21. SALON ARHITEKTURE U MUZEJU PRIMENJENIH UMETNOSTI

S obzirom na cetvorogodisnju izlagacku pauzu (poslednji 20. salon iz 1996. imao je retrospektivan karakter), kao i otvorenu, bez selekcije, mogucnost izlaganja, odziv arhitekata veoma je dobar, a radovi visokog kvaliteta, sto pokazuje veliku zainteresovanost strucne, ali i sire javnosti za arhitektonsku produkciju

Krajem marta u Muzeju primenjene umetnosti otvoren je 21. salon arhitekture, tradicionalna smotra arhitektonskih ostvarenja koja je uvek u zizi interesovanja strucne javnosti, ali podstice i niz pitanja vezanih za ovu poznatu manifestaciju. S obzirom na cetvorogodisnju izlagacku pauzu (poslednji 20. salon iz 1996. imao je retrospektivan karakter), kao i otvorenu, bez selekcije, mogucnost izlaganja, odziv arhitekata veoma je dobar, a radovi visokog kvaliteta, sto pokazuje veliku zainteresovanost strucne, ali i sire javnosti za arhitektonsku produkciju.

Na otvaranju izlozbe polemisalo se o usvajanju bijenalnog izlagackog koncepta sto postavlja pitanje odnosa prema arhitekturi koja je bitan segment i parametar kulturoloskog i civilizacijskog nivoa sredine. Mozda bi redovna, godisnja izlagacka aktivnost vise doprinela stvaranju kulturnog ambijenta u kome bi kvalitetne zamisli imale znacajniju priliku za afirmaciju kao i komunikaciju sa sirom javnoscu. U kontekstu kompleksnijeg sagledavanja danasnjeg vremena koje karakterise previranje, preispitivanje i razlicite ideje u oblasti arhitektonskog projektovanja bilo bi neophodno i znacajno da je za katalog salona, osim publikovanih izlozenih radova uz sporadicne komentare ili objasnjenje samih autora, priredjen uvodni ili prigodan tekst koji bi doprineo boljem uvidu u aktuelna arhitektonska razmisljanja. Ako tome dodamo da je znatan broj nagrada i priznanja koja je ziri salona dodelio za realizovana i projektovana resenja mogao biti i veci s obzirom na visok kvalitet radova, kao i predlog da se ubuduce ova manifestacija obogati samostalnom izlozbom koja bi bila omogucena dobitniku glavne nagrade salona, neka od pitanja koja ovaj salon namece samo su apostrofirana.

Izlozeni radovi medju kojima ima malo realizovanih objekata, a vise projekata, rekonstrukcija, adaptacija, konkursnih resenja, enterijera, pruzaju raznovrsnu i zanimljivu sliku arhitektonske produkcije poslednjih godina. Pretezno su zastupljeni beogradski arhitekti. Iz drugih gradova Srbije nema dovoljno priloga, sto onemogucuje potpuniji uvid u celokupnu graditeljsku produkciju. No, i pored ovakvog karaktera salona i kulturne izolovanosti u kojoj zivimo, na prikazanim radovima uocavaju se opste svetske tendencije u arhitekturi na kraju XX veka. To su kontekstualnost, zatim obracanje paznje na sadrzaj i slojevita znacenja projektovanog, kao i prihvatanje regionalnih impulsa i revitalizacije kao koncepta ocuvanja i ozivljavanja, uz komunikaciju sa prosloscu i tradicionalnim oblicima i primena ekoloskih i bioklimatskih principa pri gradjenju prostora.

Dobitnik glavne nagrade salona, palata “Cepter", je medju realizovanim objektima svakako najistaknutije resenje. Arhitektonski tim V. Milunovic, B. Mitrovic i D. Tesic, uspesno je realizovao objekat savremenog arhitektonskog jezika. Viseznacnost projektovanog prostora arhitektonska komunikacija sa postmodernim i dekonstruktivnim istrazivanjima, kontekstualnost izrazena kroz transponovan jezik visoke tehnologije, obilje detalja i skupih materijala u unutrasnjem i spoljasnjem prostoru, otkrivaju emotivni autorski izraz po cemu se ova palata izdvaja od drugih poslovnih objekata kod nas.

