naci, kao glavna numera, moja “Enciklopedija naucne fantastike", sa preko hiljadu ilustracija, kao i kratkih odlomaka iz filmova. Kao dodatak, bice tu i mojih ostalih knjiga. Drugi CD-ROM donece multimedijsku verziju knjige Karla Segana “Kosmos", dok ce bonus biti sledeca cetiri dela: “Kratka povest vremena" i “Crne rupe i bebe-vaseljene" Stivena Hokinga, “Snovi o konacnoj teoriji" Stivena Vajnberga i “Bozija cestica" Liona Ledermena. Po sredi je, zapravo, samo jezgro najmodernije teorijske fizike i kosmologije.

Kakvo je stanje u donacem SF? Da li se pored vec poznatih imena u domacem SF mogu pronaci i neka nova? Da li stari i novi pisci uopste imaju gde da objavljuju?

- Stanje u domacem SF-u je, najblaze receno, zalosno. “Polaris", doduse, tvrdoglavo nastavlja da donosi po jednu knjigu mesecno, ali ne samo sto je tiraz 500 primeraka, nego se i od toga proda jedva dvestotinak. Kakvi su izgledi da se pod takvim okolnostima oglasi neki domaci SF pisac, kada ijedan autor Klarkovog formata moze da racuna na tek par stotina zainteresovanih kupaca? Da ovako stoje stvari samo sa naucnom fantastikom, ni po jada. Ali ista boljka mori celo izdavastvo. Nacija je, naprosto, prestala da cita, i s tim se moramo suociti. Cak i kada se, tu i tamo, pojavi neko novo domace SF delo, posredi je po pravilu “samizdat" za koji tesko da dozna iko izvan kruga autorove rodbine.

Koliko je nas SF prisutan u svetu i koji su njegovi dometi?

- Postoji tu jedan paradoks, gotovo neobjasnjiv, a svakako u ogromnom neskladu sa ovim sto je receno. Iako bi se ocekivalo da nas naprosto nema na svetskoj SF mapi, mi na njoj imamo i te kako prominentno mesto. Ni u jednom udzbeniku srpske knjizevnosti necete naici na podatak da je prva ikada napisana SF drama izvorno nastala na srpskom jeziku. Posredi je delo Dragutina Ilica “Posle mili(j)on godina" iz pradavne 1889. Udzbenici se takodje ne dice okolnoscu da je prvi srpski SF roman - “Jedna ugasena zvezda" Lazara Komarcica (1902) - objavljen u vreme kada su naucnofantasticni romani postojali jos samo na tri- cetiri jezika. I ja sam ostvario jedan patriotski doprinos u ovom smeru. Moja “Enciklopedija naucne fantastike" (1990) bila je cetvrto izdanje takve vrste na svetu.

Naucna fantastika je, nema sumnje, globalni fenomen koji mozda najvernije odrazava duh vremena sa kraja milenijuma. Sve to, medjutim, niposto nije dovoljno da se uzdrma apriorna gadljivost lokalnog knjizevnog estabilismenta prema svemu sto nosi zanrovski amblem SF (tim izrazitije ako nisu procitali nijedno delo ove vrste), a jos manje je dovoljno da naucnu fantastiku uvede tamo gde joj je prirodno mesto i gde se vec odavno nalazi u civilizovanijim kulturama od nase: u preporucenu skolsku lektiru.