Izgubljena parnica

On bi se mogao naci u prilici ne samo da brani sebe pred sudom, nego da predstavlja celu nasu uglavnom izgubljenu parnicu pred svetom. On, medjutim, nije tome dorastao

Pise: Stojan Cerovic

Sta ce biti s Radovanom Karadzicem? Hoce li to biti ovih dana ili ko zna kad? Hoce li sam izaci ili ce ga isterivati dimom? Ova pitanja mene ne zanimaju na isti nacin niti iz istog razloga kao Haski sud. Mada nimalo ne sumnjam u njegovu tesku krivicu, za koju na ovom svetu nema kazne; mada verujem da bi bilo vazno i dobro da on dospe u Hag, primecujem da nisam posebno radoznao da vidim kako izgleda taj deo, optuzba i kazna. Karadzic je, za mene, pre svega, nas covek koji je daleko dogurao. Trenutno valjda na planeti niko nije toliko trazen i lovljen. Onolika sila se pokrenula da ga savlada ili ubedi da se preda. On licno postao je pitanje od interesa za americku i evropsku bezbednost. Priznajem da podjednako razumem ovdasnje ljude koji se zbog toga uzasno stide, kao i one koji se ponose.

Naravno, trebalo bi se samo stideti, ali to narodu obicno tesko pada. Poseban je problem to sto je u pitanju mali i pretezno beznacajan narod o kojem veliki svet retko kad ima razloga da nesto sazna. I sad kad se neko vinuo tako visoko kao Karadzic, morali bismo da ga se odreknemo, odbacimo i ponovo padnemo u ambis anonimnosti. Nije lako, ali Karadzic je verovatno vec postao opasan, negativan uzor mnogima ovde i preti da trajno ostane obrazac naseg svetskog uspeha. Njegova sudbina zanima me posebno zato sto znam coveka. Ne njega licno, nego takve kao on. Podseca me na desetine gulanfera s kojima sam odrastao i isao u skolu. Ili kao da mi je neki blizak rodjak. Mi, uostalom, poticemo iz istog plemena. Znam te sto pisu pesme, znam to samoljublje, to epsko prenemaganje, laganje i blefiranje. Koji crni Hag? Takvi kao on, kad krenu naopako, ne stizu dalje od Spuza. To sto je Karadzicu zapala tako velika uloga, stvar je slucaja ali i neke dublje zakonitosti. Naime, tip naseg coveka olicen u njemu jeste beznadezno prevazidjen, cudan i celim bicem suprotstavljen takozvanom modernom coveku. Ne velim da su sve prednosti na strani ovog drugog, ali ako neko mora da se menja i prilagodjava onda je to uvek onaj manji i slabiji. Pritom bi valjalo imati srece i pameti, pa sacuvati nesto sto od lokalne boje, mozda, zasluzuje da opstane.

U ovom smislu slucaj Radovana Karadzica ima veliki simolicki znacaj. On bi se mogao naci u prilici ne samo da brani sebe pred sudom, nego da predstavlja celu nasu uglavnom izgubljenu parnicu pred svetom. On, medjutim, nije tome dorastao i svi su izgledi da ce da se obruka, bilo bezanjem, bilo pravdanjem zlocina, bilo laznim kajanjem. To je najvise sto jos moze da uradi za svoj narod.