Obesmisljena pravda

Valjalo bi upriliciti susret, recimo na nekom medjunarodnom aerodromu, Sakica koji dolazi i Karadzica koji odlazi. Da se rukuju i popricaju, i da se vidi kako je zlocin ovde neka vrsta stafete

Pise: Stojan Cerovic

Kome treba Dinko Sakic, bivsi komandant Jasenovca? Srbiji ili Hrvatskoj? Milosevicu ili Tudjmanu? Ovo pitanje mozda zvuci suvise prakticno i politicki jer, reci cete, on je duzan pravdi i to je jedino bitno. Njegovi zlocini su od vrste koja ne zastareva. Bar su se tako dogovorili svetski pravni autoriteti. Medjutim, ispostavlja se da se stvar u medjuvremenu neobicno zakomplikovala.

Da je neko Sakica pronasao i isporucio pre desetak godina, bilo bi gotovo svejedno da li mu se sudi u Beogradu ili Zagrebu. U onoj bivsoj drzavi postojao je nekakav sud za njegov zlocin, i jos je bilo pravde koju je imalo smisla zadovoljiti. Sad vise nije tako. Raspad Jugoslavije obesmislio je tu pravdu. Danasnja Hrvatska i danasnja Srbija vise nisu u stanju da stvarno sude nekome kao sto je Sakic.

Njegov zlocin je isti, ali stav prema tome u Beogradu i Zagrebu je toliko promenjen i suprotan da za pravdu nema nade. Zato bi najbolje bilo da se Sakicu sudi na nekom trecem mestu. Nad covekom njegovih godina vise se ne moze izvrsiti nikakva kazna koja bi bilo koga zadovoljila. Zato bi proces trebalo da posluzi pre svega podsecanju na genocid u smislu pouke i opomene tipa "nikad vise".

Medjutim, ovde je takva opomena vec zakasnila. I Srbi i Hrvati praktikovali su genocidne radnje, u osnovi slicne onima za koje bi sad trebalo da sude Sakicu. Stavise, u obe drzave jos su na vlasti isti ljudi i rezimi zbog kojih je osnovan i s kojima se bakce Medjunarodni sud za ratne zlocine u Hagu. Ali, posto ovde niko nista ne shvata, imam predlog kako da se nedvosmisleno prikaze sav krvavi besmisao balkanske (ili samo srpsko-hrvatske) istorije.

Valjalo bi upriliciti susret, recimo na nekom medjunarodnom aerodromu, Sakica koji dolazi i Karadzica koji odlazi. Da se rukuju i popricaju, i da se vidi kako je zlocin ovde neka vrsta stafete. Jos kad bi se tu nasli Milosevic i Tudjman da se ljubazno pozdrave s obojicom, pa da se otkloni svaka ideja o njihovoj pravdi i sudu.

Ako bi, naime, Sakic slucajno dospeo u Beograd, priredili bi mu nevidjen docek. On bi bio krunski dokaz da je Milosevic nevin kao embrion i ceo proces tome bi sluzio. U Zagrebu bi proces takodje postao politicko pozoriste, ali bi, verovatno, sam Sakic bio tretiran s vise delikatnosti i obzira prema njegovim zaslugama. Presuda i pravda, i tamo i ovde, bile bi savrseno nevazne.