Americka vidjenja situacije na Kosovu

Zapustena sustina krize

Zameniti cvrstu ruku Srba prema Albancima isto tako cvrstom rukom Albanaca prema lokalnim Srbima u autonomnom ili nezavisnom Kosovu predstavljalo bi uvod u katastrofu. Americka podrska za pohvalu obnavljanju autonomije Kosova ne sme da dozvoli tamosnjim albanskim gradjanima ni nagovestaj utiska da oni nemaju obaveze prema svojim sugradjanima, kosovskim Srbima"

Slobodan Pavlovic
dopisnik "Nase Borbe" iz Vasingtona

"Veoma cesto zaboravlja se da je Srbija duboko i legitimno zabrinuta za malu srpsku manjinu na Kosovu (10 odsto stanovnistva). Jugoslovenski predsednik Slobodan Milosevic uveliko je izbegao svoju odgovornost da zastiti sad pobunjenu albansku nacionalnu vecinu i tu lezi mocan argument za autonomiju te pokrajine. Ali, g. Milosevic zadrzava svoju obavezu politicara i sefa drzave prema pomenutoj srpskoj manjini. Srpsko stanovnistvo predstavlja zapustenu sustinu krize na Kosovu. Postoje dva nacina da se o njima preuzme briga. Srbija, kao vladajuca strana, moze da ucini napor da im pridje na Kosovu. Nerazumno je ocekivati da ce Srbija ignorisati ili izolovati taj deo svog naroda. Ili kosovski Albanci mogu da istupe i prihvate odgovornost da ce fer i ravnopravno tretirati svo stanovnistvo na teritoriji za koju tvrde da je njihova. Neka kombinacija ova dva pristupa cini se najpogodnijom da spreci eksploziju ovog dela Balkana u sukob cija bi cena bila ravna agoniji Bosne".

Gornji citat pripada nedavnom uvodniku "Vasington posta" u kome se pledira na SAD i medjunarodnu zajednicu da ucine nov napor u nastojanju da se pronadje politicka alternativa za eksploziju kojom preti srpsko-albanska konfrontacija oko Kosova. Za vlasti u Beogradu kratkovido je i pogubno da se ukopavaju u svoj referendumski rov, navodi tim povodom vasingtonski dnevnik, uz podsecanje da su svi u svetu protiv nezavisnog Kosova "jer je svima jasno da bi to predstavljalo delimicno rasparcavanje Srbije". Ali, s druge strane - kako zakljucuje "Post" u ovom komentaru, govoreci o jos jednom slucaju kad se Slobodan Milosevic prebacio u svojoj proceni - "sto se Srbi budu vise odupirali ideji o posrednistvu u obnavljanju kosovske autonomije, moci ce da ocekuju sve manju medjunarodnu podrsku u svom otporu nezavisnosti Kosova".

Americki mediji - za razliku od americke administracije (bar kad je rec o javnim istupanjima njenih predstavnika) - pocinju u poslednje vreme sve ozbiljnijne da ukazuju na znacaj tzv. "srpskog faktora" u tekucoj kosovskoj krizi, uz upozorenje da SAD zapostavljenjem te dimenzije ovog sukoba rizikuju da se upletu u jos jedan politicki haos na jugoistocnom Balkanu.

Opet, zlotvor

"Zlotvor je ponovo srpski vodj Slobodan Milosevic, koji je unistio raniju autonomiju Kosova. Svojom represivnom vladavinom on je pokrenuo zahteve Kosova za politickim pravima u siroko podrzan, oruzani pokret za nezavisnoscu. Uspeh ovog pokreta (OVK) da se usmeri na vojne, a ne na civilne ciljeve, ucinio je da on bude kategoricki oznacen kao teroristicki. Ova cinjenica objasnjava kako je jedna teritorija, koju vecina Amerikanaca ne moze da pronadje na mapi, iznenada probudila nasu politicku paznju kao hrabra, neopravdana i neduzna zrtva Miloseviceve agresije" - oglasio se ponovo na tu temu vasingtonski "Post", u autorskom tekstu svog vodeceg komentatora Stivena Rozenfelda, koji ne bas biranim recima osudujuje ovakvo pojednostavljeno gledanje vecine americkih diplomata i novinara na situaciju u preostaloj Jugoslaviji i trazi od njih "makar minimum upoznavanja sa istorijom" kao preduslov za sprovodjenje i podrzavanje "zdrave politike" SAD na Balkanu.

Konstatujuci da nije malo onih u Americi koji odbacuju "kao nekakvu komicnu operetu vezanost Srbije za drevno Kosovo", Rozenfeld govori o "tragicnoj situaciji" u ovoj pokrajini kojoj je Tito dao punu autonomiju 1974 ("i time doprineo napadima Albanaca na lokalne Srbe"). Takvo Kosovo, kako se dalje navodi, predstavljalo je teren na kome se Slobodan Milosevic "preokrenuo iz partijskog aparatcika u autoritarnog lidera", ucinilo ga "gospodarom srpskog nacionalizma" i dalo mu moc "koju je on potom zloupotrebio da bi rasturio Jugoslaviju".

