Sveti gral umetnosti

Moje je misljenje da taj nemir, ta vatra, to stanje svesti stalno putuju. Zato ga volimo i ponosimo se sto jos uvek stoji na Crvenom krstu, onako pohabano i nakrivljeno, ali svakako ponosito

Pise Goran Markovic

Neka mi bude dopusteno da kao nestrucnjak, dakle ne kao istrazivac pozorista ili njegov kriticar, osvetlim jubilej kuce na Crvenom krstu jednom drugom vrstom rasvete. Na to polazem izvesno pravo, s obzirom da sam u tom pozoristu takoreci rodjen; u svakom slucaju u njemu sam proveo detinjstvo i stvari posmatrao iz sasvim drugog ugla od onih koji ce znacaj ovog teatra analizirati strucno.

Beogradsko dramsko je od samog pocetka predstavljalo alternativno pozoriste, pre svega polozajem u gradu (Crveni krst je i sada, u neku ruku, periferija; tada se do njega putovalo trolejbusom broj 11 do njegove poslednje stanice i okretista). Narodno i Jugoslovensko dramsko pozoriste su posle Drugog svetskog rata popunjavani sve samim zvezdama, predratnim bardovima i zasluznim umetnicima nove, socijalisticke ere. Beogradsko dramsko je formirano uglavnom od mladih glumaca i onih koji, iz ovih ili onih razloga, nisu imali mesta u "proverenim" kucama. Teatar je umetnicki vodila jedna sjajna rediteljka Soja Jovanovic, direktor je bio iskusni Predrag Dinulovic, ali sve ostalo je bilo nekako "neobavezno", neko bih rekao - neozbiljno. A, pokazalo se, stvari su ubrzo postale i te kako ozbiljne.

Uz Soju su rezirali mladi reditelji Minja Dedic i Milenko Maricic. Ali, sto je bilo vaznije, tu su bili sjajni mladi glumci Rade i Olivera Markovic, Bata Paskaljevic, Deba Popovic, Mika Viktorovic, Mica Tomic, Ksenija Jovanovic, Tanja Lukjanova, LJuba Tadic, Olgica Stanisavljevic, Djuza Stojiljkovic, Pepi Lakovic, kasnije su tu debitovali Zoran Radmilovic, Bata Zivojinovic i jos mnogi. Uz Simu Janicijevica, velikog glumca jos od pre rata, i jos nekoliko iskusnih, ta koncentracija kvaliteta i mladalackog naboja morala je roditi nesto vredno. Ali, da bi jedno pozoriste postalo posebno, moralo se desiti jos nesto neobicno. Neko ce mozda reci da mistifikujem stvari, ali, po mome dubokom ubedjenju, Olimpijska vatra je na Crveni krst doneta sa sasvim drugog mesta.

Neki od tih mladih glumaca i Soja poznavali su se iz Akademskog pozorista, amaterske ustanove koja je svoje korene vukla jos od pre rata, organizovana i vodjena od nekolicine, za nas sada, potpuno nepoznatih entuzijasta koji su zeleli da istrazuju po fenomenu pozorista. Grupica njih, Markovici, Paskaljevic, Tomic i Soja su svoje poglede, koji su bili radikalno drugaciji od onih zvanicnih, kako pre tako i posle rata, preneli u Beogradsko dramsko pozoriste. Tako je u zgradu, koja je prvobitno zamisljena kao obicni dom kulture, unesen stvaralacki nemir i istrazivacki duh od pre rata, iz dusa ljudi kojih vise nije bilo i koji nikada nisu ni mogli sanjati kako ce njihova radoznalost zavrsiti.

To ushicenje tajnom i mogucnostima pozorista hrabrilo ih je u izboru autora i komada koje su igrali. Ubrzo ce Beogradsko dramsko pozoriste postati hram stvaralacke slobode, mesto na koje dolaze oni koji osecaju da su drugaciji, radoznalci koji bi da saznaju sta je moderno pozoriste, ko su Judzin O'Nil, Tenesi Vilijams... Neugledna kuca na Crvenom krstu postala je tako bastion antidogmatizma, alternativa za socrealizam, utociste svih onih koji su mislili drugacije od zvanicne ideologije, pozoriste u koje se trcalo bez obzira sto je bilo jako daleko i gotovo uvek rasprodato.

Zlatne godine Beogradskog dramskog pozorista ce opisati neko mnogo strucniji i obavesteniji od mene. Ono sto, medjutim, znam je kako je taj period zavrsen. Kao sto je duh usao u bocu, tako je iz nje i pobegao. Krajem pedesetih, Beogradsko dramsko je trebalo da dozivi zvezdani trenutak svoje slave. Radilo se o komadu "Cekajuci Godoa", tada nepoznatog pisca Semjuela Beketa, koji je u ovu kucu donet kao sveta vodica i cije su probe pocele u velikom stvaralackom nadahnucu. A onda je neko nacuo sta se tu sprema a neko drugi se uplasio toga sta je onaj prvi cuo. Pocele su besomucne intervencije da se komad skine sa repertoara zbog svoje sumnjive, formalisticke, bezidejne osnove. Upravnik Dinulovic je pokusavao da stvar nekako prevazidje, glumci i reditelj nisu hteli ni da cuju za prestanak rada na komadu a onaj koji je stalno telefonirao trazio je da se stvar okonca. Najzad, komad je skinut, a glumci i reditelj, revoltirani ovim nasiljem, odigrali su premijeru "Cekajuci Godoa" u ateljeu slikara Mice Popovica.

Moje je misljenje da taj nemir, ta vatra, to stanje svesti stalno putuju. Da dolaze iz davnina, mozda iz udaljenih krajeva, nastavljaju da se premestaju s mesta na mesto, odlazeci na kraju u nepoznato, u buducnost. Jedno takvo mesto, koje je u jednom trenutku posetio Sveti gral pozorisne umetnosti, bilo je Beogradsko dramsko pozoriste. Zato ga volimo i ponosimo se sto jos uvek stoji na Crvenom krstu, onako pohabano i nakrivljeno, ali svakako ponosito.

(Autor je reditelj iz Beograda).