Pisma

ODLUCIVACEMO I OPET IZGUBITI

Pocetkom devedesetih godina u nastupu nacionalistickog zanosa jedan srpski pesnik izjavi - “Kosovo je najskuplja srpska rec". Gotovo da smo i zaboravili na stanovitu misao pesnika, jer nam je u nasoj maloj zemlji Srbiji protekle decenije svaka nadahnuta izjava dezurnih patriota bila skupa i preskupa.

Zbog te skupe reci nesto pre no sto je pesnik zapisa, da je kao teret ostavi pokolenju, pohrlili su Srbi sa svih strana za svojim vodjom u svoju mitsku kolevku, koji im tamo na “svetoj zemlji" u deliricnom odusevljenju kaza da je problem Kosova resen. Od tog njegovog nastupa pocela su nasa preskupa placanja svake njegove novoizgovorene reci, svakog zlodela, svakog njegovog sumanutog poteza. Preskupo smo platili izgubljene ratove u kojima nismo ucestvovali, ali su u njima ginula nasa deca, preskupo smo platili sva njegova resenja doneta za nase dobro. Placali smo i trpeli njegovu bahatost, neodgovornost, nasilnistvo, prevare i ponizenja.

Kratko smo pamtili, blanko verovali, trpeljivo podnosili bedu i siromastvo, da bi nas preko bespuca vodja ponovo doveo do najskuplje reci - do Kosova ciji je problem, kako on rece, resio jos pre jedanaest godina. Posto smo jedanaest godina podnosili sva njegova resenja, kojima smo izgnani iz civilizacije, sada odlucuje da ponovo proveri nasu spremnost za samomucenje i samounistavanje, pa nam ponudi da mi, umesto njega, dobrovoljno potpisemo da ponovo pristajemo da budemo izolovani od ostalog sveta, na jos vece siromastvo i besperspektivnost, da smo spremni i da izginemo u ratu koji on nece voditi, ali ce posle poraza za nas potpisani mir, i ponovo za nase dobro vladati nama.

Pokrenuo je svoju zlocinacku masineriju preko elektronskih medija, prenuli su se psi rata, osecajuci mogucnost da na nesreci i krvi dobro zarade, aktivirale su se dezurne patriote utrkujuci se ko ce s vise izandjalih fraza da poruci planeti da smo mi sposobni da sami resavamo svoje probleme, kao sto je nas vrhovni upropastitelj resio problem Srba u Hrvatskoj i Bosni, kao sto je resio problem kada nas je pokrao na lokalnim izborima, kao sto je resio problem skolovanja Albanaca na “svetoj srpskoj zemlji". Sve je to resio sam za nase dobro, koje svakodnevno ispastamo, pa ce i sada nasa odluka na njegovom referendumu biti jedino pravo i definitivno tragicno resenje. Srbi ce ponovo izgovoriti istorijsko NE, na koje ih po poruci predsednika vlade obavezuje NE njihovih predaka, koje je uvek dovodilo do neizmernih stradanja i tragedija koje su se kao planetarna zakonitost prenosile na svaku generaciju.

Ovde se kratko pamti, brzo zaboravlja, misljenje se formira svakodnevno, nedace se prihvataju kao sudbinsko odredjenje, prkos i inat se usmeravaju ka onima koji te emotivne nusprodukte ne razumeju, sto je nasim vlastodrscima veoma poznato, pa nas sada potpuno posustale pod nedecama svakodnevice pozivaju, podsecajuci nas na mucnu i mracnu proslost u kojoj smo uvek bili spremni da ginemo, da ponovo budemo spremni na takvu avanturu, jer po njihovim recima, bez Kosova nam nema zivota, jer zivot bez proslosti nista ne znaci. Mi nemamo buducnosti i to je nasa zastrasujuca stvarnost, pred kojom kao pred suvise jakim svetlom zatvaramo oci, i dok tako zmirkamo, zlocinci koje smo izabrali da nas desetlece unistavaju mogu zavrsiti svoj destruktivni posao. Dok mi bezglavo tumaramo i pristajemo da nas ponovo uvuku u svoje igre, oni ce se jos vise obogatiti, jos ce sigurniji biti u svojim udobnim vladarskim foteljama iz kojih ce nas huskati na “domace izdajnike", na svetsku zajednicu koja se urotila protiv Srba, izmisljace nam neprijatelje da ne bismo konacno shvatili da su oni jedini nasi neprijatelji. Sve je to vec vidjeno u ovoj nesrecnoj zemlji i u skoroj proslosti dozivljeno, ali nije dovoljno upamceno, nije postalo deo iskustva, nije probudilo zelju da se suprotstavimo i probudimo, pa je gotovo izvesno da ce ponovo pobediti nasa iracionalnost kojom cemo ponovo unistavati sami sebe.

Odlucivacemo mi, i ponovo izgubiti, a zlocinci kojima smo dali legitimitet ponovo ce dobiti ono do cega im je jedino stalo - ostace na vlasti. Odlucivacemo mi o nama danas i ovde, i ne mozemo anticipirati situaciju u kojoj ce se nasi potomci naci za pedeset godina kada ce zbog nase kolevke koju ne smemo izgubiti, postati manjina u Srbiji. Toliko daleko ne razmisljamo, jer kada bismo razmisljali, rekli bismo svim podlacima, neodgovornim zanesenjacima, svima koji reci seju bez potrebe, da njihovo znacenje ponekad izmere, svim opsenarima i bolesnim kopacima po proslosti da je najskuplja srpska rec - ZIVOT.

Dragica Stanojlovic,

Vrsac

POZIV SRPSKOM NARODU

Povodom Kosova i o Kosovu, bezbroj puta na raznim mestima i nivoima, “akademici", “naucnici, “intelektualci", vozd i njegovi istomisljenici i opozicioni “demokrati", sluze se neistinama i neargumentovanim tvrdnjama o Kosovu kao “svetoj zemlji" i “dusi" srpskog naroda. To su samo politicke floskule bez vrednosti i osnove. Takve neosnovane trvdnje i mitomanske iluzije mogu imati samo dinosaurusi “nebeskog naroda" koje je zgazio tocak historije. Dinosaurusi “velikog" imena i glasa ali sa sicusnim malim mozgovima treba da nestanu iz istorije, kulture, nauke i zivota srpskog naroda, kako bi se oslobodio iluzija.

Apelovao bih na savest i cestitotst srpskog naroda da ne dozvoli svojim savremenim dinosaurusima da dolivaju ulje u vatru i dovode do jos vecih iskusenja i tragedije srpskog i drugih naroda Balkana. Okanite se coravih poslova i ne sledite supljoglave vodje, okrenite se miroljubivoj koegzistenciji sa susedima, dok jos nije kasno. Jer, uostalom, svi smo ljudska bica i imamo iste zivotne zahteve i prava. Osvestite se i zbacite sa sebe ljagu koju su vam naneli vasi dinosaurusi. “Nebeski narode", sidji s nebesa i hodaj zemljom i nemoj se zavaravati s mitomanskim iluzijama sovinista i okorelih nacionalsocijalista vaseg naroda. Pitanje samostalnosti Kosova mora da se resi na zelenom stolu, a ne na bojnom polju.

Fitim Vehbia,

Pec

(“Sukob SPS-JUL oko “Dnevnika", “Nasa Borba", 13. april 1998)

Cenjeni analiticar nasih drustvenih zbivanja Jan Briza ovog puta je pogresio. Nije tacno da urednik “Madjar so" vodi list “po strogo profesionalnim pravilima". Uostalom, ja ne znam nijedan list koji bi do kraja odgovorao tim “strogim" pravilima. Ni kod nas, ni u drugim zemljama tranzicije to nije slucaj.

“Madjar so" i Savez vojvodjanskih Madjara, na primer, pre ovih poslednjih izbora zakljucili su zvanican sporazum o saradnji, koji tacno odredjuje datum i nacin promocije stranackih kandidata putem intervjua. Sporazum izmedju ostalih bisera predvidja i to da u slucaju ako novinar ne stigne na neku izbornu promociju stranke, list ce prenositi informaciju iz izbornog staba SVM. Vise novinara su u rukovodstvu SVM, a jedan od komentatora redovno pise i za partijski bilten SVM. Imajuci sve to u vidu na zapadu bi rekli da je “Madjar so" blizak SVM, koji je u dijalogu sa SPS, naravno bez posrednika.

Posto list izlazi na madjarskom jeziku, rezimu ne smeta eklekticko, pa i opoziciono pisanje, ali pod jednim uslovom: “Madjar so" ne sme afirmativno pisati o naucno dokazanoj teznji vojvodjanskih Madjara za personalnom autonomijom. Uostalom, to im ne dozvoljava ni SVM.

Ja ipak podrzavam kandidaturu sadasnjeg glavnog urednika. On je u nacionalnom pogledu dobro orijentisan, a objavljuje i tekstove koji su stvarno u skladu s osnovnim politickim interesima vojvodjanskih Madjara. Ako madjarska vlada bude resila da javno podrzi manjinske zahteve za personalnom autonomijom, i g. Sandor Balint ce popustiti.

Kao predsednik bivse opozicione DZVM mogu da potvrdim da smo trazili osnivacka prava za list “Madjar so". Ali Demokratska zajednica vojvodjanskih Madjara je tada bila sama na politickoj pozornici i imala podrsku najmanje 80 odsto madjarskih biraca. Osim toga, prava osnivaca nikad nismo mislili da zadrzimo za stranku. Kako “Madjar so", tako i izdavacka kuca “Forum" i sada imaju svoje mesto u nasem konceptu personalne autonomije.

Andras Agoston,

Temerin