Portret: Dusan Vlatkovic, guverner Narodne banke Jugoslavije

Gospodin Vlatkovic je imao srecu da postane guverner u najbolje i najbogatije vreme SFRJ, u vreme kada su prosecne plate premasivale 1.000 maraka, a devizne rezerve zemlje bile vece od 9,5 milijardi dolara. I vrata Evropske unije tada su nam bila odskrinuta. Ali ima i nesrecu da ponovo stigne na isto vazno mesto kada se zemlja raspala, i kada je postala siromasna i jadna i kada nema nade da ce sutra biti bolje

Jasna Kesic

Prica koja u javnosti najcesce prati aktuelnog guvernera Narodne banke Jugoslavije Dusana Vlatkovica je ona koja kaze da kad on sedne u vrucu fotelju prvog coveka Centralne banke, Jugoslavija mora da se raspadne. Prica jeste pomalo pakosna, ali je cinjenica da se za vreme njegovog prvog mandata raspala ona drzava koja se zvala SFRJ, a isto tako je cinjenica da u vreme njegovog drugog mandata ni ova skracena Jugoslavija ne stoji bas najbolje. Da li je on zaista neizbezni saucesnik raspada svih Jugoslavija ili je to nesrecni sklop okolnosti koji ga prati, a i sve nas? Bilo kako bilo, on moze da bira, a mi ne mozemo! Sadasnji njegov izbor je da bude covek kontinuiteta ekonomske nesrece koja nas je zadesila, nesrece kojoj se ne nazire kraj.

Gospodin Vlatkovic je imao srecu da bude guverner u najbolje i najbogatije vreme SFRJ, u vreme kada su prosecne plate premasivale 1.000 maraka, a devizne rezerve zemlje bile vece od 9,5 milijardi dolara. I vrata Evropske unije tada su nam bila odskrinuta. Ali ima i nesrecu da ponovo stigne na isto vazno mesto kada se zemlja raspala, i kada je postala siromasna i jadna i kada nema nade da ce sutra biti bolje.

Prvi put na mesto guvernera NBJ Vlatkovica je Skupstina SFRJ izabrala 15. maja 1986. godine. Na tom polozaju nasledio je Radovana Makica, guvernera iz BiH. Mada je te godine vec bilo nestasica roba i benzina, a inflacija se zahuktavala, to je ipak bilo zlatno doba u odnosu na ono sto ce uslediti. Drzava je vidljivije pocela da se rusi tek nakon Osme sednice CK SKS 1987. godine, otkad su poceli i antibirokratski mitinzi. Drasticno osipanje pocelo je 1991. kada je Skupstina Srbije protivzakonito donela odluku da nelegalno emituje 18,3 milijarde dinara, sto je bilo oko 1,4 milijarde dolara. To je predstavljalo oko 50 odsto emisije novca predvidjene za 1991. godinu za celu SFRJ. Poucena iskustvom Srbije, i Crna Gora je izvrsila upad u monetarni sistem zemlje i uzela nesto vise od dve milijarde dinara. Devizne rezerve samo za dva meseca tada su se smanjile za 1,6 milijardi dolara i pale na 6,8 milijardi dolara. Umesto da zahteva raspravu i podigne prasinu u Skupstini SFRJ kojoj je jedino bio odgovoran, ili da podnese ostavku, Vlatkovic je samo sa svojim viceguvernerima odrzao konferenciju za stampu...

Otad klupko pocinje ubrzano da se odmotava: kada su Slovenija i Hrvatska objavile svoje odluke o otcepljenju, Savet guvernera NBJ, jos uvek u vecinskom sastavu, odlucuje da tim republikama obustavi kredite i druge plasmane iz primarne emisije, a zbog toga guverneri narodnih banaka dve republike prestaju da dolaze na sednice Saveta. Potom sledi odlazak jedne, pa zatim druge republike i dva puta zamena novca u preostaloj Jugoslaviji kako bi se zastitili njen monetarni sistem i valuta.

Sledeca 1992. godina bila je u znaku Jezde, Dafine i slicnih tipova kojima je rad omogucio svojom odlukom Savet guvernera na celu s Dusanom Vlatkovicem. Istina, on je odbio “veliko ovlascenje" Dafini, ali nije nista preduzeo da spreci njeno “devizno poslovanje". Tek kada su pokupile ogromne kolicine deviza od gradjana, ovim bankama je zabranjen rad. Tada je medju stedisama zavladala panika i pometnja koja i danas traje, jer je potpuno neizvesno da li ce im pare ikada biti vracene. O deviznim stedisama koje su svoju ustedjevinu poverile na cuvanje drzavnim bankama da i ne govorimo. O vracanju tog novca jos ni zakon nije donesen, a izgleda da je istina ono sto novine ovih dana pisu da je smrt resenje za taj problem i da je vec umrlo vise od 300.000 starih deviznih stedisa. Vlatkovic je bio guverner kad su njihove pare potrosene, odnosno kada su nestale bez traga, a i sada je kad bi konacno trebalo da pocnu da se vracaju. No, nema se utisak da ga je to onda narocito potresalo, a ni da ga sada bas mnogo uzbudjuje.