Velika briga
SAD - prema Rozenfeldu - moraju, htele ne htele, da u resavanju kosovske krize posluju sa Milosevicem, imajuci u vidu odnos politickih snaga u Srbiji. Problem je, medjutim, u tome sto Vasington sa saveznicima, kako se navodi, ima u ovom slucaju pred sobom "dva Milosevica". U objasnjavanju tog dvojnog pristupa, u ovoj analizi "Vasington posta" kaze se i sledece:
"Prvo cemo morati, ako je moguce, da disciplinujemo Milosevica agresora i patrona etnickog ciscenja, koji Albancima na Kosovu uskracuje sva prava. To je onaj Milosevic kome ce drzavni sekretar Medlin Olbrajt nametnuti nove sankcije zbog ubistva brojnih Kosovara, ukljucujuci zene i decu, kao i zbog njegovog odbijanja da uspostavi autonomni dijalog sa izabranim albanskim liderima na Kosovu.
Drugi Milosevic takodje mora da bude angazovan. Rec je tu o politickom lideru koji, bez obzira koliko bio omrznut, ima legitimnu zabrinutost za integritet svoje zemlje, sto je Srbija ukljucujuci Kosovo. SAD, polazeci od principa da se granice ne mogu menjati silom, odlucno su podrzavale integritet Srbije povodom zahteva Kosova za nezavisnoscu. Cinile su to sa gorkim saznanjem da bi to mogao da iskoristi njihov protivnik Milosevic."

Koja prava?

Ovom problemu o kome govori Rozenfeld (i ne samo on), Harst Hanam, profesor na katedri prava i diplomatije Taft Univerziteta, prisao je ovih dana i iz jednog drugog ugla. Polazeci od nedvosmislenih i javno izrecenih pretnji Kongresa i administracije vlastima u Beogradu ukoliko se ne obezbede "legitimna prava Albancima na Kosovu", on je u "Boston Gloubu" - osudjujuci nedavna policijska nasilja u ovoj jugopokrajini - postavio kljucno pitanje: koja su to i kolika prava za koja SAD traze da odmah pocnu da se postuju na Kosovu?

"Treba li medjunarodna zajednica da podrzava pravo Kosova na otcepljenje u vidu nezavisne drzave ili prikljucenja Albaniji, sto se iskazuje kao cilj OVK i prakticno svih albanskih politicara u Pristini? Da li je to pravo Kosova da se vrati svom autonomnom statusu koje je svojevremeno uzivalo, u danas podeljenoj Jugoslaviji? Ili je to prosirena autonomija, stagod se pod tim podrazumevalo? Ili su ta "legitimna prava" Kosovara mnogo umerenija; ogranicena na osnovna ljudska prava i zastitu civila od oruzanih napada policije i paramilitarnih jedinica?" - glasila je dilema koju je Hanam postavio pred citaoce "Glouba" i kreatore vasingtonske politike, upozoravajuci odmah potom da odgovori na ta pitanja "ne mogu da budu samo teoretski, ukoliko g-dja Olbrajt ocekuje medjunarodni konsensus za akcije kojima se racuna da ce se naci izlaz iz jos jednog balkanskog zivog blata".

Bostonski profesor smatra da bi najavljene sankcije prema SR Jugoslaviji mogle da dobiju podrsku ovdasnjeg javnog mnjenja, ali ih on ne vidi kao meru kojom ce se stici do zeljenog cilja na Kosovu.

Sta tu moze da uradi Klintonova administracija?

Prema Hanamovom misljenju - za pocetak - SAD ne mogu da se suprotstave Milosevicevoj upotrebi sile protiv albanskog secesionistickog pokreta na Kosovu, a da se ne izloze optuzbama za hipokriziju i primenu dvostrukih standarda. Prema ovoj analizi u bostonskom "Gloubu", to bi moglo da se izvede jedino u slucaju spremnosti Medlin Olbrajt da isto tako javno osudi izraelske akcije protiv PLO, turske napade na Kurdistansku radnicku partiju, doskorasnje britanske obracune sa IRA, kao i ciscenje u Sri Lanki secesionistickih tamilskih "tigrova". Upozoravajuci, istovremeno, da pravo na upotrebu sile protiv naoruzanih pobunjenika ne nosi sobom i opravdanje za primenu neogranicene i prekomerne sile, profesor Hanam konstatuje da su nedavna zverstva srpskih vlasti protiv civilnog stanovnistva na Kosovu izazvala opravdano ogorcenje sirom sveta. I tu se, prema njemu, nalazi ta linija koju je u ovoj situaciji potrebno povuci na balkanskom pesku - linija koju je on ovako formulisao u toj zapazenoj analizi.

