STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Poslanici saveznog parlamenta usprohodali se po Evropi, noseci poruku da bismo rado videli sebe u Savetu Evrope. Sto da ne? Da je bilo pameti, tamo smo odavno mogli da budemo. Sve do pre meseca dana, medjutim, nasa je vlast tvrdila da joj ne pada na pamet da trazi prijem u Savet Evrope jer je je ona jedini naslednik bivse Jugoslavije, koja je u Savetu vec imala status “specijalnog gosta". Pa je, po misljenju nase vlasti, bio red da se taj status prizna i “novoj Jugoslaviji. Kad to nije proslo, vlast je presavila papir i zatrazila prijem. Procedura je u toku.

Skorotece probudjenog domaceg evropskog entuzijazma traze od svojih evropskih sagovornika, od Bona do Lisabona, da budu posrednici u nasoj teznji da se integrisemo u okolni, evropski, svet. Cemu nas to uci? Da posrednik, koji radi u nasem interesu, ne mora biti “kljucna karika u citavom mehanizmu, karika za nametanje resenja sa strane", sto je, inace, po vesto stilizovanom misljenju naseg ministra spoljnih poslova, svaki posrednik koji bi se umesao u razgovor oko Kosova. Sta je sad to? Dvostruki arsini? Jednom posrednik, drugi put karika?

Nema nikakve sumnje da su evropski sagovornici podrzali namere razmetnih srpsko-crnogorskih sinova da se vrate u zajednicku evropsku kucu, kao sto, svakako, nisu propustili da ih podsete na uslove, koje moraju da ispune, pre nego sto tamo budu primljeni. Ti uslovi sazeti su u 16 tacaka Rezolucije Parlamentarne skupstine SE od 19. januara ove godine i kako god ih citali, moramo primetiti da, zasad, nisu ispunjeni. “Pravila, pravila, da bi nas udavila / da bi nas udavila ili kicmu savila", prorokovao je jedan beogradski roker jos u doba kad smo s Evropom bili na “ti". Ko je mogao slutiti da ce, u medjuvremenu, citava nasa spoljna politika postati rokerska, a Evropa i svet toliko naroguseni na mladalacke izlive naseg politickog bica?

Drzeci se svojih krutih pravila, kao sto se pijan Srbin drzi plota, Evropa i svet pokazuju zabrinjavajuce odsustvo radoznalosti za druzenje s jednim osebujnim i mastovitim evropskim narodom, koji ispoljava veliku spremnost i odgovarajuce sposobnosti da, na delu, dokaze kako pravila postoje da bi bila prekrsena. Ako svi postuju ista pravila, medju njima ima sve manje razlika. Oni bi s nama pod uslovom da licimo na njih. Ali ako budemo kao oni, necemo vise biti Srbi, nego Evropejci. Zar smo zato camili petsto godina pod Turcima?

Ima, zaista, neceg dirljivog u nastojanjima nase vlasti da, opisima strahota sto nastaju posle navodnog gubitka nacionalnog identiteta, obuzda spontani, takoreci Pavlovljev refleks, koji obican covek, cak i kad je Srbin, oseti pred izazovima civilizacije. Za takva nastojanja, i politiku koja se na njima temelji, tesko bi bilo reci da su “nacionalna", kakvim se rado predstavljaju, ili suprotno od toga, za sta ih, takodje, optuzuju. Ona su, jednostavno, antimodernizacijska i konzervativna, a nacionalno pakovanje im je tek najefikasnija propagandisticka oblanda u kojoj se isporucuju na domace politicko trziste. Ovde se, naime, vise niko ne usudjuje da otvoreno kaze kako je protiv Evrope i sveta, ali zato mnogi slozno rade da to priblizavanje Evropi i svetu osujete, dokle god tamo ne progovore srpski ili ne pocnu, barem, da misle kao vlada nacionalnog jedinstva. To jeste prava politika dvostrukih arsina, od koje ne strada minorni kredibilitet aktuelne politike, nego dugorocni nacionalni interesi i sama nacionalna supstanca. Moze biti naivno, ali ne mora biti greh, verovati kako postoji jedna, apartna i neporeciva, “srpska", istina. Nedotupavno je, medjutim, kad pomislite kako je ona toliko nadmocna da je niko, zapravo, razumeti ne moze.

Kako taj nesporazum izgleda u praksi? Dok kod kuce, u cetvrtak, budemo, uz talambase, govorili NE stranim posrednicima, ocekujemo, s pravom, da predstavnici tih stranih posrednika u Strazburu kazu DA nasoj zelji da im se pridruzimo. Bojim se da to nece ici i da tu, zaista, dramaticno nedostaje jedna karika, koja ce nas povratak u Evropu uciniti logicnim i nezadrzivim.