Jos cetiri dana do cetvrtka

Kad neizlazak na referendum moze da se tumaci i kao pitanje stila, kao stvar dobrog ukusa, pa i elementarne pristojnosti, onda je i odluka u tom pravcu lisena patriotskog naboja i licnog osecanja nemoci, motivisanog saznanjem da se "tamo dole ne moze nista da promeni"

Pise: Ivan Mrdjen

"Ko se stalno ne suprotstavlja Milosevicu, taj mu se uopste i ne suprotstavlja", rekao je prosle nedelje na Godisnjoj skupstini Gradjanskog saveza Srbije dr Vladeta Jankovic, potpredsednik DSS. Aplauz prisutnih delegata i gostiju nije mogao da sakrije cinjenicu da je, cak i u takvom drustvu, veoma malo onih koji bi za sebe mogli da kazu da su se vazda tako ponasali i delovali.

Ne samo zbog pra-greha srpskih intelektualaca koji su krajem osamdesetih pomislili da ce uz pomoc Slobodana Milosevica promeniti polozaj Srbije i srpskog naroda u prethodnoj zajednickoj drzavi ili resiti problem Kosova, vec i zbog cinjenice da je u protekloj deceniji saltomortale i toplo-hladna politika pobednika "istorijske Osme sednice" povremeno racunala ako ne na saveznistvo, ono bar na neprotivljenje odredjenih politickih krugova i onog dela javnosti koji se uz njih svrstava. Na primer, zatvaranje granica prema Republici Srpskoj kao vid preddejtonskog pritiska, eliminisanje Radovana Karadzica iz opstenacionalnih poslova, pa cak i svojevremeno presecanje radikalskih napada na Sainovicevu vladu raspisivanjem novih izbora (jos se pamti energicno zatvaranje crvene fascikle s netom potpisanom odlukom)... morali su, da ne bi protivrecili sami sebi, da podrze i najokoreliji opozicionari, razne nevladine i mirovnjacke institucije i ugledni pojedinci, koji su u prethodnim fazama, dok je Milosevic vodio potpuno suprotnu politiku, sugerisali upravo takve poteze.

Medjutim, zaista je malo onih koji su spremni na takvu samoanalizu, pa je i poruka Vladete Jankovica uglavnom shvacena kao aluzija na upadljivo odsutne dojucerasnje opozicione i koalicione partnere iz Srpskog pokreta obnove. Oni su se - kao i u slucaju proslogodisnjih izbora - opet nasli na cistini i u situaciji da ne spadaju ni u jedan od dva tabora koji se upravo kompletiraju na ovdasnjoj politickoj sceni, i u uzem i u sirem smislu, i u samoj Srbiji i na kompletnom geopolitickom prostoru Miloseviceve politike.

Rec "tabor" je istom prilikom pokusala da lansira u politicku orbitu nova-stara predsednica GSS Vesna Pesic, rekavsi da "u Srbiji danas ne postoji visi cilj nego sto je ostvarivanje demokratije", ali i to da je "demokratija pusti san sve dok je Slobodan Milosevic na vlasti". "Postojimo MI, a postoje i ONI, i to su tabori koji nemaju samo politicki, vec i kulturni identitet", rekla je gospodja Pesic, cime je na sasvim pristojan nacin dala moguce resenje dileme koja i ovih dana muci deo javnosti, koji je i sada, mozda vise nego ikad, protiv Miloseviceve politike i njegovog referenduma.

Primorani da svoje "stalno i u svakoj prilici PROTIV" vagaju sa opasnoscu da sutra-prekosutra budu okrivljeni za tudje politicke neuspehe, kad je rec o Kosovu i Metohiji, mnogi ce lakse izgovoriti svoje licno NE predstojecem referendumu, ako su uvereni prvenstveno u to da im nije mesto u drustvu onih koji "jednodusno i odusevljeno podrzavaju proveru narodne volje", od literarne sekcije u srpskom parlamentu do slucajnih prolaznika pred kamerama RTS. Tu liniju prepoznavanja ne cine samo razlike u politickom pripadnistvu, obrazovanju, obracanju ovim ili onim medijima, vec bi se ona s velikom preciznoscu mogla povuci i kad su u pitanju sasvim obicne stvari, od koriscenja Interneta i stranih jezika do oblacenja i ponasanja prema komsijama. Kad neizlazak na referendum moze da se tumaci i kao pitanje stila, kao stvar dobrog ukusa, pa i elementarne uljudnosti, onda je i odluka u tom pravcu lisena patriotskog naboja i licnog osecanja nemoci, motivisanog saznanjem da se "tamo dole ne moze nista da promeni".

U tom smislu sto god da se dogodi s referendumom i njegovim rezultatom i ma kakve bile posledice po Srbiju i SR Jugoslaviju, to mora biti precizno oznaceno kao proizvod i ishodiste jedne politike i politike jednog coveka. Referendumom iz leta 1990. godine gradjani Srbije su se izjasnili "prvo Ustav, pa izbori", cime su prakticno utrli put autokratskom predsednickom sistemu i prakticno neogranicenoj vlasti jednog centra moci. Uz sve prigovore i sumnje u valjanost tog izjasnjavanja i stvarne rezultate, bilo je u tome i elemenata nekakvog opstenacionalnog priznanja lideru, koji se legitimisao kao neko ko je sposoban da resi (i po mnogima, vec je tada i resio), uz sve ostalo, i problem Kosova. Ako se nekome ucini primamljivo to vracanje na pocetak devedesetih, nije na odmet podsetiti da je na sva zvona obnarodovano povecanje proizvodnje u martu ove godine u odnosu na isti mesec prosle godine od 18,2 odsto tek 46,5 odsto iste te proizvodnje iz 1991. godine i da je i to, takodje, nekakav rezultat "nase" tadasnje "odluke".

Ako je tada i bilo nekih nagovestaja saglasnosti oko najvaznijih nacionalnih pitanja, a danas se jasno i glasno govori o nepomirljivim taborima, ako je opasnost od sukoba pogotovo svim linijama razlikovanja veca nego ikad, onda - da se posluzimo izrazom iz Vaskrsnje poslanice patrijarha Pavla i episkopa srpskih - "novi spasitelji" i nisu nista drugo nego "licemeri koji razbijaju zajednicu i na taj nacin pokazuju da su neprijatelji, a ne spasitelji ljudi". Upadljivo odsustvo bilo cega sto bi u ovoj poslanici moglo da se protumaci na dnevno-politicki nacin svedoci da se i vrh Srpske pravoslavne crkve nasao u slicnoj poziciji da zabrinutost za sudbinu naroda i drzave meri na kantaru iznudjenih i nametnutih poteza vlasti.

Time se jos jednom nesto oko cega se stvara oreol jedinstvene podrske pretvara u svoju surptonost, u prljavi izvor novih podela i nesreca, u prevaru koju nece moci da sakrije ni sva halabuka zvanicne propagande. U tom smislu, svi koji se "stalno bore protiv Milosevica" moraju to da jasno i glasno kazu upravo ovih dana, jer ce za sve sto ce nam se uskoro dogadjati biti podjednako odgovorni i oni koji su podlegli pritisku i uhvatili se u referendumsko vrzino kolo i oni koji su "odcutali svoje".

Nije bas uputno uoci Vaskrsa citirati Talmud, ali na to je ovih dana podsetio dr Nikola Milosevic, upravo u zelji da ohrabri angazman u pravcu odlucnog suprotstavljanja referendumskom ludilu: "Ko ce ako ti neces i kad ces ako sad neces".