Prvo Bog, pa komsija

Sve se dogodilo jos decembra 1990, kada smo izgubili one prve izbore. Tada je bilo vazno. Sve ovo posle, samo je ropac. Vojvodina kakvu ja znam i u kakvoj zelim da zivim opisana je u onoj dirljivoj prici o odnosima izmedju stanovnika dva sela: jednog, srpskog - Stapara, i drugog, madjarskog - Doroslova. Pocev od 1848, pa zatim 1915, 1941... vojske su naizmenicno nailazile - cas srpska, cas madjarska. A stanovnici ova dva susedna sela cuvali su svoje dobre odnose. Kada je dolazila srpska vojska, onda su Staparci, Srbi, slali svoje ljude da drze strazu u Doroslovu i cuvaju komsije Madjare. Kada je stizala madjarska vojska, madjarski stanovnici Doroslova drzali su strazu u Staparu, da bi sacuvali komsije Srbe...

Pise: Miklos Biro

Petak, 10. april

Dan pocinje vedro. Sve je spremno za docek malog Filipa. Jedva ckam da vidim kako izgleda. Dusanka kaze da ima klempave usi na mene. Valjda to nece biti i jedino.

Oko 11 casova odlazim po njih na ginekologiju i tamo zaticem pravi haos. U relativno malom holu svi su se uzmuvali oko tek postavljene bronzane statue koja neprirodno strci skoro do plafona. S nevericom citam natpis: "Ova statua postavljena je u cast prof. Mire Markovic koja je 7. 04. 1998. polozila kamen temeljac za novo porodiliste". Na samo dva metra od statue stoji drugi natpis: "Sve porodilje koje dolaze na porodjaj moraju sobom poneti spavacicu, toalet papir..."

Ono sto ne pise jeste da se u bolnicu moraju nositi i zavoj, konac za sivenje rana, o lekovima da i ne govorimo. Ono sto, takodje, ne pise jeste da, ako zelite da imate punu negu, morate imati "svog" ginekologa. Tarifa se, kazu, krece od 500 maraka pa navise. Mi smo imali fantasticnu srecu. Jer, sve su redji lekari koji, poput nase Saske, u svom poslu uzivaju i rade ga s pozrtvovanjem, ponosom i radoscu. No, imamo li, uopste, prava da onim drugim, "pragmaticnijim", zamerimo to sto svoje mukotrpno stecno znanje zele da naplate?

Drustvo koje je dopustilo da zdravstvo i prosveta padnu na prosjacki stap dobija za uzvrat bas ono sto je i zasluzilo. A profesorka Mira? Sta ona zna kako je u srpskom zdravstvu. Uostalom, zar i Marija Antoaneta nije nudila narodu kolace?

Subota, 11. april

Obilazim svoje kartasko drustvo u kafeu kod Beze. Za susednim stolom sede oni s mobilnim telefonima i glasno kukaju. Kukaju i oni kojima je do sada dobro islo. Sve dok im je dobro islo, nas koji smo se upinjali da nesto promenimo gledali su kao dezurne budale koje se zamajavaju politikom, dok oni rade prave stvari. Najvise me iznervira kad vidim kako su sada strasno iznenadjeni sto im vise nije tako dobro. U redu, znam. Kao psihologu, jasno mi je da ljudi nisu spremni da se suoce s crnom buducnoscu. Da su, iz razloga ocuvanja sopstvenog mentalnog zdravlja, skloniji da pribegavaju mehanizmima odbrane tipa "bice bolje", "nece mene" ili "danas je dobro, a sutra cemo videti". Ali, kao gradjanin, ne mogu da shvatim kako je moguce da inteligentan covek moze da ne vidi dalje od nosa. Da cita iskljucivo "Sportski zurnal", jer ga "politika ne zanima", a onda da se cudi sta mu se to dogodilo (pri cemu se sve to dogodilo i meni).

A sve se dogodilo jos decembra 1990 kada smo izgubili one prve izbore. Tada je bilo vazno. Sve ovo posle, samo je ropac.

I nije kriva opozicija. Daleko od toga da nisam svestan da u opoziciji ima dovoljno vilenjaka s mesijanskim idejama, dovoljno ostrascenika nespremnih za pragmaticnu politiku i (mozda ponajvise) boraca za mesto u upravnom odboru gradskog klozeta. Ali, nisu oni krivi sto smo mi koji smo videli dalje uvek bili u manjini. Sto je bilo isuvise onih korumpiranih pozicijom u drustvu ili idejom da su "zaradili" jeftinim otkupom stana, korumpiranih prevazidjenom ideologijom ili idejom "ne mogu me tako malo platiti, koliko ja malo mogu raditi".

Pravih krivaca ima samo dva.

Prvi krivac su svi oni koji ce izaci na neke sledece demonstracije, a nisu lupali u serpe; oni koji su setali prosle zime, ali nisu izasli 9. marta; oni koji su izasli 9. marta 1991, ali nisu glasali decembra 1990. Krivi su zato sto jos nisu svesni ili zato sto su isuvise kasno postali svesni.

