POZORISNE PREMIJERE

Igor Bojovic: “Bajka o caru i slavuju", rezija Ivana Vujic, scenografija i kostimi Milena Jevtic Niceva Kostic, muzika Irena Popovic, Bozidar Obradovic i Vladimir Pekovic, produkcija Malo pozoriste “Dusko Radovic"

Govorimo li o najnovijoj predstavi Malog pozorista "Dusko Radovic" sa pozicija jedne predstave za decu onda je rec o uspelom ostvarenju koje ce najmladja pozorisna publika, mozemo pretpostaviti, rado gledati. Pretpostavka se, naravno, zasniva na pokusaju domisljanja decje percepcije jednog pozorisnog projekta ili prizivanja u secanje sopstvenog iskustva iz tog zivotnog doba.

Dakle, u ovoj predstavi se pre svega namecu kostimi i scenografija Milene Niceve Jevtic Kostic, podeseni tako da fasciniraju na prvi pogled, zatim da ne dozvole skretanje paznje i da sasvim sigurno zagolicaju mastu potencijalnih gledalaca. S druge strane, dijalozi u stihu, pisca komada “Bajka o caru i slavuju" Igora Bojovica, koncipirani su tako da je radnju, carevu potragu za slavujem uz pomoc koga ce napokon mirno zaspati, moguce lako pratiti. Ako je jos rec, kao sto je to u ovom komadu slucaj, o komponovanju bajkovitih situacija preuzetih iz Andersenove bajke uz pomoc duhovitih dijaloga, onda je moguce kazati da je i drugi elemenat ove predstave, tekst, predstavljao valjanu i dovoljno inspirativnu osnovu za pozorisnu igru.

U svom poslu scenskog uoblicavanja Bojovicevog teksta, reditelj Ivana Vujic poseze za dugim scenama, polako razvijajuci jednu po jednu situaciju koje ce potom obogatiti pojedinim strip resenjima ili elementima crtanog i igranog filma. Jedina mana njenog postupka sastoji se u tome sto je izostao osecaj za duzinu decje paznje. Povremenim preigravanjem pojedinih scena - pauk se na primer, iako efektno i u stilu Spajdermena, spusta sa plafona dobrih nekoliko minuta - ova predstava je nepotrebno opterecena brojnim efektima koji mestimicno postizu kontraefekat. Ipak, imamo li u vidu proverenu glumacku ekipu "Radovica" kojoj tesko da moze biti iznenadjenje bilo kakvo rediteljsko resenje, cak i kada je rec o egzibiciji, sigurno je da je u ovom pozoristu od prosle nedelje na repertoaru jedna nova i zanimljiva predstava. Ono sto ovom projektu Malog pozorista daje poseban sarm jeste koreografska intervencija Sonje Lapatanov koja je uspela da organizuje na sceni ne samo glumce vec i statiste, na takav nacin da se brojnost ansambla skoro ne primecuje. Ili barem, ne na negativan nacin.

Medjutim, ni ova predstava nije izbegla zamku u koju vecina decjih pozorista vec duze vreme sama sebi postavljaju. Sasvim nepotrebno i nicim obrazlozeno, u ovoj predstavi se, narocito na njenom samom kraju, upada u sada vec sematsko ponasanje, koje verovatno potice iz nepotrebnog osecaja manje vrednosti. Ubacivanjem konkretnih politickih aluzija na samom kraju predstave, kao i pokusajem da se jedna dobra predstava za decu na taj nacin naknadno preformulise u predstavu za odrasle, vraca pricu na njen pocetak i iz drugog plana ozbiljno demantuje ceo projekat.

Da su autori imali nameru da urade “samo" predstavu za decu o njoj bi bilo moguce govoriti na jedan drugi nacin dok bi “mala" publika sigurno redje trazila pogledom svoju mamu u sali.

Zeljko Jovanovic