Sasvim drugacije je svedeni, estetizovani arhitektonski rukopis koji se uocava na dvojnoj vili u Lackovicevoj ulici arhitekata R. i D. Stamenovica. Jednostavne, puristicki oblikovane forme kao i promisljen unutrasnji prostor skrecu paznju na temu vile koja je ponovo prisutna u nasoj graditeljskoj praksi. Osim ovog objekta vredna je paznje rezidencija sagradjena takodje u Lackovicevoj ulici koju je projektovao arhitekta S. Grbic. Ova vila jasno izrazenim kubusom i zalucenim snaznim ispustom komunicira sa prepoznatljivim formama koje su beogradski modernisti koristili izmedju dva rata, sto je rezultat nastojanja da se domaca graditeljska tradicija ukljuci u korpus arhitektonskih razmatranja.

Medju brojnim veoma dobrim projektima po nacinu prezentacije, kao i slojevitom simbolikom projektovanog koja je izrazena savremenim arhitektonskim jezikom izdvajaju se Marina na Dorcolu i konkursni rad za Komvesbanku u Rusiji grupe mladjih arhitekata okupljenih u DOO “Zlatni papagaj", zatim Trafo stanica Obilic arh. O. Stankovica kao i fina transpozicija tradicionalnih formi nauticko-turistickog centra u Kotoru arh. O. Djurovica. Stapanje principa ekologije, primene bioklimatskih materijala i elemenata, tradicionalnih oblika i strukture podneblja, insistiranje na gradjenju “psiholoskog" prostora izraslog iz tla, uocavaju se na projektu Eneko centra u Budvi arhitekata M. Pucar i I. Marica, cime se i nas arhitektonski prostor prikljucio jednoj od dominantnih svetskih tendencija danas.

Na salonu su prikazane i nove teme arhitektonskog razmatranja. U toj produkciji izdvaja se Tenis klub Vracar arhitekte M. Musica, minijatura izrazite slobode i likovnosti, kao i nekoliko estetskih i prostornih interpretacija benzinskih pumpi, tema koju je na benzinskoj pumpi “Dejton" inicirao arhitekta M. Jobst. U oblasti konzervatorskih i restauratorskih radova izdvaja se delikatan zahvat revitalizacije - enterijer amama Kneza Milosa, cija je posebna vrednost u zajednickom nastojanju arhitekata B. Tmusic i B. Stojanovica i restauratora S. Ivancevic i M. Dedic-Nikitovic da predvidjeni komercijalni sadrzaj ne obezvredi istorijski prostor. Poseban arhitektonski dragulj je nova monaska kuca arhitekte B. Pesica, koja je komponovana od arhetipskih formi i materijala naseg tla, podsecajuci nas na znacajno slojevito iskustvo zivota u skladu sa prirodom i na odnos prema tradicionalnom graditeljstvu.

U posebnom segmentu salona izlozeni su studentski radovi, sto je aktivan nacin ukljucivanja mladih stvaralaca u tokove arhitektonske produkcije, a i prilika da nova imena uocimo i sledimo narednih godina. Na kraju trebalo bi primetiti da je prikazana produkcija, mada nastala u vremenu velikih ogranicenja, visokog kvaliteta i slojevitih znacenja. Naglaseno je stapanje sa prosloscu, posebno ranim modernizmom, ali i sa tradicionalnim oblicima i formama, zatim slobodan odnos prema sadasnjim brojnim trendovima i razmisljanje o buducem kroz usvajanje novih formi, materijala i gradjenje svesti neophodnosti boljeg razumevanja sopstvene tradicije.

Dijana Milasinovic-Maric