Cuda se ipak desavaju

Pravo je cudo videti zemlju koja je postigla to sto je postigla uprkos tome sto nam je prebacivano da smo nesposobni za mnoge stvari. Naravno da i mi imamo svoje nedostatke; nemojte misliti da sam slep za njih. Sve ih ja vidim. Zato nam dajte jos barem 50 godina da se "profinimo" i steknemo evropske manire; sve ostalo ce doci samo po sebi

Vladan Marjanovic
Dragan Bisenic

David Sason

"Da ste me pre 30 godina, kada sam sluzio vojsku, pitali da li cu za svog zivota docekati da vidim sklapanje mira sa Arapima - smatrao bih to samo losim vicem. Niko u to vreme ne bi poverovao da cemo moci da svi zajedno zivimo na tom prostoru. To se zaista moze smatrati cudom. Naravno, ljudi su ulozili veliki trud da se tako nesto ostvari, i iz tog ugla gledano ne moze se govoriti o cudu; ali u nekom metaforickom smislu to zbilja jeste cudo."

Ovako o svom vidjenju istorijskih promena kroz koje je u visedecenijskom razmaku prosla njegova zemlja - kao i o poukama koje to nesvakidasnje kolektivno iskustvo nudi - u intervjuu za "Nedeljnu Nasu Borbu" govori David Sason, ambasador Izraela u SR Jugoslaviji. Kao neposredan povod za razgovor - tokom koga su, na ambasadorovo insistiranje, maksimalno izbegavane dnevnopoliticke teme - posluzilo je predstojece (14. maja) obelezavanje 50. godisnjice osnivanja Izraela, pa je i prica otpocela osvrtom na dugu istoriju Jevreja, u kojoj poluvekovni period uspostavljene drzavnosti predstavlja samo mali deo.

- Da, zaista je tako. Ne bih da vam drzim predavanje iz arheologije i istorije, ali jeste cinjenica da smo pre dve godine proslavili 3000. godisnjicu postojanja Jerusalima. Od toga su Jevreji 2.000 godina proveli u dijaspori i do pre 50 godina im je bilo onemoguceno da se vrate u Palestinu. Zar to nije pravo cudo: nacija koja je ocuvala svoj identitet i tokom tih 2.000 godina i na kraju uspela da uspostavi svoju drzavu, uspesnu na gotovo svim poljima, i u kojoj sve cega se dohvate, uz puno ulozenog teskog rada, daje rezultate. Pustinja je pretvorena u zelene povrsine, medicina i citav zdravstveni sistem su na zavidnoj visini, visoka tehnologija takodje na svetskom nivou, o vojsci ne moram ni da govorim... Ljudi koji su i po predanju i po slici koja je o njima stvorena bili sposobni samo da okrecu novac, pokazali su da su u stanju da postignu visoke rezultate u svim oblastima. Pokazite mi drugu naciju koja je toliko postigla, ziveci 2.000 godina u dijaspori.

S obzirom na to koliko je mnogo vremena proslo dok jevrejska drzava konacno nije stvorena, zasto je ta ideja drzavnosti uspela da na kraju ipak pobedi?

- Mi smo sanjari, idealisti. Sanjali smo 2.000 godina o povratku u Jerusalim. To nije samo san, to je neka vrsta zaveta. Postoji takav zavet: "Ako zaboravim Jerusalim, neka zaboravim svoju desnu ruku". A postoji i blagoslov: "Da se sretnemo iduce godine u Jerusalimu"...

Bilo je i drugacijih sugestija za resavanje jevrejskog problema, na primer, Uganda ili Birobidzan, ali ta resenja nisu prosla. Ne zato sto sama po sebi nisu valjala, vec zato sto je rec bila o nasem snu. Druga resenja nisu bila moguca, i niko nije hteo da ih prihvati - iako je bilo pritisaka u tom smislu. Sve molitve Jevreja kroz vekove bile su usmerene ka ostvarenju tog cilja: povratka u Palestinu.

