POZORISNE PREMIJERE

Ivan M. Lalic “Moj otac u borbi protiv nitkova iz svemira", rezija Gorcin Stojanovic, scenografija Vladislav T. Lalicki, kostimograf Boris Caksiran, produkcija Zvezdara teatar

Gotovo uvek, prilikom postavljanja na scenu novog domaceg dramskog teksta, moguce je uociti odredjenu pravilnost ili pak neobicnost koja prati jedno takvo pozorisno nastojanje. Razlog tome lezi u prirodi pozorista. Postavljanjem na scenu novog dramskog teksta Ivana M. Lalica, pisca ciji se komad “U plamenu strasti" igra sa velikim uspehom vec neko vreme, i koga je takodje rezirao Gorcin Stojanovic, Zvezdara teatar nastavlja svoju cvrstu repertoarsku opredeljenost sa kojom je ovo pozoriste i pocelo svoj zivot, promovisanje i negovanje domaceg dramskog pisca.

Umetnicka senka Dusana Kovacevica, koja lebdi nad nasim pozorisnim zivotom uopste, ovaj put medjutim, dominira. Lalicev komad je zapravo “Balkanski spijun" - drugi deo. Ali, nije kako bi se na prvi pogled moglo pomisliti, rec o plagijatu ili prostom preuzimanju teme. Na isti nacin na koji se svojevremeno Dusanu Kovacevicu nametnuo groteskni junak naseg malog mesta, sada je to slucaj sa Ivanom M. Lalicem, s tim sto se u medjuvremenu ispostavilo da je bolest uzela neverovatne razmere.

Glavni junak komada Budimir Zivotic, radnik u gradskom prevozu, poludeo od verovanja televiziji, povezuje netacnu vest da je ubijen, sa svemirskom zaverom protiv sebe i svoje porodice, zatim drzave i na kraju, kako bolest bude odmicala, sa namerom upropascavanja covecanstva uopste, ciji je nosilac profesor Ladacki, buduci tast njegovog sina. Kada se jedan mali i beznacajan covek kao sto je Budimir poduhvati tako velikog zadatka - spasavanje ljudskog roda nije ni moguce ocekivati nesto drugo do groteske. Ipak, pravac u kome Lalic pomera ovakvu situaciju jeste u osnovi apsurdan. No, svoj osnovni prosede Lalic “zacinjava" osnovnom “vrednoscu" nasih TV dana: vest da je Budimir Zivotic ubijen na TV ekran stize po “ideji" (skrivena kamera) mlade saradnice televizije, verovatno neplacenog honorarca, koja, naravno, nema svest o posledicama svoga rada. Na tom mestu je, medjutim, sadrzana sva moc satiricnog naboja koji ovaj komad nosi sobom ali koja je naknadnim razvojem dogadjaja i piscevom intervencijom pomerena u pravcu jednog novog zanra koji smo mi izmislili - mentalne tragedije.

U kakvom je, dakle, stanju danas Balkanski spijun. On vise nema brace i prijatelja vec “radi" sam. Jedini brat mu je u Americi i pozvace se na njega samo da bi pred kamerama u svoje ime rekao koju lepu rec o sebi. Protivnici su mu svemirci, zele da upropaste ceo svet ali se protiv njih vise nije moguce boriti spijunazom, stoga Budimir resenje pronalazi u naucnim razmisljanjima koja su, naravno, bazirana na TV emisijama i jednim teleskopom kupljenim na otplatu. Budimir danas ima odraslog sina, studenta elektronike cije misljenje povremeno saslusa.

S druge strane, njegova zena koja ga bespogovorno prati kroz zivot, i vise veruje muzu nego svojim ocima, je ostala ista, osim sto je i kod nje bolest napredovala. Sve je dakle isto samo mnogo gore. Gorcin Stojanovic je ovaj komad u celosti “posvetio" televiziji. Integralna prica Ivana M. Lalica o mentalnom stanju Budimira Zivotica i njegovim dramaticnim posledicama razbijena je u niz TV kadrova scenografski definisanih kao pokretne slike na kaleidoskopu, pri cemu je rediteljeva intervencija isla u pravcu razigravanja opstih TV mesta, kao sto su ona “ostanite uz nas program", ili “a sada EPP reklame" i slicno, cime je, moguce je vise naglasena pogubna uloga medija u zivotima malih ljudi i to na veoma duhovit nacin, kao sto je na primer bilo ironiziranje “recitosti" i “talenta" TV voditelja, ali je zbog toga u drugi plan pomerena, iako opasna, ali dirljiva naivnost Budimira Zivotica sa svom dramaticnoscu posledica koje kao takva ima. Sasvim je, naime, moguce da je Gorcin Stojanovic na taj nacin napravio predstavu koju ce publika rado gledati, iako bi u suprotnom rezultat bio isti ali bi predstava bila “teza".

Ipak, ono sto je najcudnije sa ovim projektom ne potice od pisca ili reditelja vec od glumaca i to jednog. Mladi Nebojsa Milovanovic je imao na prvi pogled prilicno jednostavan ali nimalo lak zadatak koji se sastojao u tome da odigra svog vrsnjaka, jedinog normalnog coveka u ovom komadu, u cemu je Milovanovic u potpunosti uspeo. Generacijski bliska, ali zarazena ludilom ekrana, slicno se snasla i Ksenija Zelenovic, koja je s lakocom odigrala plitkost nasih omiljenih TV lica, na isti nacin na koji je i Dragan Zaric resio svog ludog profesora Ladackog. Najbolje resenje je ipak bilo ono koje je ostvarila Milena Dravic u ulozi Desanke, Budimirove zene koje se sastoji u razigravanju karakteristicnih mesta u ovoj predstavi (“dileme" da li je Budimir mrtav kad je ziv i obrnuto) srocenih tako da njeno ludilo izgleda sasvim normalno. Ono sto je ostala velika nepoznanica, i sto bi valjalo proveriti tokom igranja ove predstave jeste igra Danila Bate Stojkovica. Sasvim je moguce da je jedan od najvecih glumaca naseg pozorista platio na sceni danak definitivnom sukobu dolazeceg i postojeceg senzibiliteta koji se po definiciji ne razumeju. Moguce je da je po sredi i nesto drugo sto nismo uspeli razumeti tek, u ovoj predstavi skrojenoj za ovog glumca, on je jednostavno bio nedorecen. Ono sto na kraju treba istaci kao posebno uspela jesu optimalno resenje scenografa Vladislava T. Lalickog i gotovo ambijentalna muzika koriscena u predstavi.

Zeljko Jovanovic