STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Slikar Ljuba Popovic, koji je, nakratko, iz Pariza svratio u Beograd, koliko da prisustvuje otvaranju svoje izlozbe, odbio je da govori za jedan ovdasnji list jer misli da on pripada “zutoj stampi". A odbio je intervju i za drugi jedan list, koji smatra, takodje, “zutim" jer objavljuje pisma sina sefa drzave. To je, razume se, naljutilo koleginicu koja je dobila “korpu", te nas ona upozna s cinjenicom da je poznati slikar jedno od dva svoja velika platna prodao NIS Jugopetrolu za sto hiljada maraka. Ako je list, koji, bez naknade, objavljuje pisma clanova porodice sefa drzave, “zut", kakav li je tek slikar, koji od elitnog preduzeca te drzave, uzima onolike pare - bilo je jedno od pitanja koje uvredjena koleginica nije stigla da postavi cuvenom slikaru.

Ne mislim da je mnogo vazno sta jedan slavni evropski slikar misli o ovdasnjim novinama, kao sto sam siguran da ni on ne misli da je vazno, posto je vec slavan, sta ovdasnji novinari misle o njegovom slikarstvu. Ali, moglo bi biti interesantno sta ljudi od imena i ugleda u svome poslu, zanatu ili umetnosti, misle o vlasti s kojom se ne slazu ili koju, stavise, preziru. Dokle taj prezir ide? Ima li on svoju cenu? Mogu li se, i pod kojim uslovima, pomiriti uspesni ljudi i neuspesna vlast? Steta je sto slikar Popovic nije pristao na onaj razgovor. Mogao je to biti pocetak jedne zanimljive serije intervjua koje bi rado citali citaoci s obe strane barikade.

Da bi se tu mogla isterati" bas citava serija razgovora, potvrdjuje i “slucaj" ovogodisnjeg dobitnika Njegoseve nagrade. Posle visemesecnog natezanja, najpre u crnogorskoj javnosti, pa u ziriju, a posle i u novoj vlasti u Crnoj Gori, kojoj je palo u deo da ozvanici odluku zirija, Beckovic je nagradu primio iz ruku predsednika Crne Gore, iako bi, po onome sto je pesnik dosad govorio o Djukanovicevoj nacionalnoj politici, bilo nekako prilicnije da nagradu primi iz ruku predsednika Srbije. Koliko god razlicito mislili o (zajednickoj) buducnosti Srba i Crnogoraca i njihovih drzava, Njegosev pesnicki i politicki naslednik bi se, verovatno, vrlo lako slozili bar u jednoj stvari: da nije tacno, kao sto jedan crnogorski knjizevni junosa tvrdi, da Njegos nije velikan, nego grobar Crne Gore. Navodim upravo ovu drasticnu izjavu da bih pokazao kako ne moze biti toliko ljutih (politickih) protivnika, a da se ne nadje tema oko koje se nece razici.

Sve druge razlike izmedju crnogorskog pesnickog i politickog prvaka ce, po prilici, ostati na snazi, s tim sto je Beckovic postupio mudrije od slikara Popovica: trideset i sest prosecnih crnogorskih plata, koje mu pripadaju kao slavodobitniku, prilozio je na civot svetog Petra cetinjskog i, reklo bi se, zadrzao pravo da o vlasti koja mu je priznala da je dostojan Njegosa, misli i govori jednako lose kao i pre. Pritom se ne moze reci ni da je vlast izgubila: pokazala je da ume i sa onima koji joj ne odobravaju, sto uoci izbora nikad nije losa poruka.

Da li je to hteo da pokaze i predsednik Skupstine Srbije koji, u liku direktora “Jugopetrola", za velike pare pridobija jos veceg srpskog slikara ? Hocemo li od naseg slikara ovih dana cuti neki vatreni apel u prilog referendumu? Ili je u pitanju tzv. strateska investicija u vremena koja ce tek doci i u kojima ce biti potrebno naci svedoka da nismo bas smrtno ozbiljno mislili sve sto smo govorili, niti smo verovali u ono sto smo cinili? Sto god bilo, i na ovom se primeru potvrdjuje da nema vlasti kojoj nije do dobrih odnosa s vrhunskom umetnoscu, niti ima vrhunske umetnosti koja je sasvim nezainteresovana za vlast s kojom, ili pod kojom, traje.

Iz flerta umetnosti i vlasti obicno i jedna i druga profitiraju “na sitno". Kad poveruju, medjutim, da je doslo vreme da sklope brak, brzo se pokaze da ni vlast ni umetnost nisu ono sto su jedna o drugoj mislili dok su se zabavljali: niti je vlast onoliko mocna, kakvom je volela da je umetnici prikazuju, niti su veliki oni umetnici, koji su joj takve zelje ispunjavali. Istina o njima je, kao i obicno, izvan njih samih. Ponekad se moze naci cak i u novinama.