U SUSRET USKRSU I REFERENDUMU (2)

Bodin Rakic

Proucavajuci dusevne odlike i mentalni sklop Juznih Slovena, jos je Jovan Cvijic zapazio kako ljude naseg podneblja nista vise ne moze "duhovno izolovati od ostalog sveta i uciniti da postanu arhaicni" kao nacin misljenja zasnovan na "istorijskim predsrasudama, nacionalnim sujetama i izvitoperenom nacinu zivota". Ako tome prikljucimo ona negativna odredjenja koja ovaj isti naucnik, u svojoj analizi poznate narodne pesme Zenidba Maksima Crnojevica, pripisuje violentnom tipu dinarca - "do krajnosti zapeta osetljivost i sujeta" (ovog puta licna), zatim "povrsnost, precenjivanje sebe, oholost i samohvalisanje", pa uz to sklonost stvaranju "neistinitih slika i predstava" - onda cemo dobiti nesto poput zajednickog psihickog portreta nasih najpopularnijih ucesnika u nadmetanju za drzavni tron. I ako tome prikljucimo ona negativna odredjenja unutar centralnog tipa poznate klasifikacije psihickih odlika Juznih Slovena, ona sto ih cuveni etnopsiholog oznacava kao rajinske osobine, od kojih u prvi plan stavlja naviknutost na moralnu mimikriju, onda dolazimo do manje-vise celovite slike sadasnjeg politickog zbivanja u nas.

A kada pored recenog znamo da je titoisticka propagandna retorika (upravo zloupotrebljavajuci opisani mentalitet) vise decenija besomucno i, nazalost, uspesno raspaljivala, s jedne strane megalomanske ideje o velicini i slavi "naseg slobodarskog coveka", a s druge strane od tog istog "slobodoljubivog" podanika zahtevala bezuslovnu pokornost vlasti, partiji i narocito "najslavnijem u citavoj istoriji sinu jugoslovenskih naroda", dakle, kada i to znamo, onda pored dozivljaja neslavne etnopsiholoske slike o sebi samima mozemo u ideolozima i izvodjacima eskajotovske politicke i administrativne prakse identifikovati i njene predane restauratere.

Istini za volju, znatnija struja Cvijicevog etnopsiholoskog ispitivanja zasipa nas opisima mnogobrojnih pozitivnih osobina dusevnog i mentalnog sklopa naseg sveta. Ukazivanje na prirodnu obdarenost, trezvenost, cestitost i druge moralne vrednosti ljudi s ovog tla budi i opravdava nadu u preokret. Medjutim, okolnost glorifikacije vrlina, cijem iskusenju, u svom nacionalnom romantizmu, nije izbegao ni ovaj odista uman i velik znalac, otvara jedan drugi ozbiljan problem, problem uloge nase intelektualne elite u novijoj istoriji i njenom doprinosu sadasnjem zadesu nase zemlje.

Ukratko, tragika nase zablude o sebi samima sastoji se u tome sto lakomisleno vidimo samo onu bolju polovinu slike o sebi, ali i nju cesto u grotesknom, "nebeskom" (pre)uvelicanju. Atavisticki zov naivnog guslarskog misticizma prozetog fatalistickim vizijama o nebeskom narodu, o zrtvovanju za Hriscanstvo i nezahvalnu Evropu, o reci kojoj je srpski mitoloski car (inace knez) Lazar pre vise od sest vekova, svoj u to doba jos zemaljski rod "jednom zauvek privoleo" i prikljucio nebeskom carstvu, progovara ne tako retko i na usta nekih nasih najdarovitijih majstora epske retorike. Taj zov odjekuje ne samo sirom brda nego se izliva i po ravnicama rado priman osetljivim emocionalnim receptorima onog dela populacije koji jos nije naucio pamet razlikovanja fabule guslarske pesme i bugarstice od zbiljske sadrzine istorijske istine. A to nije niko drugi nego onaj isti plahoviti covek sklon stvaranju neistinitih slika i predstava o sebi i drugima, te uz ciju bujnu mastu najlakse prianja pomenuti atavisticki zov.

