STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Napredne novine su pune vesti o nestrpljenju najsirih narodnih masa da kazu NE, u dnevnicima RTS defiluju predstavnici naroda koji misli glavom inicijatora referenduma i vlade narodnog jedinstva, pa, ipak, kao da nesto nije u redu. Predsednik beogradskih socijalista priznaje da je njihova zelja da gradjani masovno izadju na referendum, ali ima, izgleda, indicija da se to nece dogoditi. Pored ostalog i zato sto je neko pustio u opticaj "opasnu ideju" da zeljeni ishod referenduma znaci, u stvari, NE Evropi i svetu. Hajte, molim vas. Niko nas ne moze izbaciti iz Evrope, kaze slavodobitno predsednik beogradskih socijalista svome partijskom stadu, ali zaboravlja da doda da ih ima mnogo koji nas u Evropu mogu ne primiti. A sto bi i dodavao ono sto cak i njegovi aktivisti dobro znaju.

Ima jos jedna nevolja s referendumom: nikog u svetu ne interesuje njegov ishod. Nema dana da to neko od svetskih politicara ne kaze, a poslednji medju njima je bio francuski ministar, koji je referendum proglasio "uzaludnim manevrom". Dzaba ste krecili, sto bi rekli pisci beogradskih grafita.

I jos jedna nevolja: ishod referenduma ne interesuje ni inicijatora istog, sto smo mogli zakljuciti iz saopstenja sa inicijatorovog razgovora s danskim ministrom. "Nema nikakve potrebe za stranim posredovanjem, niti postoji osnova za strano mesanje u nasa unutrasnja pitanja", kaze sef drzave. Biva da je njemu narod vec rekao, na uvo, kako ce glasati 23. aprila, a ko ne veruje, neka prebrojava glasove.

Jedan veliki istorijski dogadjaj, veliki slet jedinstva naroda i rukovodstva, pokazna vezba opstenacionalne doslednosti u gresci iz inata, na najboljem je putu da se pretvori u ono sto su stari Dubrovcani zvali "uspehom koji ne treba ponoviti". Cak i da narod kaze ono sto vlast od njega ocekuje, postavlja se pitanje sta vlast moze da pocne s podrskom koju je dobila: svet referendumu ne veruje, a Albanci se na njegov ishod ne obaziru. Traze da vode razgovore u prisustvu svedoka i tesko je ocekivati da ce od tog zahteva odustati. Pred ovom antisrpskom tvrdoglavoscu ne pomaze ni poslovicni srpski inat. Ima li jos vremena da se inat iskljuci, a drzava prikljuci na pamet?

Izmedju referenduma, ciji ishod nista ne resava, i sastanka Kontakt grupe u Rimu, gde se resava sudbina gradjana ove zemlje, ostaje svega pet dana vremena, koje se moze na razlicite nacine ispuniti. Moze se nasiroko objasnjavati sta sve znaci ono NE, mogu se svi oni pisci pisama i telegrama izvesti na ulice da stosta doviknu samozvanoj Kontakt grupi, moze se ispevati ceo novi ciklus pretkosovskih narodnih pesama, koji ce ovlasceni guslari stavljati kao melem na dusu napacenog Srpstva, ali bi se, za promenu, mogao poceti rad na jednoj ozbiljnoj, promisljenoj, realisticnoj politickoj platformi s kojom bi se, redom, izislo pred domacu, ali i pred svetsku javnost, pred Republicku, ali i pred Saveznu skupstinu, a potom i pred albanske pregovarace. Za taj posao potrebno je, razume se, vise od pet dana i vise od pet aktivista, koji vide dalje od poslednjeg partijskog naloga, ali ne vidim zasto svet ne bi ispitao i jedan proizvod srpske politicke pameti, kad je ovoliko vremena stracio bakcuci se domacim politickim glupostima. Necemo, valjda, u Rim s platformom koja sadrzi samo jedan stav - da je Kosovo nase unutrasnje pitanje? Pa s tim se vise ne mogu dobiti ni izbori u Radikalnoj stranci, pod uslovom da vodja ostavi pistolj kod kuce.

Neki austrijski sociolozi ispitivali gradjane u desetak evropskih tzv. postkomunistickih zemalja, od kojih su neke jednom nogom u Evropi, a druge, kao mi, na primer, odlucno pred vratima stoleca koje se upravo zavrsava. I sta su nasli? Da nasi ljudi misle da ne zive tako lose, a veruju da ce, uskoro, ziveti jos bolje. Vlast koja ima posla s ovako optimisticnim gradjanima ne mora, mozda, da brine za svoju buducnost, ali bi mogla, u napadu velikodusnosti, da pocne da brine o buducnosti svojih gradjana.