Povodom raspisivanja referenduma u Srbiji

Nije bitan ishod narodnog izjasnjavanja, jer samim cinom njegovog raspisivanja, kojim su homogenizovane sve nacionalpatriotske snage, on je, prakticno, i zavrsen

Milica Torov

Mada je do “Milosevicevog" referenduma ostalo samo desetak dana , on je, prakticno, vec zavrsen. Predstavnici naroda u parlamentu Srbije pretvorili skupstinsku govornicu, minulog utorka, u svojevrsnu kampanju, uvereni u da ce njihovi biraci krenuti njihovim stopama. Pred TV kamerama odlucno su izrekli istorijskog “ne" stranom posredovanju u resavanju kosovske krize, posto je, prethodno, i nova socijal- radikalsko-julovska Vlada o tome postigla konsenzus. U pravoj provali patriotizma islo se do ekstremizma koji su i sami celnici crveno-crne koalicije u svojim sugestivnim nastupima do te mere “potpirivali", da izaziva sumnju da stvarno zele mirno resenje kosovske krize.

“Pritisci", “pretnje", “sila", samo je deo vokabulara koji je, kao prvi govornik, nametnuo republicki premijer Mirko Marjanovic, a njegovi partijski drugovi i koalicioni partneri, u svojim diskusijama, prihvatili, razradjujuci tezu kako svetski mocnici, maltene, izmisljaju krize, podsticuci ekstremizam, secesionizam i fundamentalizam, ne bi li sebe zaposlili i napakostili Srbiji, ugrozavajuci mir i stabilnost u regionu. Nisu zadovoljni dosadasnjim prekrajanjem Balkana, pa je “drobljenje" njegovog prostora samo deo sireg geostrateskog interesa sile koja tamo nece jaku i stabilnu drzavu. Kontakt grupa, po njihovom dubokom uverenju, sluzi samo da razradi tehnologiju prema unapred pripremljenim projektima. Zato, pretnjom i diktatom hoce da otrgnu od Srbije, “cetvrte sile u Evropi", ono sto je njeno 13 vekova.

Ponovo je aktivirana stara teza o svetskoj antisrpskoj zaveri, kako svet nema druga posla nego da upregne sve snage da unisti Srbiju i srpski narod. Otuda i ove cinicne opaske o “tzv. medjunarodnoj zajednici", o “samozvanoj Kontakt-grupi", forsiranje teze o novom svetskom poretku.

Tvrdnje socijalista, radikali su za skupstinskom govornicom potkrepljivali konkretnim dokazima, pa je, tako, ministar informacija Alaksandar Vucic “obavestio" poslanike (a posredno i narod) da Americki informativni centar u Pristini predstavlja pravu logisticku bazu za podrsku siptarskim separatistima. “Nemojte misliti da se Americki informativni centar na Kosovu bavi kulturom - to su sve spijuni", dodala je ministarka za brigu o porodici Rada Trajkovic, a za kosovske Albance rekla da su se “namnozili na neprirodan nacin".

Sve ostalo sto se, toga dana, culo za skupstinskom govornicom bila je varijacija na istu temu. Cak i u, naizgled, nesto mirnijim, romanticarsko- heraldicki obojenim obracanjima poslanika Srpskog pokreta obnove, bilo je militantnih iskakanja poput onog Ninoslava Rajevica koji iskreno smatra da je bolje razgovarati, nego ratovati, “no, ako treba ratovati, treba ratovati jako i brzo".

“U mojoj kuci Srbija u svako doba ima tri ratnika", porucio je radikal Tomislav Nikolic, potpredsednik Vlade. Njegov partijski sef i drugi potpredsednik Vlade, Vojislav Seselj, ne veruje ni da ce biti sankcija, a kamoli rata. Medjutim, svojim ucestalim replikama koje su bile propracene izlivima odobravanja, provocirao je ne samo sve strane neprijatelje, vec i unutrasnje neistomisljenike. Sandzaklijama ne priznaje pravo da se zovu Bosnjacima, jer “Bosnu nisu ni videli", vec je sam sebe proglasio Bosnjakom i ozbiljno se zabrinuo za sudbinu suma kojih, kako je primetio, vise nema, jer su ih Muslimani posekli da bi stampali knjige kojima dokazuju da su Muslimani, a sad ti isti Muslimani hoce da dokazu da su Bosnjaci.

To sto su socijalisti dozvolili da Seselj u parlamentu bude njihov glasnogovornik, a ovaj to iskoristio da bude “zvezda veceri", da vodi glavnu rec, da svima deli lekcije i za to jos pobere aplauze, samo potvrdjuje monolitnost koja veoma nalikuje na svojevremenu nacionalisticku homogenizaciju uoci raspada bivse SFRJ i potonjih ratova na ovim prostorima. Od glavnih politickih stranaka (SPS, JUL, SRS, pa i SPO iako nije usao u Vladu) stvara se tzv. nacionalpatriotska koalicija koja, u ime “odbrane nacionalnih i drzavnih interesa", prakticno suspenduje sav zivot, stvarajuci privid kako nista nije prece od pokusaja da se spreci medjunarodna zajednica da otcepi Kosovo iz sastava Srbije.