Pa zasto se onda ne bi moglo postaviti pitanje moralne odgovornosti darovitih umetnika epske i ostale retorike, zbog opsenarstva, zloupotrebe svog talenta i mentalne nadmocnosti uopste, zloupotrebe svog drustvenog ugleda za ciljeve zavodjenja nedoraslog im dela naroda. Jer oni bolje nego iko drugi znaju sta je istorijska a sta pesnicka stvarnost. Jer oni bolje nego iko drugi znaju kakve posledice ima manipulisanje pred javnoscu polovinom ili cak samo delom istine. I jer oni, u isti mah, najbolje znaju dokle se prostire moc njihovih uticaja.

Zavrsetkom Drugog svetskog rata nasa predratna intelektualna elita nemilosrdno je podeljena na dva dela, na one kojima je bilo dopusteno da nastave svoj zivot u javnosti i na one kojima je to bilo zabranjeno. Primenjenoj zdanovistickoj torturi na jugoslovenske prilike mogao je izbeci samo onaj deo afirmisane predratne inteligencije koji je ili vec bio ideoloski nedvosmisleno opredeljen za komunizam, ili pak na razne druge nacine povezan s vrhom komunistickog pokreta. Istina, bilo je i nekoliko pomno posmatranih usamljenih pojava oznacenih partijskim terminom "neopredeljen" (na primer, Ivo Andric, u to vreme buduci nobelovac, o cijim se mogucih ulogama u krupnijim partijskim manipulacijama jos tada vodilo racuna).

Toj manje-vise naizgled ideoloski idrustveno homogenoj skupini kreativnih mozgova zemlje tokom prvih poratnih godina stale su priticati uglavnom one mladje snage koje su pored svog talenta uspele brzo da ovladaju vestinom uskladjivanja vlastitih licnih ambicija s interesima vladajuce partije. No mada zvanicno ideoloska celina, ta grupa ipak nije bila tako jedinstvena kao sto je to na prvi pogled izgledalo. Sastojala se, na jednoj strani, od ljudi zadojenih zadrtim partijskim fanatizmom cesto kombinovanim s nekriticnim rusofilstvom (recimo, Radovana Zogovic, strasni agitpropovac, pobornik socrealizma i pisac Pjesme o biografiji druga Tita) i na drugoj strani od onih sklonih koketiranju s dostignucima zapadne kulture (recimo, Marko Ristic, jedan od najistaknutijih predvodnika srpskih nadrealista i posle rata, Titov ambasador u Parizu). Obema, sa estetske tacke gledista jasno polarizovanim krilima, zajednicko je svojstvo aktivnog i intenzivnog prozimanja sa strukturama vlasti i vladajuce partije.

Sukob s Informbiroom 1948. godine, mada katkad i sudbonosna zivotna prekretnica kako za najiskrenije i najzadrtije pristalice Staljina, tako i za znatan deo onih, zadojenih idejama i jos vise osecanjima rusofilstva, izgleda da je posmetnuo tokovima inace ocekivane brze emancipacije jednog dela nase inteligencije, emancipacije koliko od iluzija o socijalistickom odnosno komunistickom drustvu, toliko i od sna o zajednici s velikim bratom na Istoku.

Upravo iz tog krila nase obrazovane pameti proizaci ce tokom sledecih nekoliko decenija, i kulminirati u posttitovskom periodu, takav razvoj politickog promisljanja i drustvenog ponasanja koji ce dovesti do onog preovladjujuceg strujanja, nacionalistickog, u prvi mah ubedljivo opozicionog, no kasnije, s pojavom Milosevica i njegovim ucvrscivanjem na celu drzave, sve cesce bas toj vlasti na vapijuce potrebnoj usluzi. Medjutim, dvama, s estetske tacke gledista polarizovanim krilima naseg literarnog sveta, ali i ostalim segmentima ukupne intelektualne elite, nije jedina zajednicka odlika vestina upodobljavanja ukusu i potrebama vlasti. Njihova nesumnjivo objedinjujuca, opsesivna, bespogorovna opredeljenost za Jugoslaviju bila je i ostala najstabilniji stozer ne samo njihove uzajamne prozetosti, nego i povezanosti s tekucim vlastodrzackim interesima.

(Kraj u sutrasnjem broju)