A, drugi (ili mozda prvi?) krivac su oni koji nisu hteli da dozvole promene. I sam raspad Jugoslavije otpoceo je raspadom SKJ, kada su se nasi komunisti koji nisu hteli da dozvole promene, razisli s onim drugim komunistima koji su hteli da ih dozvole. Nasi komunisti su poslednji komunisti bivse Istocne Evrope koji nisu silazili s vlasti. I mi smo poslednja zemlja u Evropi u kojoj nisu otvoreni tajni policijski dosijei, u kojoj nema nikakve kontrole nad Sluzbom drzavne bezbednosti i u kojoj se ne zna da li UDBA sluzi nekome ili njoj sluze svi.

Sve dok se ne bude znalo ko je ko, nece biti ni prave opozicije, ni pravih stranaka, ni prave demokratije. Nevolja je samo u tome sto dok ne bude demokratije, nece se ni znati ko je ko.

Nedelja, 12. april

Jaca i Nina su mi na rucku. Jaca je sva sretna, jer je pronasla matursku haljinu koja joj se dopada, a Nina jer ce raditi na Sajmu. Bas lep dan!

Uvece sam odveo Mitrovcane u "Ceski magazin", na pice. Covek je adaptirao ruinirano skladiste i u prostor uneo puno duha. Dovukao je s otpada cak i jedan "mig". Kako je to tuzno sto ljudi s idejama i inicijativom nikada nisu imali pravu sansu u ovoj drzavi. Da li je moguce da je nece ni imati?

Ponedeljak, 13. april

Mile mi zakazuje sastanak. Sav je zvanican i odmah mi je jasno da ce da mi ponudi neko mesto u njegovoj pokrajinskoj "vladi u senci". Odbijam, sto ga iznervira. Zali se da niko od vidjenijih ljudi nece da se angazuje. Logicno, kazem. Entuzijazam se izduvao, mnogo je postenih ljudi potroseno ili oblaceno, da bi se oteralo iz politike ili prevareno od onih koji u politici nisu videli borbu za ideje i za bolje drustvo, vec samo licni interes.

Ono sto nisam smogao snage da mu kazem jeste da, uprkos dubokog uvazavanja antiratnih, antinacionalistickih i prodemokratskih aktivnosti njegove politicke opcije, mislim da se i ona, u sustini, svodi na - ako ne na "krv, a ono na "tlo". Uostalom, ako se borimo protiv toga da se ljudi dele na Srbe i ne-Srbe, zasto bismo ih, onda, delili na Vojvodjane i "dodjose"? To se u Vojvodini ne radi. Ovde je oduvek bilo vaznije da li si posten i vredan, nego odakle dolazis i kako se prezivas.

Vojvodina kakvu ja znam i u kakvoj zelim da zivim opisana je u onoj dirljivoj prici o odnosima izmedju stanovnika dva sela: jednog, srpskog - Stapara, i drugog, madjarskog - Doroslova. Pocev od 1848, pa zatim 1915, 1941... vojske su naizmenicno nailazile - cas srpska, cas madjarska. A stanovnici ova dva susedna sela cuvali su svoje dobre odnose. Kada je dolazila srpska vojska, onda su Staparci, Srbi, slali svoje ljude da drze strazu u Doroslovu i cuvaju komsije Madjare. Kada je stizala madjarska vojska, madjarski stanovnici Doroslova drzali su strazu u Staparu, da bi sacuvali komsije Srbe...

"Prvo Bog, pa komsija". Tom tradicionalnom vojvodjanskom izrekom sve je receno.

Utorak, 14. april

Skoknuo sam do Madjarske da kupim delove za auto. Svaki put se ponovo sokiram kad shvatim kakvom se brzinom siri jaz izmedju nase dve drzave.

Ovoga puta poceo sam da primecujem i nesto drugo: Novi Svetski Poredak zavladao je i nasim susedima. U banci, bas kao i drugde na Zapadu, dobijete broj, sednete u fotelju i citate caopise. Kad procitaju vas broj, pridjete salteru. Sami. Niko vam ne duva za vrat. I zamislite - u banci ima novca! Na salterima, bas kao i drugde na Zapadu, ljubazne sluzbenice. Na trotoaru, bas kao i drugde na Zapadu, nema parkiranih automobila. U autobusu, bas kao i drugde na Zapadu, ustupaju mesto starijima. U radnjama, bas kao i drugde gde je zavladao Novi Svetski Poredak, svega ima. Uvek! I, bas kao i drugde u Evropi, svi su opusteni. Nije ni cudo, kad vreme radi za njih: pre ili kasnije uci ce i oni u Evropu. I zvanicno.

Sreda, 15. april

Imam redovni sastanak s postdiplomcima na psihijatriji. Strasno su slatki i pametni. Jedna studentkinja me moli da joj napisem preporuku, jer se iseljava u Kanadu. Zelim joj srecu i profesionalni uspeh. Ovde joj to niko vise ne moze obecati. Ovu drzavu ne zanimaju ni znanje ni pamet. U ovoj drzavi moze da se dogodi da neko kao moj vrsnjak Zika (koji je jedva nekako zavrsio Kikindsku gimnaziju) dogura do predsednika najveceg javnog preduzeca u Srbiji i postane politicki mocnik, dok njegov par iz klupe, Dragi (cijoj smo se mudrosti i znaju svi divili) - jedva krpi kraj s krajem.

Sta da kazem svojim studentima?

Kako da vaspitam decu?

Cetvrtak, 16. april

Otvorena je sezona tenisa. Relja je otkrio jedan divan teren na Petrovaradinu, sa svih strana okruzen procvetalim vockama.

Mozda je to pravi melem za opste beznadje?

(Autor je profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu)

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /