KO JE DIZAJNIRAO NOVI RASPORED VLASTI I MOCI U SRBIJI

Dr Vladimir N. Cvetkovic: Nova koalicija je cudnovata smesa kvazikosmopolita, internacionalizma, uzimanja para na veliko i radikalskog srpstva i tradicionalizma. Zoran Stoiljkovic: Sve se radi u koalicionim aranzmanima u kojima ima izvesnih pravilnosti. Djordje Vukadinovic: Unutar tzv. “velike" opozicije SPO je imao najradikalniji i najekstremniji stav

Mirjana Kalinic

Da li su rezim tj. vlast spasavali “omiljeni" i “konstruktivni" opozicionari? Da li je “zahvaljujuci" njima demokratska Srbija ostala uskracena za nekoliko stotina hiljada glasova ili je mozda postala jaca za jos jednu izgubljenu iluziju? Da li se u toj ulozi izredjala sva tzv. “velika" opozicija? Odnosno, moze li se reci da je u ovdasnjim uslovima strogo kontrolisanog i doziranog pluralizma to mozda bio jedini nacin da neka stranka postane “velika". Kakve su sanse da bi se s vise rada na terenu, a s manje narcisoidnosti i liderskih sujeta, mogla da konstituise snaga koja bi bila sposobna da spreci ne samo rasipanje energije, vec i da spreci da se u trenutku buduce krize sistema vlasti ne docepa neka lazna kozmeticka - alternativa. Da ne bude “isto to - samo malo drugacije".

Na tu temu dr Vladimir N. Cvetkovic, profesor univerziteta u Beogradu i Novom Sadu, i glavni urednik casopisa “Nova srpska politicka misao", za “Nasu Borbu" kaze:

“Najomiljeniji opozicionar pomogao je da se formira Vlada. Dobili smo Vladu najveceg moguceg rizika i za radikale i za socijaliste. Ovo je Milosevicev najriskantniji potez do sada. Jer, sada je prvi put primoran da deli vlast. Naravno, on ce uciniti sve da ta deoba bude minimalna i za njega neosetna. Po misljenju dr Cvetkovica, ovo je zapravo novo mesanje karata na domacoj sceni, jedno novo poziciranje odnosa snaga: “Radi se o potpuno novim ljudima, koji su ideoloski protivnici. Ova nova koalicija je zaista cudnovata smesa kvazikosmopolita, internacionalizma, uzimanja para na veliko i radikalskog srpstva i tradiconalizma. Pri cemu, da stvar bude apsolutnija, stvarna vlast - SPS, tu se pojavljuje kao neki posrednik izmedju ta dva ekstrema. Ali, SPS vise rizikuje i vise ima sansi da izgubi, jer sada je jedno strano telo, jedan virus politicki usao u to nedavno 'zdravo tkivo' vlasti i sada ce virus poceti da radi svoj posao", smatra dr Vladimir N. Cvetkovic.

Za sociologa Zorana Stoiljkovica (Fakultet politickih nauka u Beogradu) ono sto nama izgleda kao krajnji politicki voluntarizam i interesni kalkulis pojedinacnih partija, kada se pogleda sa stanovista celine sistema ima neku svoju inherentnu logiku, kojima mogu da se ustanove izvesne pravilnosti u sklapanju i rasklapanju koalicija:

“Partije u osnovi postoje za zadobijanje vlasti i to u aranzmanima u kojima vise nijedna partija nije predominantna, kao sto kod nas u Srbiji nije od ’92. godine, a nije ni od raspada DPS u Crnoj Gori. Sve se radi u koalicionim aranzmanima u kojima ima izvesnih pravilnosti. Male partije politickog centra po pravilu imaju veci koalicioni potencijal, nego tzv. partije partikuliteta koje su na krajnjim polovima politicke scene. One mogu u situacijama ravnoteze snaga da pokazu veliki koalicioni potencijal, cak i ucenjivacki i da uzmu mnogo vise nego sto im pripada. Medjutim, onog trenutka kada koalicija u kojoj su se nalazili nema vise dovoljno poslanickih mesta da obrazuje vladu i trazi se sira koalicija, onda one naknadno plate cenu svoje nedoslednosti i budu predmet namirivanja velikih partnera", kaze Stoiljkoivic.

Za razumevanje zbivanja na nasoj politickoj sceni za razliku od uobicajenih odrednica levo-desno mnogo je korisniji, smatra Djordje Vukadinovic (Filozofski fakultet u Beogradu), jedan drugi dvostepeni kriterijum, koji ponasanje politickih subjekata definise s obzirom na njihov odnos prema aktuelnoj vlasti i u odnosu prema modernizacijskim procesima, vrednostima i idealima. “Klizanje SPO prema vlasti jeste logicna posledica njihovog problematicnog i u sustini antimodernizacijskog stava. Oni su, sto se tice odnosa prema vlasti unutar tzv. velike opozicije, imali najradikalniji i najekstremniji stav. Ali, sto se tice odnosa prema modernizacijskim vrednostima, status SPO je bio veoma sporan. SPO je u sebi imao jedno jako autoritarno, antimodernizacijsko jezgro, oliceno pre svega u njihovom lideru, u njegovoj harizmi, u nacinu kako je ta harizma funkcionisala, ikonografiji i svemu ostalom. Tako da je SPO imao uvek jedan sizoidni stav na politickoj sceni. I u vreme “najevropskije" faze SPO-a, Vuk Draskovic je u ocima istinske demokratske javnosti, svojim drzanjem i svojom retorikom, izazivao barem nelagodu, ako ne i odbojnost. Sto se tice radikala, tu nikada nije postojala dilema. Njihova antimodernizacijska, antiprosvetiteljska misija na politickoj sceni je jasna. Oni olicavaju sve antidemokratsko, anticivilizacijsko, antimoderno unutar srpskog drustva", kaze Vukadinovic.

Na nase pitanje da li su “omiljeni" i “konstruktivni" opozicionari spasavali rezim u proteklom periodu, Vukadinovic je odgovorio: “Bez sumnje, ja to tvrdim godinama. Seselj je godinama bio “omiljeni" opozicionar, u jednoj fazi je to bio i Vuk Draskovic, a to ne znaci da to opet nece biti. Ko zna, mozda ce rezim u trenutku svoje krize (unutrasnje i medjunarodne) morati da se osloni na svog drugog “omiljenog" opozicionara, to je u ovom slucaju Draskovic, a mozda ce potraziti treceg", rekao je na kraju Djordje Vukadinovic.