Pisma

SLOBIZAM UMESTO KARDELJIZMA

U “Nasoj Borbi" od 6. aprila citam upozorenje Zarka Sekulica, generalnog direktora Agrobanke, u vezi sa mogucim posljedicama koje bi mogle nastati za Agrobanku izvrsenjem odredbi Zakona kojim se dospjela potrazivanja banaka od agrara transformisu u javni dug. Zaintrigiralo me je njegovo upozorenje da se moze dogoditi “da oni koji spasavaju davljenika potope onoga koji ga je odrzavao u zivotu". Pri tome, on u ulozi davljenika vidi poljoprivredne proizvodjace koji su “godinama odrzavali proizvodnju zahvaljujuci stalnom odlaganju vracanja kredita i neplacanju kamata", a u ulozi moguce zrtve vidi banke koje su “pristajale na te aranzmane". Ergo, gradjani Srbije za svoj hljeb nasusni moraju zahvaliti bankarima i bankama, a ne poljoprivrednim proizvodjacima. Takva razmisljanja su tipican proizvod privrednog sistema u kojem proizvodjaci novca dominiraju nad proizvodjacima roba na nacin koji do sada nije vidjen u privrednoj praksi. Takav privredni sistem bi mogli oznaciti kao SLOBIZAM po imenu danasnjeg predsjednika SRJ koji je bankar po profesiji.

Naime, nekada su nas ucili da je IMPERIJALIZAM najvsi stadij kapitalizma jer u toj fazi dolazi do koncentracije ukupnog kapitala u rukama vrlo malog broja vlasnika. Zatim je dosao KOMUNIZAM u kojem drzava, kao pravno lice, postaje jedini vlasnik kapitala. Dalji razvoj isao je u pravcu koji mozemo oznaciti kao KARDELJIZAM u kojem vlasnistvo nad ukupnim kapitalom prelazi u ruke jednog subjekta koji nije ni fizicko ni pravno lice, nego mislena imenica. U kardeljizmu su radnici bili dovedeni u situaciju da moraju dezavuisati Marksa jer su mogli zaraditi platu samo pod uslovom ako dokazu da beskonacna akumulacija (drustvenog) kapitala nije utopija nego realno dostizan cilj. Rezultat takvog sistema je bilo totalno osiromasenje ljudi, i to ne samo u materijalnom nego i u duhovnom smislu. “Bozanstvo drustvenog kapitala" pretilo je da unisti civilizaciju na teritoriji nekadasnje Jugoslavije, pa je bijeg iz takvog stanja bila neminovnost koja se nije mogla izbjeci.

Ono sto nismo tada shvatili, i sto jos uvijek ne shvatamo, jeste cinjenica da problem nije nikada bio u tome “ko je vlasnik kapitala" nego u temeljnoj funkciji kapitalizma koja se izrazava kroz funkciju “beskonacne akumulacije kapitala". Radi toga ni promjene oblika vlasnistva nad kapitalom ne mijenjaju niti mogu promijeniti sustinu kapitalizma. One su samo omogucavale da se na zgaristima starog oblika vlasnistva moze otvoriti novi proces akumulacije kapitala. J. M. Kejns je to veoma dobro shvatio pisuci o ratu i prirodnim katastrofama kao inicijatorima buduceg privrednog procvata. Medjutim, ideja koja ovlada jednim drustvom postaje materijalna sila, pa se izlaz iz kardeljizma vidio u novoj promjeni oblika vlasnistva, ali ovaj put ponovo u sistem privatnog vlasnistva karakteristicnog za prvu fazu kapitalizma i vrijeme prvobitne akumulacije kapitala. To svakako nije bio pravi izlaz, jer pravi izlaz ide u pravcu eliminisanja kapitalizma eliminisanjem funkcije beskonacne akumulacije kapitala bar na nacin kako je to ucinjeno unutar mocnih multinacionalnih kompanija. Poznati analiticar ekonomskih promjena J. K. Galbrajt je savrseno dobro objasnio funkcionisanje “nove industrijske drzave", ali ga, izgleda, niko nije do kraja razumio.

Najjednostavniji primjer funkcije “beskonacne akumulacije kapitala" jeste beskonacna akumulacija bankarskih kamata, pa problem koji smo naveli u pocetku ovoga osvrta proizlazi upravo iz toga. Posto se i u Srbiji raspao kardeljizam u sferi materijalne proizvodnje, ostao je njegov duh u sferi proizvodnje novca. Radi toga, umjesto da se primarni novac uliva u privredu izvan kreditnog odnosa kroz proces razmjene novac-roba, i na taj nacin omoguci sirenje proizvodnje i domaceg trzista, novac se pozajmljuje uz kamatu mada je u bilo kojem slucaju cijena njegove proizvodnje bagatelno niska da se moze cak i potpuno zanemariti. Dakle, ovdje se ne radi cak ni o vladavini finansijskog kapitala, jer kapitala prakticno i nema. Ovdje se radi o pukoj moneti koja je putem Slobinog bankarskog sistema proglasena za kapital. Odatle i SLOBIZAM kao sinonim jos jedne faze zasnovane na proizvodnji novca umjesto na proizvodnji roba. Odatle i ubjedjivanje gradjana da bez banaka nema ni poljoprivredne proizvodnje. Istina je upravo obrnuta. Zar zaista oko toga treba trositi rijeci?