Ozivljavanje jezika je takodje cudo. Drugi jezici kroz vekove prosli su kroz razne faze razvoja; a mi smo uzeli drevni jezik, jezik Biblije i oziveli ga. Jezik koji je govoren pre 2.000 godina, koji u medjuvremenu nije koriscen - mi smo ga jednostavno uzeli i poceli da koristimo u svakodnevnom zivotu. Razvoj jezika je prirodan, ali mi taj prirodni razvoj nismo imali. Zato smo i mogli to da ucinimo. Ja mogu da citam molitve iz Biblije i da ih potpuno razumem, jer je to jezik kojim i danas govorimo.

Bilo je, medjutim, i medju Jevrejima onih koji su se protivili ideji stvaranja sopstvene drzave.

-- Nemacki Jevreji "zvani su Jake, recimo, pre Drugog svetskog rata bili su potpuno uklopljeni u nemacku kulturu i obrazovanje. Dobro su se osecali tamo, imali su mesto u toj kulturi i preuzeli su veliki deo nje. Nije im bilo jasno zasto je trebalo nesto menjati - otici u pustinjsku, necivilizovanu zemlju i graditi nesto potpuno novo. Neki od njih ni dan-danas, posle vise decenija provedenih u Nemackoj, ne govore hebrejski nego nemacki; niposto se ne bi vratili u Nemacku, ali preferiraju da govore nemacki i osecaju se delom nemacke kulture.

Sta mislite o tezi o Jevrejima kao "izabranom narodu"?

- Danas u Izraelu mozete naici na ljude koji su veoma ponosni na to sto su Izraelci, sto imaju sopstvenu drzavu. I imaju pravo da budu ponosni, jer vise nemaju taj kompleks dijaspore, da su manjina. Zato mogu i da se sale time kako su odabrani narod. Ali ne bih rekao da je to preovladjujuci nacin razmisljanja. Ako, medjutim, Izraelce isprovocirate nekim glupim antisemitskim idejama, ili pojedinim hriscanskim tumacenjima, onda cete od njih verovatno cuti i to da je Hrist bio Jevrejin, i da se to, uostalom, nikoga drugog i ne tice... To onda pomalo postaje reakcija koja izmice kontroli, ali mislim da takav stav nema osnova u istinskom osecanju ljudi.

Ja licno nemam osecaj da pridam odabranom narodu. Ako me pitate za moju licnu filozofiju, mene pre svega interesuje humanost u ljudima, ma sta oni bili - muslimani, pravoslavci, katolici, protestanti - koji se razlikuju od onih drugih (medju kojima ima i Jevreja) u kojima te covecnosti ima manje. To bi po meni bili ti "odabrani" ljudi: oni koji su uspeli da dostignu taj nivo otvorenosti prihvatajuci stvari na istinskim osnovama, a ne na osnovu legendi, religije, nacije.

Kada su nacinili taj tezak izbor i odlucili se za stvaranje sopstvene drzave. To je znacilo pedeset godina borbe, mnogo novih problema...

- Ovaj svet pati od nekoliko bolesti: nacionalizma, religijskih razlika, manjinskog pitanja. Za svaku od tih bolesti postoji resenje koje zavisi od zelje i volje naroda da taj problem razresi. Jevreji su kroz istoriju bili omrazena manjina; bili su proganjani, muceni, ubijani. Samo u Drugom svetskom ratu ubijeno ih je sest miliona. U takvim uslovima, bilo je prirodno da pozele drzavu koja ce im biti zaklon, zastita. Ta drzava nije dobijena na srebrnom posluzavniku; 50 godina smo ratovali, ali smo to ucinili za buducnost - znajuci da bismo, ostajuci zauvek u dijaspori, kao manjina, pre ili kasnije bili unisteni. Kao rodjeni Izraelac verujem da za Jevreje nije bilo drugog resenja. Kad za nekoliko generacija dijaspora ostane samo uspomena, nestace i antisemitizam. Do tada ce on postojati, i to ne u malom delu sveta.

Da ovu istorijsku reminiscenciju zavrsimo pitanjem sta je, po Vama, najvece dostignuce Izraela za ovih 50 godina

- Ostvarena su neka zaista znacajna dostignuca... Jedno od njih je i cinjenica da je u danasnjem Izraelu, u kome zivi pet i po miliona ljudi koji dolaze ili vuku poreklo iz svih krajeva sveta, sa uspehom izgradjeno homogeno drustvo. Zahvaljujuci istinski efikasnoj armiji, u koju je puno ulagano, u situaciji smo da visoku tehnologiju angazovanu za vojne potrebe njenim preusmeravanjem u civilne svrhe iskoristimo za naucni i tehnoloski razvoj zemlje...

