DR BRANISLAV SOSKIC O MOGUCNOSTIMA ISPLATE DEVIZNE STEDNJE

Stara devizna stednja mogla bi delom da bude prebacena u strane banke, ili bi uz garancije strane banke da ostane u nasim bankama, tvrdi Soskic

Devizne stedise mogu biti dobrim delom isplacene i bez novih zakonskih propisa, tvrdi dr Branislav Soskic, profesor Ekonomskog falulteta u Beogradu koji vec nekoliko godina pokusava u to da ubedi one koji svoju nespremnost da gradjanima vrate njihov novac, pravdaju nedostatkom pravne regulative iz ove oblasti.

“Postoji nekoliko mogucnosti i treba bar pokusati izabrati one koje su za nase prilike najpovoljnije. Najefikasniji vid vracanja poverenja u domace banke i smanjenje zahteva za vracanje stare i povecanje nove devizne stednje bio bi sklapanje odgovarajucih aranzmana sa stranim ili mesovitim bankarskim i drugim institucijama, pre svega garantovanjem, odnosno prihvatanjem deviznih stednih uloga - osiguranjem i reosiguranjem. Ti aranzmani ukljucuju razne modalitete. Tako bi, na primer, strane instutucije mogle na sebe da preuzmu garancije u pogledu sigurnosti i povremene isplate dela kamate i dela glavnice nasim deviznim stedisama. Stara devizna stednja mogla bi delom da bude prebacena u strane banke, ili bi mogla uz garancije strane banke da ostane u nasim bankama. Moguce su i dvojezicne stedne knjizice, kao i mesovite banke sa starom i novom deviznom stednjom", izlozio je dr Soskic na savetovanju o reformi bankarskog sistema u Jugoslaviji.

Logicno je da ce strane banke i finansijske instutucije za svoje usluge traziti finansijske i druge kontrausluge zbog cega dr Soskic predlaze da im nasa drzava kao garanciju ponudi, u vidu hipoteke, deo drustvene, odnosno drzavne imovine, u suvlasnistvo pa cak i vlasnistvo nad delom preduzeca. Moglo bi, takodje, da se u okviru svojinske transformacije stranim bankama ponudi odgovarajuci iznos deonica Fonda za konverziju i otplatu javnog duga u formi konverzije ili hipoteke. Taj fond, za cije osnivanje se dr Soskic zalaze, raspolagao bi deonicama najprofitabilnijih preduzeca. Te deonice bi se prodavale deviznim stedisama za njihove uloge, a Fond bi tako dobijene deonice stedisa prodavao drugim fizickim i pravnim licima, domacim i stranim. Na ovaj nacin bi se delom obestetile one stedise koje ne zele da umesto papira dobiju novac. Stedise bi bile obestecene i dividendama po osnovu neprodatih deonica. U preduzecima namenjenim za konverziju ili nadoknadu stare devizne stednje, kako predlaze, stedise bi imale ovlascenja da budu u ime Fonda, clanovi skupstina deonicara.

Ne cakajuci definitivna zakonska resenja Narodna banka Jugoslavije bi, prema misljenju dr Branislava Soskica, trebalo da preuzme i realizuje obaveznu isplatu koja bi, za sada, bila u domacoj valuti ali po realnom kursu. Na ovaj nacin isplacivala bi se kamata, ili bar jedan njen deo, na primer 20 odsto na staru stednju, kao i deo glavnice sitnijih uloga koji ne prelaze iznos od 1.000 maraka. Poseban tretman trebalo bi da imaju socijalni slucajevi, stedise starije od 70 godina, kao i oni kojima novac treba za lecenje, skolovanje, studijske boravke u inostranstu, kao i za nepredvidjene slucajeve. Ovi troskovi pokrivali bi se iz budzeta, zatim iz primarne novcane emisije koja bi pratila rast drusvenog proizvoda ali i iz prihoda koji bi se prikupili po osnovu diferenciranog oporezivanja bagatelno otkupljenih drustvenih stanova. Pravedno bi bilo, navodi na kraju dr Soskic, da se stedisama omoguci da deo ili ceo iznos devizne stednje mogu prodati, odnosno preneti na deviznu knjizicu drugih lica po svom izboru kao i da dobiju u devizne bonove ili obveznice koje mogu da cirkulisu na sekundaranom finansijskom trzistu.

M.Vukovic