Obostrana zastita
"Najgore u celoj situaciji je to sto ovakav stav SAD moze da okurazi one Albance koji nastoje da oruzjem i nasiljem ostvare svoje iredentisticke zahteve ne samo u krnjoj Jugoslaviji, vec takodje i u Makedoniji" - napisao je Matlok u clanku za "Njujork tajms", upozoravajuci da kosovski problem ne moze da se resi praznim pretnjama ili vojnom akcijom, a ponajmanje jednostranim americkim udarima. "Resenje problema mora da sadrzi pristanak g. Milosevica na obnavljanje autonomije koju je oduzeo Kosovu 1989, kao i zastitu prava kako Albanaca, tako i Srba u ovoj pokrajini."

Drugi nacin

"Bez obzira na sustinu politickih ciljeva Srba i Albanaca na Kosovu, ni SAD, ni medjunarodna zajednica nece ponovo tolerisati masovna ubistva i etnicko ciscenje. Intervencija u ostvarenju tog vise nego ogranicenog cilja zastite osnovnog prava na zivot i slobodu ne mora obavezno da rezultira okupacijom ili "oslobadjanjem" Kosova, ali bi mogla da opravda napade na srpske paramilitarne i ostale jedinice ukoliko se na Kosovu pojaca stepen njihovog nasilja. Takva intervencija trazila bi od Slobodana Milosevica ono sto on moze da ispuni: ne komadanje srpske Jugoslavije, vec obavezu da resi kosovski sukob bez primene akcija sprovodjenjih u Hrvatskoj i BiH (zbog kojih se nekim od aktera vec sudi i presudjuje pred Tribunalom u Hagu). Spoljna sila nece razresiti situaciju na Kosovu, ali uverljiva pretnja silom u zastiti jasno definisanih i siroko prihvacenih humanitarnih principa mogla bi da spreci pogorsavanje ove situacije i da spase mnoge zivote.

Za razliku od Harsta Hanama, njegov kolega sa Prinstonskog Univerziteta i nekadasnji americki ambasador u Moskvi Dzek Matlok trazi od Klintonove administracije apsolutno krajnju uzdrzanost oko jos jednog uvaljivanja u balkansku zabokrecinu. Reagujuci na nedavne javne pretnje Roberta Gelbarda i Medlin Olbrajt (upozorenja Milosevicu da ce se smatrati "licno odgovornim" za dalji razvoj situacije na Kosovu i uzastopna upozorenja da SAD "nece tolerisati" nasilje u ovoj pokrajini), Matlok konstatuje da su SAD na putu da budu uvucene u jedan etnicki rat "koji je od minimalnog ili nikakvog znacaja za americku bezbednost time sto ce, posle svega onoga sto je u poslednje vreme odavde javno izreceno, ili preduzeti akciju i sprovesti u delo pretnje upucene Milosevicu "cime ce se samo pogorsati sadasnja losa situacija" - ili se pokazati da je tu ipak bila rec samo o jednom vasingtonskom blefu.

Sadasnji profesor i bivsi ambasador (jedan iz grupe Busovih diplomatskih izabranika, koji su se sklonili iz Stejt departmenta u akademske vode posle Klintonovog ulaska u Belu kucu), konstatuje u finalnom delu ove svoje analize da americka administracija ne otvara bas put ka kompromisnom resenju za krizu na Kosovu time sto se Milosevic iskljucivo okrivljuje za nedavna nasilja, dok se s druge strane "ne poklanja dovoljna javna paznja nasilnim akcijama naoruzanih albanskih separatista, koje su izazvale akciju srpske policije".

Trazeci od vlade SAD javni pritisak kojim bi se postiglo da se lideri kosovskih Albanaca odreknu zahteva za punom nezavisnoscu, kao i da sa stvarno dobrom voljom pristupe pregovorima o autonomiji Kosova u okviru SRJ, Dzek Matlok upozorava da se - bez ispunjavanja tih preduslova - od vlasti u Beogradu zahteva nesto sto ona ne moze da prihvati, bez obzira da li joj je na celu Milosevic ili neko drugi.

Druga okolnost
"Svet je svojevremeno priznao rasturanje Jugoslavije i nezavisnost njenih konstitutivnih republika, ali takav lak legalizam ne postoji kad je rec o priznavanju prava Kosova na nezavisnost. Nova Jugoslavija Srbije i Crne Gore nije u dezintegraciji, upkros kontinuiranim pa cak i eskalirajucim napetostima i nasiroko rasprostranjenim krsenjima ljudskih prava. Nema se utisak da postoji secesionisticki pokret u Vojvodini, koja je do 1989. imala isti autonomni status kao Kosovo" - kaze na tu temu Harst Hanam, zagovarajuci tezu o autonomnom Kosovu u okviru SRJ, ali i ostavljajuci otvorenim pitanje kakvog oblika i kolikih dometa bi trebalo da bude ta pokrajinska autonomija u srpsko/crnogorskoj federaciji. "Jednostavan povratak na status Kosova od pre 1989. bio bi problematican, imajuci u vidu sadasnje drasticno promenjene okolnosti, kao cinjenicu da je medjunarodna zajednica odavno digla ruke od pokusaja da vrati u predjasnje stanje bilo sta od nekadasnje Jugoslavije.