Zvuke ovog uigranog orkestra, samo su u retkim trenutcima narusavali celnici nekoliko, kako rece autenticni Srbin i pravovernik Mihalj Kertes, “minornih" i “autonomaskih" partija. Stoga, niko i ne razmislja o uspehu referenduma. Bolje reci, niko i ne sumnja u njegov ishod. Tipicno je nacionalni, daleko od uobicajenih gradjanskih referenduma jer, sudeci prema najavama, sigurno je da na njega nece izaci 30-35 procenata nesrpske populacije, a posto ce biti obavljen radnog dana, pitanje je koliko ce i ostali gradjani moci da se odazovu patriotskom pozivu.

Ali, to nece nista znaciti, jer referendum koji organizuje Balsa Govedarica mora uspeti. Isti onaj koji je tako uspesno organizovao izbor Milana Milutinovica za predsednika Srbije, u kome je, prema svim racunicama, cak i vise od 100.000 Albanaca glasalo. Stoga nije ni bitan ishod referenduma - samim cinom njegovog raspisivanja, on je, prakticno, i zavrsen.

U pozadini cele pomenute skupstinske rasprave krije se opasnost, a mozda i namera da se spor oko Kosova zavrsi i ratom, za koji se vodeca nacionalna vrhuska priprema. Iznenadne, hitne izmene Zakona o referendumu, kojima je skracen minimalni rok od raspisivanja do odrzavanja izbora sa 30 na 15 dana, govori da je, u stvari, sve usmereno prema Kontakt-grupi koja dva dana kasnije treba da inventarise sta je Milosevic ispunio od njenih londonskih zahteva i da, prema tome, aktivira paket sankcija. Namera je da se velikim silama u Kontakt-grupi pokaze da Srbija preduzima mere i da nije indiferentna prema kosovskom problemu, iako se cini da se ne zuriu da se povinuje zahtevima Kontakt-grupe (pocev od povlacenja policije sa Kosmeta, do zapocinjanja dijaloga).

Stoga se cini da je svrha referenduma manevar koji njegovim kreatorima treba da omoguci “kupovinu vremena" i da im da vise prostora za razne manipulacije. Jedna od posledica mogla bi da bude, upozoravaju upuceni, blokiranje pocetka dijaloga, jer ce animozitet koji se stvara ovim referendumom jos vise udaljiti Albance od Srba, odnosno izazvati ukopavanje obe strane na svojim pozicijama - Srbi nece posrednike, odnosno, kako oni to zovu - “mesanje" sa strane, a ni Albancima ne pada na pamet da pregovaraju bez medjunarodnog posrednika, jer su svesni da bi direktan srpsko-albanski dijalog bilo, u stvari, njihovo pristajanje na ono sto srpska strana trazi - da Kosovo bude iskljucivo deo Srbije.

Posredovanje medjunarodne zajednice znacilo bi, u neku ruku, legalizovanje sve jaceg stava da problem Kosova treba resavati iznalazenjem neke formule koja bi podrazumevala Kosovo i deo Srbije, a i neki oblik autonomije u okviru SRJ. Znaci - model koji bi bio blizak onom iz Ustava 1974. godine. Mnogi upozoravaju da je referendum prebacivanje za sve stop se bude dogodilo oko Kosovo, ili ciji bi povod bilo Kosovo, na narod. To znaci da bi njime Milosevic dobio odresene ruke da povlaci razne poteze, a da eventualne posledice trpi narod u stilu: hteli ste - dobili ste. Time rezim skida svu odgovornost za posledice sa sebe, a u stvari sve je sracunato da sacuva vlast.

Iznenadan odlazak predsednik republike Milana Milutinovica u Pristinu bas u vreme odrzavanja pomenute istorijske sednice skupstine, vise je licila na njegov marketinski potez, nego na iskreni pokusaj da uspostavi komunikaciju s Albancima. Milutinovicu je moralo da bude jasno, kao i svom ostalom svetu, da Albanci nece doci sve dok se u pregovore ne ukljuci medjunartodna zajednica i dok srpska strana ne ogranicava pregovore na okvire republickog Ustava koji Albanci ne priznaju, smatrajuci ga glavnim uzrocnikom njihovog “isterivanja" iz drzave.

Mnogima je palo u oci da su neke teze zamenjene. Tako je, na primer, sefa jugoslovenske diplomatije, Zivadina Jovanovica, medjunarodno posredovanje prilicno nediplomatski asociralo na “mlin za drobljenje teritorijalnog integriteta drzave Srbije" , a pritom je pokusao da otkloni “konfuzije i lazne dileme", navodeci da je “zahtev SRJ za clanstvo u Savetu Evrope upravo konkretna ilustracija otvorene evropske opcije ove drzave i ove politike u kojoj se zna koje mesto ima i koju strategiju zastupa Slobodan Milosevic".

Cinjenica je da svet ne trazi da se Kosovo otdepi. Naprotiv, svi su rekli da nema nezavisnog Kosova i da je samo pitanje pregovora koji ce model prevagnuti i koji bi bio prihvatljiv i za Albance i za Srbe. Cak je i specijalni americki izaslanik za Kipar, Ricard Holbruk to ovih dana posredno i potvrdio, rekavsi da “nece SAD potrositi ostatak veka trckarajuci unaokolo u pokusaju da stvore sporazum izmedju strana, ako one same to ne zele. Prema tome, ono sto Jovanovic kaze, nekom moze da deluje kao specificno srpsko “prodavanje magle", jer, ko moze Srbe i Albance naterati na sporazum , ako oni to nece".