Ucestvovao sam u ratu 1973. godine verujuci da to cinim za svoju decu, da ona jednog dana ne bi morala da idu u rat. Ali, ucestvujuci u ratnim operacijama zakljucio sam da ce i moja deca morati da ratuju - a to je strasan osecaj za roditelja. Zato zamislite to uzbudjenje koje je izazvala okolnost da sam bio medju prvim Izraelcima koji su stigli u Egipat posle potpisivanja mirovnog sporazuma; moja osecanja kad smo dosli na kairski aerodrom i kada sam pogranicnom sluzbeniku pokazao moj diplomatski pasos, a on mi rekao - "dobro dosli"... Ne znam da li mogu to da vam objasnim: nekoliko meseci ranije bili smo na bojnom polju - a ja sad dolazim u Kairo! Ne znam da li se to moglo nazvati cudom, jer ne volim da koristim superlative, ali ta cinjenica da ja, bivsi padobranac, bivsi neprijateljski vojnik, legalno dolazim u Egipat - nisam se prosvercovao, niti bilo sta slicno - jeste cudesna...

Pravo cudo je videti zemlju koja je postigla to sto je postigla uprkos tome sto nam je prebacivano da smo nesposobni za mnoge stvari. Naravno da i mi imamo svoje nedostatke; nemojte misliti da sam slep za njih. Sve ih ja vidim, ali mi tek 50 godina postojimo kao drzava. Zato nam dajte jos barem 50 godina da se "profinimo" i steknemo evropske manire; sve ostalo ce doci samo po sebi.

S obzirom na iskustvo koje ste stekli, imate li stoga, posmatrajuci kao izraelski ambasador u Jugoslaviji ovo sto se ovde dogadja, osecaj da ste sve to vec videli - famozni deja vu?

- Istina je. Nemojte me pitati sta je sve deja vu u mojim ocima, ali jeste tako. Ne zelim da ulazim u poredjenja, iako izvesne slicnosti postoje. Jedna od njih je jednostavnost drustva - a kada to kazem, onda to mislim u pozitivnom smislu reci. Za mene je ta jednostavnost nesto istinski pozitivno, i nesto sto me podseca na Izrael u nekim lepim periodima.

Pre nesto manje od godinu dana, u prvom intervjuu koji ste dali za nas list, rekli ste da je jos rano za izdvajanje prioriteta Vase misije. Da li sada mozete da ih definisete?

- Da, naravno. Pre svega, moram da premostim tridesetogodisnji jaz tokom koga se nas glas uopste nije cuo, vec samo ono sto je stizalo sa arapske strane. Vi, zapravo, niste imali korektnu sliku o Izraelu i Izraelcima; imali ste samo sliku koju su vam nudili Arapi - a koja je zapravo bila plod propagandne masinerije. To je s njihovog stanovista bilo ispravno, i ne mogu im zbog toga zameriti. Ali upravo zbog toga sada zelim da glas o Izraelu dopre do svih delova Jugoslavije. Zato sam sebi nametnuo veoma naporan program; nemam ni dana odmora - putujem po svim delovima zemlje, na sever, na jug, razgovaram sa novinarima, susrecem se sa ljudima...

To je jedna stvar. Druga je slicnost u prirodi izmedju Izraelaca i Jugoslovena. Osetio sam da postoji odlicna osnova za dobro prijateljstvo izmedju dva naroda i zato nastojim da uspostavim direktan kontakt izmedju izraelskih i jugoslovenskih institucija. Tu smo da uspostavimo kontakt i da kasnije, ako ima problema, pomognemo. I da kucnem u drvo, verujem da smo za godinu dana uspeli dosta toga da postignemo.

Na ekonomskom planu ima potencijala za saradnju, ali je veoma tesko premostiti jugoslovensku birokratiju. Covek mora da ulozi toliko energije da na kraju izgubi svaku volju. Ipak verujem da se i tu moze ostvariti napredak.

