Reporter "Nase Borbe" u brcanskoj zoni separacije

Branko prica kako su mu u Hrvatskoj rekli da je dobro sto je "cist hrvat", a on ih odmah ispravio da nije, vec "bosanski katolik". "Rekao sam ja njima i to da nije Kroacija nego Dinamo", kaze dok posluzuje domacu lozovacu

Dragan Banjac

Cesta slika: Ostatak od kuce u Brodu

Vukovar, Mostar, Sarajevo, Bihac, Derventa i koliko jos slicnih mesta na ratnim popristima nekadasnje Jugoslavije jos uvek podsecaju na strahote koje su se tu desile proteklih godina - "za vakta bratske zavade". Njima svakako dosta lice i slike koje su se mogle videti na rubovima varosi zvana Brcko, narocito naseljima Brod i Brodusa. Ali je dobro da zlo ne traje zauvek pa se tako i Brod i Brodusa svakim danom "u svakom pogledu" oporavljaju. Nedavno smo tamo boravili jednog suncanog ali veoma hladnog dana kada je zima izgleda bila na izdisaju, a povratnici puni nade u novi bolji zivot i sa zeljom da se zauvek potisne teret prohujalih ratnih godina.

Na malim gradjevinskim kolicima s jednim tockom, koja u nekim krajevima bivse zemlje zovu "kariola", vozeci slalom izmedju lokvica asfaltnog ostecenja sa dve sarene torbe s kakvima su se obicno bivsi Jugosloveni iseljavali u beli svet, prvi put posle sest godina, kuci se vraca mladjani Edin Granosevic. Rumena lica, pucajuci od zdravlja ovaj bucko stao je pred nas blago iznenadjen razlogom zaustavljanja. "Vracam se iz Maoce, gdje sam otisao prvog maja 1992. godine. Sa torbom. Imao sam dvanaest godina i krenuo sam, ni sam nisam znao gdje. Rekli su da ne smijemo ostati u svojim kucama, ali da cemo se mozda vratiti za koju nedjelju. I tako sest godina. Hod'o sam tamo-amo, izucio osam razreda, krenuo u veterinarsku tehnicku i stao. Ne moze se vise biti u izbjeglistvu. Sad ne znam hocu li moci nastaviti, daleko mi je skola. Ali cu makar spavati u svojoj kuci. Prvi put poslije toliko godina i zaista ne znam sta je trebalo mene goniti i u kakvoj sam to ja politici bio. Mozda bude nekog posla. Ipak, najvaznije je da smo otac, majka, sestra i ja konacno u svojoj kuci u Brodusi. Jedva cekam da namjestim kauc i legnem. Znas li ti, bolan, sta to znaci? Pa ja cu spavati u svom krevetu. Lecu jos za dana", kaze Edin odlazeci preko pruge za Brodusu, praveci i dalje osmice kolicima.

Cekajuci vlasnika: Grafit u naselju Brod

Poslednjih meseci ovde se vratilo nekoliko hiljada Bosnjaka, a prvi je bio Safet Dzonlic, rodjen 1956. godine. Posle je dosla i porodica, supruga i dvoje dece, sestra u svoju kucu malo podalje, i majka Magbula u svoju manju kucu pored sinove na kojoj je uocljiva brojka 163. "Krenula sam poslednjeg dana aprila 1992. godine. Kilja narod na sve strane, psihoza brate. Kazu Vojska ce vas cuvati, neko vjeruje, vecina ne zna sta bi. Ko je osto - zna mu se. Pravo da vam kazem ne bojimo se mi Brcaka, ali ovih sto su dosli stra' nas je, sto jes' jes'. Trogodisnji unuk Mirza, dok drzi kutijicu tik-tak bonbona, samo sara predivnim plavim okicama. "Ja sam sebi nas'o curu", kaze dok se udobno smestio u krilu gosta zadirkujuci osmogodisnju sestru Medinu. Baka dodaje da je vec mnogo bolje. "Nema vise uzbune kao nekad, niko me ne dira. Ne samo mene, tako je svima koji su se vratili. Ma, ljudi, lijepo se zivjelo, sta ovo bi pobogu..."

