STA ( DA ) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Neko je proturio vest kako se teroristi, albanski, dakako, spremaju da zatruju Beogradski vodovod. Nadam se da to nisu bili domaci proizvodjaci mineralne vode. Ovih dana se uveliko prica kako drzava uvozi radioaktivnu so iz prijateljske Belorusije. Da te glasine ne sire fundamentalisti iz Tuzle, koji bi da se vrate na nase trziste?

Onomad je odrzano naucno-politicko savetovanje povodom Nedelje borbe protiv arterioskleroze, na kojem o radiaktivnoj soli nije bilo reci. Govorilo se samo o tome da je zdravlje najvaznije. Akademik Dobrica Cosic je lepo rekao da smo svi pred porodicom i drustvom, a ja bih dodao i pred potpredsednikom vlade i ministarkom zdravlja, odgovorni da budemo zdravi. Jesu li potpredsednik vlade i ministarka zdravlja odgovorni pred nama, ako u tome, pored najbolje volje, ne uspemo?

Kad je o soli rec, Vlada Srbije s tim nema nista. So iz prijateljske Belorusije uvozi, ako uvozi, Savezna vlada. Resorni savezni ministar je hitro demantovao ove glasine, ali neke beloruske novine, alave da izveste o novoj radnoj pobedi domace privrede, tvrde da je so vec na putu ka nasoj zemlji. U Privrednoj komori Srbije kazu da smo mi ovu so vec probali - prosle godine uvezeno je 50.000 tona - i, kao sto vidimo, nikom nista ne fali. Pojescemo mi i novih 100.000 tona jer ima nesto sto je vaznije cak i od zdravlja - to je prijateljstvo medju narodima.

Prica o radioaktivnoj soli iz regiona Cernobila je, zapravo, metafora nase ukupne drzavne politike: izolovani od sveta i od svih odbaceni, osiromaseni i ojadjeni, upuceni smo na sebi slicne, koji nam mogu ponuditi samo ono sto niko, ko nije u nasoj situaciji, nece kupiti. Mi s nasim prijateljima u nevolji, kao i oni s nama, trgujemo onim sto nema cenu: prodajemo jedni drugima svoju politicku nesrecu, pretvorenu u robu koja nikom nije potrebna.

Iz Belorusije nam, dakle, stize so, a iz ovdasnjih prodavnica vesti da je u njima sve manje mleka, pa i hleba. Ko zna cega sve sutra nece biti. Necemo, naravno, sve sto nam zafali uvoziti iz Belorusije, ali ne treba mnogo ekonomskog znanja i pameti da se zakljuci kako je “majka svih nestasica” - da upotrebim omiljeni izraz naseg (bivseg?) prijatelja Sadama - ona ista politika koja nas je navela da u Belorusiji trampimo domaci bofl za radioaktivnu so.

Reci da je nasa privreda kontaminirana losom (spoljnom) politikom objasnjava sirotinju u kojoj zivimo, ali ne i plebiscitarno pristajanje na tu sirotinju. Pokusavam, naime, da razumem zasto bi neko ko nema sta da posoli verovao kako mu je prece da dodje do radioaktivne soli i, onako gladan, spreci mesanje stranih posrednika u kosovsko pitanje, nego da, sit i neozracen, saslusa sta to strani posrednici imaju da kazu na temu koju smo im zadali. Pa da, onda, razmisli hoce li im reci istorijsko NE.

Politika visokog rizika, koju ova vlast vodi dovoljno dugo da poveruje kako je habanje ljudskog materijala u njoj zanemarljivo, suocava se, ipak, s prvim znacima zamora tog materijala. To je uocljivo na samo u prodavnicama ili na ulicama, nego i na skupovima, kakav je bio onaj o arteriosklerozi. Iako o tome nije bilo reci na pomenutom naucno-politickom skupu, niti je to upisano u referendumsko pitanje, izlazi da je zdravlje nacije u neposrednoj vezi sa ukupnom politikom koja se u ime te nacije vodi. Da bi se to razumelo, potrebno je samo zrno soli, ali ne iz Belorusije, nego iz one latinske uzrecice.