Pisma

SAD JE PRILIKA ZA DIJALOG S ALBANCIMA

Na prvi pogled izgleda da se kosovski problem zavezao u pravi Gordijev cvor. U sustini, pocetak njegovog rasplitanja moze biti relativno jednostavan. Da razmotrimo neke cinjenice.

Bitno za otpocinjanje pregovora izmedju rezima u Srbiji i lidera kosovskih Albanaca postaje u ovom momentu pitanje ucesca ili prisustva predstavnika medjunarodne zajednice u ovim pregovorima. Dok Albanci svoje ucesce u razgovorima uslovljavaju prisustvom ove trece strane, srpski rezim odbija ma kakav vid ucesca stranaca, smatrajuci to internacionalizacijom pitanja Kosmeta, sto moze prema tom shvatanju, dovesti do secesije Kosova od Srbije, i time do raspada SR Jugoslavije. Da bi sto bolje obezbedio svoju poziciju odbijanja posrednika, Slobodan Milosevic raspisuje referendum po kome narod treba da kaze NE medjunarodnom ucescu u pregovorima, a u isto vreme prihvata ucesce Seseljevih rdikala i Vladi Srbije, koji su svoje ucesce u Vladi uslovili odbijanjem bilo kakvih zahteva medjunarodne zajednice. Na taj nacin Milosevic skida sa sebe ili bar umanjuje odgovornost za odlaganje pregora s Albancima, bez obzira na moguce posledice.

S druge strane Albanci, koji uvidjaju da strani ucesnici mogu samo odbijati njihove zahteve o secesiji i izdvajanju iz Jugoslavije, mogu cekati na za njih neke povoljnije prilike, ili cak za raspad pregovora. Situacija postaje iracionalna jer srpska strana moze samo da dobije poene u prisustvu stranog posrednika. Dovoljno je da oni dovuku Albance na pregovore i da ih zvanicno upitaju kakvi su njihovi zahtevi u pogledu odnosa sa Srbijom, ili cak s Jugoslavijom. Pri tome treba sa srpske strane ponuditi najsiru autonomiju sa konkretnim predlozima o detaljima predlozene autonomije, kao i prava koja se nude Albancima. Medjunarodna zajednica, bez obzira ciji posrednici budu dolazili, ne moze podrzati secesiju jer bi time skocila sama sebi u usta. Tako bi Rugova i njegovi pregovaraci ostali kao ribe na suvom, morali bi da pristupe ozbiljnim razgovorima i da se kosovsko pitanje pocne da resava. Da se tako moze postupiti, pokazuje rezultat pregovora izmedju katolika i protestanata u Severnoj Irskoj, gde je u prisustvu americkog posrednika Micela ovih dana potpisan mir, pri cemu nema promena granica izmedju Irske i Velike Britanije, nego se sve zavrsava na sirokoj samoupravi i autonomiji za Severnu Irsku. Jos jednom je potvrdjeno pravilo da nema promene granica suverenih drzava osim uz dobrovoljnu saglasnost kao sto se to desilo pri raspadu SSSR i Cehoslovacke.

Sta moze da se desi ako u dogledno vreme ne pocnu pregovori na Kosovu? U svako doba Albanci mogu izazvati ratni sukob na Kosmetu, bilo ucestalim napadima na Srbe, bilo diverzijama tipa sarajevskih Markala. Samo tada, i pod tim uslovom, Nato i druge medjunarodne snage imaju pravo prema Povelji UN da se umesaju u sukob radi sprecavanja rata i sirih sukoba u regionu. To je scenario koji je iskoriscen u ratovima u Hrvatskoj i BiH. Posle dvogodisnjih pregovora i cetvorogodisnjeg rata, Nato je naoruzao Hrvate i Muslimane i uz vazdusnu podrsku razbio Srbe za 15 dana. Posledice su isuvise dobro poznate. Hocemo li i mi da prezivimo tako nesto?