Kada bi se primarni novac ulivao u privredu izvan kreditnog odnosa, onda bi to znacilo da su tim novcem posredstvom jednog sistema OTVORENIH ROBNIH REZERVI kupljeni poljoprivredni proizvodi, a zatim izlozeni prodaji. Na taj nacin bismo se unutar privrednog podrucja Srbije pojavio novac kao sredstvo placanja i prometa, dakle kao moneta neopterecena kreditnim obavezama, a na drugoj strani bi imali robu koja cini materijalnu osnovu emitovanog novca i za koju se novac uvijek moze razmjeniti. Banke stupaju na scenu tek kada se pojavi stednja. Ukoliko nema stednje, nema ni zajmova, pa nema ni bankarskih kredita. No to je jedna sasvim druga tema koja izlazi iz okvira ovoga osvrta.

Na kraju se mora postaviti pitanje da li g. Zarko Sekulic zaista vjeruje u ono sto govori, ili ono sto govori nije rezultat njegovog uvjerenja nego rezultat profesionalne deformacije slobizirane banke koji, kada bi govorio drugacije, ne bi mogao biti direktor banke?

M. Katic

Kanada

Zaista je neshvatiljvo koliko je danasnji rezim neefikasan i nesposoban. Poslednji akt tj. referendum oko stranog angazovanja u kosovskom problemu, jeste jos jedan od mnogobrojnih autogolova rezima.

Pored toga sto je taj akt kontraproduktivan, on je i nemoralan, da ne kazemo neposten jer razmahuje uski nacionalizam i manipulise narod. Referendum ce gotovo sigurno voditi ne do resenja kosovskog problema u okviru Jugoslavije, vec verovatno do otcepljenja te oblasti.

Tesko je shvatiti koliko daleko ide ta neefikasnost da ne kazemo glupost kada je rec o Kosovu. Umesto da se oberucke prihvati inicijativa medjunarodne zajednice i njeno aktivno ucesce u resavanju ovoga problema, ona se sa nipodastavanjem odbacuje i na taj nacin vodi Srbiju i Jugoslaviju u terminalnu krizu i eventualni gubitak jedne vazne i znacajne teritorije. Argument da je strano angazovanje napad na nacionalnu nezavisnost i mesanje u interne odnose Srbije je slab i neodrziv.

Velika Britanija je prihvatila angazovanje Dzordza Micela, americkog senatora da aktivno ucestvuje u resavanju problema Severne Irske koji je u najmanju ruku isti, ako ne i veci od Kosova. Kada je bitanska vlada donela tu odluku, nikom nije padalo na pamet da kaze da ta inicijativa ugrozava nacionalnu nezavisnost ili mesanje u unutrasnje odnose Britanije. Ako se problem Severne Irske jednog dana resi (znakovi su ohrabrujuci), to ce u znatnoj meri biti zasluga senatora Micela i SAD.

Pogledajmo zasto je odluka o referendumu pogresna. Razmotrimo scenario u kome bi strano posredovanje (Gonsales itd.) bilo angazovano u resavanju kosovskog problema.

Pre svega treba shvatiti da su medjunarodnoj zajednici preko glave problemi na Balkanu i da je ona isto tako zeljna kao i svi mi da se pitanje Kosova resi na jedan pravedan i zadovoljavajuci nacin. Angazujuci se oko tog problema, medjunarodna zajednica bi primila i deo odgovornosti za njegovo resenje. Umesto direktne konfrontacije izmedju dva tabora, postojao bi posrednik koji bi aktivno delovao na rekoncilijaciji kroz civilizovan dijalog.

On bi davao predloge, arbitrirao gde je to potrebno, sugerisao i predlagao. Za rezim u Jugoslaviji to bi moglo da bude samo jedno preimucstvo. Mnogo je lakse debatovati, saglasiti se ili odbaciti jedno pitanje u okviru jednog organizovanog i unapred ugovorenog procesa, nego, kao sada udarati glavom u neprobojan zid. U sadasnjoj situaciji prostor za uzajamne kompromise (koji su u krajnjoj liniji osnov za konacno resenje) ne postoji.

Prihvatajuci strano angazovanje, spoljnopoliticka situacija Jugoslavije bi krenula nabolje. Skoro je sigurno da bi se spoljni zid sankcija podigao, postepeni ulazak zemlje u medjunarodnu zajednicu bi sledio zajedno sa kreditima i pomoci u oblasti ekonomije i finansija.

Ne treba mnogo maste da bi se predvidele posledice sprovodjenja referenduma. Zemlja ce biti jos vise izolovana, ekonomska situacija ce biti gora i gora. Sledice socijalni nemiri ne samo na Kosovu, vec i u drugim delovima zemlje. Jednom reci - jedan stravican scenario.

Paradoksalno, referendum, umesto da sacuva integritet i nezavisnost Jugoslavije imace potpuno suprotan efekat. Gurnuce zemlju u provaliju. Crna Gora ce verovatno krenuti svojim putem. Vojvodina moze da ucini isto, da ne govorimo o Kosovu koje ce se vise nego sigurno otcepiti.

Srbija ce zavrsiti u okvirima Beogradskog pasaluka - jedno je od predskazanja kojeg se dobro secam iz 1989. godine kada se na Vidovdan euforicno diskutovalo o buducnost nase zemlje.

M. Milicevic

London, Engleska