Njihov sused sezdesetosmogodisnji Sefket Hamidovic vratio se pre pet meseci. U kuci s velikim brojem 325 osposobio je dve prostorije i stao. "Stala je pomoc, vise ne daju. Tanka nafaka", kaze Sefket, prisecajuci se dvadeset osam godina provedenih u brcanskoj Elektrodistribuciji. Pominje svog Simu Lugica. "Vidio sa. Mozda navrati, ali - necemo o politici".

Najpre ispred kuce: Marijan Mandic

Na okrepljenje nas zove Adil Zahirovic (62) sa sinom Semsom, starim dvadeset pet godina. "Tesko se zivi, ali makar je stao rat i moze se ici slobodno", veli tihim glasom. Sin dodaje da jedino zeli preko Okeana, u SAD. Kaze da je tek u ratu shvatio zasto su mu kolege, Srbi, brojali rukovodioce po gradu. "Nikad nisam znao ko je predsjednik i koje je vjere. Zato bih da odem daleko od svih kojima je to vazno, od nasih i od njiovih".

Adilov komsija, Srbin Milan Dragosavljevic, vratio se s namerom da osposobi rusevinu. Nema ga i niko ne zna odakle je. "Ima dva sina, jedan je Stevo", govore sturi podaci. U Brckom su, a kuca koja je to nekad bila ispred prilaza kao opomenu da je "zatvorena" ima sajlu.

U obliznjoj skoli zaticemo Sefketa Hrstica (48), gradjevinskog poslovodju. Kaze da je skoro spremna skola u Brodu. Ali samo do cetiri osnovne. Njegova kuca je u gradu, u kojoj je "covjek iz Jajca. Neka svak' ide svom domu, najbolje bi bilo", kaze odlazeci u objekat do skole, nekadasnji Institut za ispitivanje uljarica. Paznju privlaci obnovljena kuca s finom prizemnom terasom i vrednim junosom s gvozdenim grabuljama u ruci. Sesnaestogodisnji Branko Pancic najpre je otisao "kod bake u Sesvete", gde je ucio od cetvrtog do sedmog razreda, u skoli "Marijan Badel". Kasnije je presao u Zupanju, gde su mu otac Miroslav i majka Kornelija imali prevoznicku firmu. I danas tamo zive a u Brod odlaze preko vikenda, na imanje koje je ostalo od velikog imetka Miroslavljevog dede. Zanimljivo, s njima su u Hrvatskoj ceo rat proveli Isanovici, komsije Enida (10) i Damir (16) s majkom. Branko prica kako su mu u Hrvatskoj rekli da je dobro sto je "cist Hrvat", a on ih odmah ispravio da nije, vec "bosanski katolik". "Rekao sam ja njima i to da nije "Kroacija" nego Dinamo", kaze dok posluzuje domacu lozovacu nama i svom kumu Vinku Zovku, veterinaru iz Zupanje, rodom iz Listice, koji je u ove krajeve stigao pre tridesetak godina.

Konacno mir i svoj prag: Porodica Dzonlic

Medju vecinskim Bosnjacima ovde, koje Srbi radije zovu Muslimani (poneko i Turci), ima i, uglavnom, sarajevskih Srba, koji su, prica se po Brckom, tu postavljeni kao stit buducoj "nejezdi". Na kuci Janje Elez, ciji je raniji vlasnik jos u izbeglistvu u podmajevickom kraju, stoji veliki plakat Srpske radikalne stranke, s krupnim slikama Vojislava Seselja i Nikole Poplasena. Janja nece "iz muslimanske kuce", tesko bi se opet selila. "Ako budem morala, onda cu radije pusku u ruku", veli Janja uz dosta kritike na racun rukovodilaca, srpskih, muslimanskih, hrvatskih, svih. Na stolicu u kuci revija "Velika Srbija" i knjiga pesama Zike Djukica "Strofe iz topa", izdate u Brckom 1944. godine.

