STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

“Zasto se, na primer, ne bi internacionalizovalo kurdsko, irsko, korzikansko ili baskijsko pitanje, nego bas kosmetsko”, zagrmeo je, u pravednom gnevu, sa skupstinske govornice, predsednik Vlade Srbije, kojeg smo odavno zapazili po nadmocnoj obavestenosti i dubokom poznavanju problema o kojima govori. Krajem prosle nedelje, iz Belfasta je stigao odgovor da je “rsko pitanje" na najboljem putu da bude reseno, a da je u njegovom resavanju znacajno pomogao americki senator Dzordz Micel. Pregovori, koje je Micel vodio, trajali su 22 meseca, a nevolje - Troubles - kako su Englezi zvali ono sto ih je zadesilo u Irskoj, trajale su, aktivno, gotovo 30 godina i kostale su zivota preko 3000 ljudi.

Znajuci da se raznim belosvetskim medijima ne sme verovati, primio sam ovu vest sa dubokom nevericom, kao deo organizovanog pritiska na inicijatora ideje referenduma ovdasnjeg i na sve one koji se spremaju da kazu NE stranom mesanju u nase probleme. Me|utim, u “Politici" od prekjuce procitam tekst da je u istorijskom kompromisu za Severnu Irsku americka uloga bila znacajna, stavise, da je Klintonov “duh" bio za stolom u Belfastu. Front izdaje se, ocigledno, siri, peta kolona postaje sve duza. Zar i “Politika" da muti cistu, pred referendumsku vodu?

Englezi su, dakle, pristali da im se jedan americki senator - koji senator, Klinton licno - umesa u pregovore s Ircima, pa cak i da ih uspesno okonca. Od jednog reformiste Blerovog soja se nesto bolje nije ni moglo ocekivati. Takodje u “Politici" citam da je Kofi Anan ovaj sporazum proglasio rezultatom “mudrosti i duha kompromisa" irskih i engleskih lidera, Nemci sporazum smatraju “istorijskim dogovorom", Francuzi cestitaju obema stranama na “hrabrosti i odlucnosti". Niko se u Evropi ne sprda sa engleskim nacionalnim dostojanstvom, niko u Engleskoj ne brine, na nas nacin, o integtritetu Engleske, sve je to blazirano i zeljno mira, pa makar i robovalo pod Irskom. Zar je to svet kojem treba da se prikljucimo? Referendum ce im vec pokazati da ce se jos dugo sami, bez nas, peci na toj vatri strasljivog kompromiserstva i slugeranjske predusretljivosti prema svetskim mocnicima.

Ne znam da li ce domaci agitatori protiv stranog mesanja u nase poslove imati dovoljno vremena da objasne kako Irska nije kolevka Engleske ili je bolje da se odmah prihvate teze da su katolici u Irskoj, zapravo, Srbi na Kosovu. S koje god strane krenuli, moraju ostati prikraceni za zadovoljstvo da budu u pravu u osnovnoj tvrdnji da “strano mesanje", u vidu dobrih posrednickih usluga, predstavlja ugrozavanje domaceg suvereniteta. “Irski slucaj", koji je poceo da se rasplice bas uoci referendumskog zapleta u nas, pokazuje da se problemi u civilizovnom svetu nekako najuspesnije resavaju u dogovoru sa svetom, a ne mimo ili protiv njega. Ignorisanje ovog iskustva nikome, dosad, nije pomoglo da svoje unutrasnje probleme resi, ali je mnogima zagorcalo zivot i bacilo ih u globalnu camotinju.

Pre jedno mesec dana engleski ambasador u Beogradu je, u ovom listu, objasnjavao kako je i Englezima trebalo vremena da shvate da nema “unutrasnjih pitanja" u koja niko sa strane ne bi smeo da se mesa. Zabranjivali su, kaze ambasador, misiji Crvenog krsta da obilazi zarobljenicke logore u Irskoj, protivili se da tamo dodju snage UN, nisu hteli da cuju za nekog stranog posrednika… Onda je dosao senator Micel, koji je imao dva medjunarodna pomocnika, i posle dve godine mukotrpnog pregovaranja izradio sporazum, koji se, ako to nekog ovde interesuje, moze naci na “veb-sajtu" BBC-ja, u svako doba. Ambasador je, diplomatski uctivo, stavio na raspolaganje ovdasnjoj vladi zablude sopstvene zemlje, sugerisuci da se nacionalno dostojanstvo moze odbraniti i izbegavanjem tudjih gresaka. Nije pominjao sve one mrtve i ranjene, kao cenu zabluda politike, koju je i sam sprovodio, verujuci, valjda, da ce ga i bez toga dobro razumeti.

Ambasadoru nisu rekli da njegovi virtuelni sagovornici nerado citaju ove novine. A, kao sto vidimo, ni one koje sami uredjuju. Oni se informisu samo s jednog izvora i to dalje prenose, s uveta na uvo. Zato ih zivot tako uporno demantuje.