Dok je bio na visokim funkcijama u SFRJ, Vlatkovic je imao srecu da mu najblizi saradnici budu veoma strucni Slovenci. Tako mu je dr Janez Drnovsek bio zamenik dok je bio predsednik Odbora za monetarno- kreditni sistem u Skupstini SFRJ, dok mu je ugledni monetarni ekspert Mitja Gaspari bio zamenik guvernera od oktobra 1988. do odlaska Slovenije iz SFRJ.

Mada je Vlatkovica, jula 1992, na mestu guvernera nasledio Vuk Ognjanovic (koji se tu kratko zadrzao), ne moze se prenebreci njegov doprinos i odgovornost za najvecu poznatu inflaciju u svetu koja je uveliko pocela da se valja 1992, a svoju kulminaciju je dostigla tokom 1993. i pocetkom 1994. godine.

U vreme te najvece inflacije svih vremena, Vlatkovic se nalazio na mestu ministra finansija u Vladi Srbije Mirka Marjanovica. Taj period ostace upamcen po gomili obecanja koja je davao gradjanima Srbije, a da gotovo nijedno nije ispunio. Obecao im je redovnu isplatu penzija i zaostataka, stabilne cene i kurs dinara, suzbijanje sive ekonomije i sverca, a novinarima je rekao da ce “iduce sedmice" objaviti ko je izazvao monetarni udar u martu 1995, sto naravno nikada nije uradio. Jedino je nalepio kontrolne markice na kutije cigareta i flase alkoholnih pica da bi sprecio sverc, u cemu takodje nije uspeo.

Sve to ne samo da nije naskodilo njegovoj karijeri, vec ga je preporucilo kod rezima da ga predlozi da ponovo bude guverner Centralne banke, sto govori vise o rezimu nego o njemu samom. Od kada je Vlatkovic krajem juna prosle godine ponovo izabran za guvernera Narodne banke (javnim glasanjem, mada Poslovnik propisuje tajno), u zemlji se nije nista nabolje promenilo. Sve je ostalo isto kao i godinu dana pre toga, od sredine maja 1996. kada je smenjen dr Avramovic i kada je Banka bila bez guvernera. To je mozda najbolji dokaz da ovoj zemlji i nije potreban guverner, jer se monetarna politika ionako vodi na nekom drugom mestu. Jedini guverner koji je stvarno pokusao da se mesa i u svoj posao i da s Narodnom bankom samostalno vodi monetarnu politiku, sto im po Ustavu i zakonu pripada, bio je vrlo brzo i grubo smenjen.

U desetomesecnoj ponovnoj vladavini Dusana Vlatkovica jedini markantniji monetarni momenti su stampanje novca i rast crnog kursa marke krajem prosle godine i nedavna devalvacija koja je izazvala rast cena od oko 25 odsto i isto toliki pad standarda gradjana. Povodom toga vracaju se u secanje reci koje je predsednik Veca gradjana saveznog parlamenta Milomir Minic izrekao nakon izbora Vlatkovica za guvernera: “Stabilna nacionalna valuta je interes ove zemlje i o tome postoji saglasnost. Uveren sam da smo izborom Dusana Vlatkovica za guvernera NBJ dobili kompetentnog i sposobnog coveka koji ce taj nacionalni zadatak obaviti s uspehom"...

Iz tog vremena ostace upamcena i sugestija koju je predsednik Skupstine Crne Gore Svetozar Marovic dao tadasnjem predsedniku SRJ Zoranu Lilicu da se za guvernera predlozi covek koji ce “pored profesionalnog ugleda imati i moralni integritet, kako bi odluke donosio samostalno i bez uticaja sa strane". Da li je Lilic predlozio bas takvog i to u vreme kada se Slobodan Milosevic pripremao da preuzme savezni presto? O tome mozda najslikovitije govori cinjenica da je samostalni guverner uz pomoc takodje samostalne Savezne vlade doneo odluku o devalvaciji dinara bez pristanka Vlade Crne Gore. Ocigledno su imali pristanak na nekom drugom, vaznijem mestu.

Ako se pogleda istorija Narodne banke Jugoslavije u poslednjih 12 godina, tacnije od 1986, izgleda da je samo Vlatkovic dugovecan na mestu guvernera. On je bez ikakvih problema uspeo u toj vrucoj fotelji da provede sedam godina dok su ostala tri guvernera izmedju njegova dva mandata jedva zajedno uspela da sastave cetiri godine. Nakon prvog Vlatkovicevog mandata, nasledio ga je Vuk Ognjanovic koji je na tom mestu proveo oko godinu dana. Zatim je dosao Borislav Atanackovic koji zbog smrti nije sastavio ni godinu dana. Nakon duze pauze, izabran je prof. dr Dragoslav Avramovic koji je na tom mestu bio oko dve godine - od marta 1994. do maja 1996. Da li je u pitanju strucnost ili nesto drugo?

Nasa Centralna banka inace poslednjih godina uglavnom radi u nepotpunom sastavu. U poslednjih pet godina gotovo pune dve je bila bez guvernera, a poslove je obavljao zamenik Bozidar Gazivoda. Sada kada NBJ ima guvernera, nema zamenika guvernera, jer je Gazivoda izabran za saveznog ministra za finansije. To mesto ce verovatno jos dugo ostati upraznjeno jer na njega treba da bude izabran covek iz Crne Gore i to neko koga bi predlozio Milo Djukanovic, a taj sasvim sigurno ne bi bio po volji Milosevicu. Kad Centralna banka moze godinama da bude bez guvernera, onda sigurno moze jos duze i bez zamenika.