U SUSRET USKRSU I REFERENDUMU (3)

Bodin Rakic

Ideja ujedinjenja jugoslovenskih naroda na celu sa Srbima nasla je osnovu svog racionalnog uoblicenja u Garasaninovom "Nacertaniju", ali i svoje nadahnute nastavljace u shvatanjima i delu citavog niza potonjih znacajnih srpskih intelektualaca. Jovan Cvijic ni ovom prilikom nije zaostajao. On tako u svom tekstu "Srpski i jugoslovenski problem" veli: "Postoji dakle jasno izrazena teznja da ceo jugoslovenski kompleks od Trsta do Soluna cini jednu nacionalnu celinu i razvija kulturu na nacionalnoj osnovi. Konfesije se potcinjavaju nacionalnom principu. glavnu masu tog jugoslovenskog kompleksa cini srpski narod koji, osim toga, zauzima i najpovoljnije, ali zato i najteze, geografske polozaje, vodi glavnu borbu i podnosi glavne zrtve za tu ideju". (podvukao B. R.)

Pored toga sto istorijsko iskustvo dve neuspele jugoslovenske zajednice i njihovi raspadi u ognju i macu uzajamnih mrznji i istrebljenja etnickih sastavnica te jugoslovenske "nacionalne celine od Trsta do Soluna" ubedljivo opovrgava gornji citat i ukazuje na ljudske slabosti predvidjanja istorijskih dogadjaja, pa cak kada se radi i o vizijama vrsnih strucnjaka i umnih ljudi kao sto je to bio Jovan Cvijic - navedene procene deluju dodatno zbunjujuce kada se stave naporedo sa mnenjem istog autora o nekim negativnim odlikama mentaliteta ljudi s ovoga tla. No i veliki naucnik je covek s istog tog tla, te i on podlozan stvaranju, kako sam kaze "neistinitih slika i predstava" pa mu se, s obzirom na romanticarski zanos i poprilicnu tadasnju vremensku distancu od buduceg ujedinjenja 1918. godine, takav promasaj moze i oprostiti.

Ali se zato pociniocima iste greske na tu istu temu, greske do stereotipnosti visestruko ponavljane, ali iz neuporedivo povoljnije perspektive docnijeg, tekuceg ili cak proteklog istorijskog iskustva, vise se odista ne moze prastati. A upravo takvo prastanje kao da opet ocekuje vecina nasih vodecih politicara pokusavajuci da nam otvoreno ili precutno poturi propalu jugoslovensku ideju zacudjujuce nevesto prepakovanu u skaske o novim konfederacijama, novim megalomanski prosirenim nacionalnim granicama i novim mesijanskim poduhvatima sto se stavljaju u zadatak ovom nasem malom, obeshrabrenom i zbunjenom ni desetmilionskom narodu.

Drugim recima, hronicna opsednutost vec odavno istrosenom jugoslovenskom idejom sadrzi cinioce vezane kako za nase zablude o sebi samima tako i za zablude o drugima, u ovom slucaju narodima na sirokom prostoru "od Trsta do Soluna", narodima koje smo i protiv njihovih zelja osudili da ih oslobadjamo, ujedinjujemo i uopste spasavamo i predvodimo. Da vodimo Jugoslaviju pokazali smo se i nedovoljno brojnim, i nedovoljno snaznim u duhovnom, u ekonomskom, u kulturoloskom i najzad, u vojnickom pogledu. Nasa opsta drzavotvorna insuficijentnost uvek je postajala utoliko upadljivija i utoliko nam je teze padala ukoliko su se nase golemaske ambicije vise blizile uzaludnim pokusajima prakticnog ozivotvorenja. Jugoslavija je za nas, barem onako kako smo sebe u njoj zamisljali, bila prevelik zalogaj. Taj zalogaj ne samo sto nismo uspeli da progutamo, nego nas je zagrcnuo i evo jos uvek nas gusi jer naprosto nismo kadri da ga iskasljemo. I ako ga na kraju odista iz sebe ne izbacimo, ne samo sto cemo ostati i bez ove polovine prethodne Jugoslavije, vec ce brodolomnici, koji ce se u tom slucaju spasavati bezeci glavom bez obzira, pokusati da nas ocerupaju sve do golog korita preostalog drzavnog broda.

Ne bez razloga postavlja se pitanje nije li cak i ova sadasnja, prepolovljena Jugoslavija za nas jos pregolema. Mi u svom rodjenom delu (kon)federacije nemamo vise od dve trecine (66 odsto) ljudi svoga roda, pri cemu se taj procenat progresivno, svake godine, dalje smanjuje. Na onom davnasnjem i ovom sadasnjem Kosovu pocinju, a svugde po ovoj planeti gde je sta drugacije od ovdasnjega, i zavrsavaju se nase zablude o sebi i drugima, kao i o svom mestu u svetu i mestu tog sveta kod nas.

Dok drzavni i partijski celnici tvrde kako bi drzavu rado poveli u Evropu, u isti mah bi toj istoj Evropi ulazak u vlastitu zemlju najradije preprecili nekim novim zidom jos teze prolaznim od nekadasnjeg berlinskog. Da li nasoj politickoj eliti besedjenje o izlasku u svet sluzi samo kao metafora za zelje koje niposto ne zeli da ostvari, ili ona stvarno veruje kako je u povlascenom polozaju strane koja zahteve moze do mile volje da uslovljava odavno prevazidjenim nacelima u medjunarodnim odnosima. "U posthladnoratovskom svetu Sjedinjene Drzave jedina su preostala supersila sposobna da intervenise na svakom mestu zemaljske kugle", kaze Henri Kisindzer na 805. strani svoje knjige "Diplomatija".