Posto nema vidljive logike u vodjenju ovakve politike, moramo razloge potraziti u iracionalnoj sferi.Ono sto je zajednicko Milosevicu i Seselju, to je instinktivna i iracionalna mrznja na sve ono sto dolazi sa Zapada. Otuda dolaze svi mracni planovi i zavere protiv Srbije i Srba pa zato i mo moramo na tu mrznju odgovoriti mrznjom ili u najmanju ruku nepoverenjem prema njihovim predlozima i savetima. Oni ce po toj logici uvek biti saveznici nasim neprijateljima i nikada ne mogu biti objektivni kada se radi o nama. Kod Seselja ovim se icrpljuje njegovo neprihvatanje Zapada, dok se kod Milosevica, a narocito kod njegove zene, dodaje jos i osvetnicka mrznja zbog propasti komunizma i SSSR-a koje oni pripisuju tom Zapadu. Nije slucajno da su se u slicnom savezu nasli Hitler i Staljin, sjedinjeni u svojoj mrznji prema jevrejsko-kapitalistickom Zapadu godine 1939. Taj savez je tada pokrenuo Drugi svetski rat.

Velimir Jovanovic,

Beograd

REFERENDUM BEZ SVEDOKA

Pred prosle izbore u Srbiji, vladini funkcioneri su dokazivali da ce izbori biti posteni jer ce ih nadgledati strani posmatraci. Dakle, pred svedocima ne mozemo da krademo, pa moramo da budemo posteni. Samo se po sebi razume da gradjani Srbije nisu vredni svedoci, a ni njihovo misljenje ne znaci mnogo, jer ne znaju kako treba da glasaju.

Sada Milosevic hoce referendum o Kosovu, ali ovog puta svedoka nece biti. Za ljude koji pobedjuju na izborima sa 104 procenta glasaca, referendum nema velikog smisla, bar ne u kontekstu pitanja koje se postavlja gradjanima. Zasto gubiti vreme oko pitanja stranog mesanja u unutrasnja pitanja Srbije? Zasto uopste pregovarati s Albancima? Treba raspisati referendum s pitanjem "Ima li Albanaca u Srbiji? Da ili ne? Ostalo je posao Milosevicevih strucnjaka za brojanje glasova. Rezultat referenduma bi jasno pokazao da u Srbiji nema Albanaca, pa nikakvi pregovori, ni strani posmatraci, nisu potrebni.

Postoji jedan razlog zbog cega je Milosevicu vazan referendum. Kao sto je Ajnstajn jednom primetio, covek s cekicem u ruci zna samo da zakiva eksere. Ako Srbi zele da pocnu da vade eksere iz tela svoje drzave, morace da nadju nekog drugog. Pomocu referenduma ili bez njega.

Zivomir Masic,

Toronto, Kanada

("Alexandria, Srbija", "Nasa Nedeljna Borba", 11-12. april 1998)

U dnevniku Dusana Velickovica naziv novopokrenutog mesecnika "Alexandria" napisan je velikim slovima tacno deset puta, pa se u tom smislu moze govoriti i o specificnom vidu reklame. Ako nista drugo, to je bio razlog da ja, licno, kupim jedan primerak.

Nije, svakako, ni mesto, ni prilika da iznosim svoje utsike o ovom "sasvim jednostavnom zurnalistickom projektu", kako je to u uvodiniku svog prvenca napisao D. Velickovic. Za "Nasu Borbu" je, medjutim, mnogo zanimljivije nesto drugo, sto sam primetio pazljivim iscitavanjem biografije Aleksandra Tisme, kojoj je posveceno cak osam strana, pa bi se gotovo mogla nazvati "nosecim tekstom". U odeljku "Zivot, knjige i nagrade" nabrojano je dvanaest vrednih nagrada koje je do sada dobio Aleksandar Tisma, ali nije pomenuta i Nagrada "Nase Borbe" za toleranciju, dodeljena ovom knjizevniku za 1995. godinu. Mozda ova nagrada ne spada u cisto knjizevne (koje i cine najveci deo spiska), ali je po svom duhu veoma bliska Nagradi Sajma knjiga u Lajpcigu za evropsko razumevanje (koja je pomenuta).

Ne bih voleo da se ova omaska protumaci kao svesno zabasurivanje cinjenice da je Tisma prvi laureat vase, izuzetno znacajne i ovoj sredini tako potrebne nagrade. Jos manje bih voleo i da pomislim da se to cini zbog svega sto se ove godine dogadjalo s dodeljivanjem Nagrade "Nase Borbe" za toleranciju albanskim studentima i njenim prakticnim neurucivanjem.

Dejan Sretenovic,

Beograd