Na kuci oko cijeg je gareza i otpada neko ocito vec radio, o cemu svedoci gomila otpada, stoji sprejom ispisano "Srpska kuca Jovic Vaso". Na nasu primedbu da Vase nema ni od korova, neko dobaci: "Oso Vaso u Njemacku". Ispred jos jedne kuce otkrivamo Srbina. Opet po radikalskom plakatu. Marko Pavasovic ovde je stigao iz Sibenika (Skradin) i na svom "jugicu" improvizovao tezgu. Nekoliko pari cipela izmedju veceg broja vojnickih cizama, sve za prodaju. Tu je i biciklo "za dvjesta maraka". Stadose kola i pade prodaja. Utrapi Marko "oblic" (negde to zovu blanja i sluzi za rucnu obradu drveta) za deset maraka. Dobro smo mu dosli, kaze, zaleci sto "Titine drzave vise nikad nema. Ja volim zapad, tamo sam dugo zivio. Nadam se opet". U prodavnici retko ko pazari. Prodavacica Neda Zolak ("Neda, kao sestra cara Dusana") dosla je iz Kljuca. Iako je za nju izbeglistvo "psihicko ubistvo", ne bi se vratila u rodni kraj. Ipak, tiho kaze da je u njenom kraju stradalo trista Muslimana. "Nema vise zajednickog zivota, ali ni ovo cekanje nicega ne vrijedi", kaze Neda. Jedina uteha joj je cetvorogodisnja kcerkica. Pored peci je dezurni pozornik Goran Blagojevic (Bosnjak odsutan) kome je plata izmedju 120 i 130 nemackih maraka. Blagojevic nam kazuje ime predsednika mesne zajednice Brod (Mladen Kondic) za koga prodavacica veli da "voli mnogo da prica".

Ispred ruine 1828 SR sezdesetosmogodisnji Marijan Mandic, penzioner, potkresuje zapustenu zivu ogradu. Pre rata radio je u brcanskoj luci. Najpre je izbegao u Zrenjanin kod kcerke, pa u Zovik. "Pokusacu nesto", kaze penzioner "sa 100 maraka penzijice". Na pitanje (o ratu) sta bi narodu, kratko odbrusi: "Poludio, eto sta".

Napustajuci Brod ulazimo u Brodusu. Nas fotoreporter Nenad Stojanovic slika pustu prugu Brcko-Banovici i pokusava da se seti nekih parola ondasnje omladine sto je s velikim zarom gradila zemlju i socijalizam u koji su mnogi verovali. Pored rusevine kuce od koje je ostala samo jedna kratka strana do ulice, stara Romkinja ispruzila ruku. Ne da se slikati i uz psovke trazi trista maraka za poziranje. Pre mosta gde se desno put odvaja za centar grada, obnavlja se kuca. Od novog temelja. Moba. Vlasnik Hazim Habibovic, rodjen ovde ratne 1942. godine, radio je "do poslednjeg rata" kao rukovalac gradjevinskih masina u Brckom. Porodica mu je u Gornjem Rahicu, dvadesetak kimometara na jug prema Majevici. "Za deset dana niknuce kuca", kaze Hazim. s kamiona TZ 3005 TA skida se razni materijal, a Habibovic je srecan sto ce s porodicom napustiti ratni sobicak u Rahicu. U formu jos nije isao. Ne zovu ga, kaze, iako bi se "smio zaputiti". "Bice dobro, nadam se. I da se mi dogovorimo i ne zafrkavamo vise", porucuje Hazim.

Mozda ce se jednog dana, po uzoru na onu negdasnju - Jugoslavija je rodjena u Jajcu - govoriti da je Bosna i Hercegovina (ponovo) rodjena - u Brckom. Onaj ko u to (uopste) ne veruje neka ode u prigradska naselja ovog grada Brod i Brodusu i uveri se. Ko zna. Uostalom, kazu i Bosnjaci i Srbi, nije izgledalo bas mnogo verovatno ni ono sto se desilo "pa se desilo".