Dopadalo se to nama ili ne, Zapad je dobio hladni rat. Dopadalo se to nama ili ne, Sjedinjene Drzave su jedina preostala pobednicka supersila i one se tako i ponasaju. Dopadalo se to nama ili ne, u punom jeku su promene usmerene ka oblikovanju novih medjunarodnih odnosa poznatih pod nazivom novi svetski poredak, i u tome se slazu svi relevantni politicki teoreticari, pocev od cuvenog lingviste, politikologa i autora poznate knjige Svetski poredak, stari i novi, N. Comskog, veoma kriticki nastrojenog prema politici Vlade Sjedinjenih Drzava, pa do cuvenog ministra spoljnih poslova i pisca vise knjiga na teme diplomatije i politicke strategije, H. Kisindzera, apologete i prakticara upravo one politike koja je dovela do poraza istocnog bloka na celu s bivsim Sovjetskim Savezom. Novi svetski poredak izgradio je, gradi i dogradjuje svoja nova pravila igre u medjunarodnim odnosima kojih se pridrzava svaki iole mudriji drzavnik na ovoj planeti.

Ali, izuzeci potvrdjuju pravila. Dakle, u kratkom nizu izuzetaka nalaze se cetiri vodeca imena: Fidel Kastro, Moamer Gadafi, Sadam Husein i, dabome, Slobodan Milosevic. Medjutim, za razliku od prve trojice, koji se odrzavaju zahvaljujuci struji inercije svojih pozicija nasledjenih iz vremena blokovskih podela, pri cemu Husein i Gadafi jos ojacani okolnoscu veoma bogatih izvora nafte, dotle je Slobodan Milosevic u svakom pogledu usamljena i samonikla drzavnicka pojava. Njegovo nasumicno plutanje na talasima mnogobrojnih politickih, ekonomskih, nacionalnih i internacionalnih problema, mada u sebi sadrzi vidljive elemente pretece katastrofe, vec godinama se zacudo nastavlja.

Ali sta su izvori njegovog nadahnuca i na kakvim temeljima on gradi svoju kulu u vazduhu? Meni se cini da bi u pokusaju pronalazenja odgovora na to pitanje valjalo poci od okolnosti zgodno susteklog medjudejstva njegovih zabluda o samome sebi i drugima i zabluda njegovih pristalica o sebi, njemu i zagranicnom svetu.

Nema sumnje da su se one vec navedene negativne odlike dusevnog sklopa ljudi naseg podneblja nesrecno uskladile s neprestanim podsticanjem upravo tih istih slabosti odgovarajucom propagandom drzavnih, pa i nekih drugih masmedija, ali uskladile i s objektivnim doprinosom svih nepovoljnih posledica visegodisnje izolovanosti (sankcije), te su tako nastali svi uslovi da se (onaj Cvijicev) strah od mogucnosti degradiranja u arhaicne oblike misljenja i ponasanja pokaze opravdanim.

Sta je ako ne arhaicnost kada politicari danas, krajem drugog milenijuma posle Hrista, u eri elektronskog naoruzanja i kompjuterski precizno izvodjenih ratnih operacija, ukazuju na junastvo kao na nacionalnu osobinu od izuzetnog, ako ne i odlucujuceg znacaja u vodjenju unutrasnje i medjunarodne politike? Sta je ako ne arhaicnost kada pretendenti na drzavni tron, za vjeruju svoje spoljne politike isticu onaj otrcani anegdotski slogan: "Nas i Rusa trista miliona"? Sta je ako ne arhaicnost kada se u doba sve sireg uoblicavanja multinacionalne, multiverske i multirasne zajednice evropskih naroda i zemalja, kada se u to doba, dakle, besedi o slovenstvu i sveslovenskom savezu zasnovanom na ideji obnovljenog slovenofilstva? Sta je ako ne arhaicnost kada se u sukobu s voljom i strategijskim interesima najsnazijih saveza ovog sveta upotrebljavaju argumenti oslonjeni na davno prevazidjene predstave o postojanju mogucnosti balansiranja izmedju dva vise nepostojeca bloka drzava? Sta je to nego arhaicnost kada se danas u raspravi o problemu Kosova u prvi plan stavlja argument istorijske nostalgije za "kolevkom srpske drzavnosti"?

Tako degradirana u arhaicne oblike misljenja i ponasanja srpska politika, ali i njoj privrzen deo birackog tela, iz godine u godinu gubeci dodir sa sveukupnom realnoscu, sve ostrije se odvaja od onog dela naroda koji nije podlegao degenerativnim drustvenim tokovima. Posle referenduma kome srpski narod ide u susret, ta podvojenost postace jos ostrija. I mada trenutno potisnut, zbunjen i u izvesnom smislu obezglavljen (svakako i zbog upornog cutanja intelektualne elite) onaj, jos zdrav deo naroda, predstavlja realno jemstvo buduceg preokreta, izvor vere da ce se posle proslave predstojeceg praznika Hristovog vaskrsnuca, znati i sam da zaputi ka vlastitom podvigu.

(Autor je lekar u Ensedeu, Holandija).