Ja ne mogu a da ne zastupam izraelski koncept nacionalne privrede zasnovan na samostalnosti i nezavisnosti. Istina je da niko u tom smislu nije do kraja i u potpunosti samostalan, ali postoje razliciti nivoi koji se mogu dostici. Mi u Izraelu nastojimo da taj nivo bude sto visi; to iziskuje dosta rada, napora, ulaganja, motivacije. Treba i dosta vremena. Ali, u tome je i objasnjenje kako smo ostvarili tako impresivan napredak. Nas nacionalni dohodak po stanovniku u 1997. iznosio je oko 17.000 dolara, sto uopste nije lose... Mi smo vredan narod, imamo viziju, mastu, ali i tvrdoglavost u nastojanju da budemo privredno samostalni.

Nas ministar finansija je nedavno bio u Sjedinjenim Drzavama i rekao im da od iduce godine smanje iznos pomoci Izraelu. I znate li ko je zbog toga najvise protestovao? Egipat. Zato sto postoji korelacija: u tom slucaju bi se i njima smanjila ta vrsta pomoci. Zato su i povikali - "pobogu, sta to radite?" Ali mi verujemo u to da treba uloziti svaki napor da bismo bili samostalni. Pogledajte, recimo, sta smo postigli u poljoprivredi.

Nas koncept se, dakle, sastoji u oslanjanju na sopstvene mogucnosti. Postoji, naravno, i druga, mnogo laksa mogucnost, a to je da nesto dobijete na poklon. Ali, tada ste tim poklonom vezani. Mi poklone ne nudimo, ali smo spremni da pomognemo i podelimo ulaganja, napore i na kraju profit. Da li ste spremni da nam se prikljucite? Tu se, medjutim, ponovo sudaramo sa ovdasnjom birokratijom, koja verovatno preferira poklone.

Ipak, otkud Izraelcima toliko samopouzdanja?

- Ne znam da li bih to bas tako nazvao, ali u svakom slucaju postoji vise faktora. Ako analiziramo judaizam kao religiju, njegove principe ili filozofiju, moze se uociti odredjeni nacin misljenja i odnosa. Ranije sam pomenuo i obrazovanje: mi veoma drzimo do njega i do novih generacija. U decu se mnogo investira i za njih je Izrael zaista raj. Za odrasle je mozda ponekad i pakao, ali je za decu svakako raj. Ona su tamo savrseno slobodna da razvijaju svoje sposobnosti i sklonosti. Niko na ulici nece odbiti dete ako mu ono postavi neko pitanje. I mi ih podsticemo na takvo ponasanje.

Nije bez razloga u Izraelu ministarstvo obrazovanja, i po obimu sredstava koja se za njegove delatnosti izdvajaju, drugo po vaznosti - odmah posle ministarstva odbrane. Za obrazovanje se izdvajaju ogromna budzetska sredstva i njihovo smanjivanje ne dolazi u obzir.

Takodje je bitno i osecanje pripadnosti manjini. Kada ste manjina, primorani ste da se borite kako biste pokazali izuzetnost i bili bolji od vecine koja vas okruzuju, da se dokazujete. A to, opet, izaziva omrazu prema pripadnicima manjina. To je podsvesni fenomen. Jevreji su tokom gotovo citave svoje istorije bili manjina i zato se kod njih razvio taj osecaj koga ja ipak ne bih nazvao samopouzdanjem. I to zato sto uvek postoji doza intelektualne sumnje kojom je naoruzan svaki obrazovani Jevrejin: to je svest o tome da niko ne zna sve. To je produkt naseg obrazovanja ili, ako hocete, i samog judaizma koji spada u umerene religije. Kad pazljivo pogledate sinagogu, ona je relativno jednostavna zgrada sa veoma malo dekoracije...

Tu je jos jedna vazna stvar: smisao za humor. Humor je jedno od najboljih oruzja za suocavanje sa teskocama. Mi smo skoro bili primorani da ga razvijemo: bez smisla za humor vecina nas bi, kroz istoriju suocena sa svim mogucim problemima, pocinila samoubistvo. Tako izbrusen smisao za humor je sastavni deo inteligencije: ako umete da se smejete samom sebi, onda posedujete unutrasnju energiju i snagu. Tek posle toga mozete da se smejete drugima.