Vreme neizvesnosti i nespokoja

Od revolucije do liberalizma

Osvojena je sloboda i otvoren put pravima coveka, ali i nabujao nacionalizam. Nijedan od procesa nije okoncan, vec i dalje uporedo traju u raznim zemljama i kulturama

Pise: Dusan Pirec

Vidite neke stvari i pitate zasto?
A ja sanjam nesto sto nikad nije postojalo
i kazem sebi zasto da ne?

(Bernard So)

Euforija koja je zahvatila Evropu posle urusavanja "realnog socijalizma" (1990) odstupila je pred neizvesnostima i strahovanjima (pregrupisavanja snaga u svetu, brojnost neuralgicnih tacaka u svetu, mogucnosti recesije, nezaposlenost, i dr.). Medjutim, ta dogadjanja se, zasad, tesko mogu osvetliti (jedan vek je ipak kratko razdoblje), a jos se teze moze predvideti njihov tok. Svojevremeno je jedan kineski novinar odgovorio, upitavsi se da li se u 21. veku mozemo nadati "miru ili ratu, prosperitetu ili bedi, napretku ili uzmaku", da je "ljudska rasa mudra, a ponekad i luda". Medjutim, da li se, ipak, mogu izvlaciti odredjene pouke iz dogadjanja, ciji smo ocevici bili, bar delom.

Deset dana boljsevisticke revolucije "potreslo je svet". Po prvi put je kapitalisticki valjak zaustavljen na duze vreme. Prva kapitalisticka revolucija bila je nedeljiva od radova Adama Smita i Davida Recarda, preokreta u tehnologiji (parna masina, zeleznica) i geopolitickih zaokreta (Britansko carstvo, renesansa Nemacke, Sjedinjene Drzave). Ona je podstakla ekonomsku ekspanziju (mada ne samo ekonomsku), ali i potcinila ljude odvojivsi ih od zemlje (vezanost za zemlju), logici industrijalizacije. Zapravo, ovde se radi o oslobodjenju ljudi od potcinjenosti zemlji i prirodnim uslovima i tranziciji na potcinjavanje tehnici i tehnologiji. S time je naporedo sazrevala i svest o posledicama industrijalizacije i njene logike. Na to je pokusao da da odgovor Karl Marks (Kapital", 1867). Trebalo je, ipak, da protekne pedesetak godina te docekati Oktobarsku revoluciju i videti da li se i koliko (pa i dokle), u konkretnim uslovima, moze koristiti Marksovo ucenje. Dete Oktobarske revolucije (Sovjetski Savez), urusilo se posle sedamdeset godina od prevelikog naprezanja da za relativno kratko vreme "dostigne i prestigne" razvijene kapitalisticke zemlje. Izbila je druga kapitalisticka revolucija zahvaljujuci, pre svega, tehnoloskom preobratu i tome uslovljenim geoekonomskim i geopolitickim zaokretima. Ona bese za razliku od prve kapitalisticke ili Oktobarske revolucije, "mirna revolucija". Globalizacija finansijske sfere i internacionalizacija proizvodnje, pa i rastakanje nekih spona unutar politickih entiteta, uticali su na suzavanje polja klasicnog delovanja drzava- nacija. Taj odnos temeljio se, sve doskora, na vertikalno autoritarnom hijerarhijskom principu, dok se danas manifestuje horizontalno i na konsenzualnom principu. Drzave-nacije tragaju za smislom tih promena, ali i nacinu, pa i putevima njihovog preoblikovanja (i unutar zemalja i sire), da bi se, i dalje, obezbedilo funkcionisanje medjuzavisnosti materijalnog napretka i socijalne kohezije. Jer, nove tehnologije podsticu skokovitost u planetarnom razvoju i nematerijalnoj aktivnosti, ali i ekspanziju proizvodnje, prometa i finansija. Ekspanzija proizvodnje, prometa i finansija, pak, pretpostavlja mondijalizaciju ekonomske aktivnosti, koja je uslovljena dereglementacijom odredjenih ekonomskih i neekonomskih aktivnosti politickih entiteta. Stavise, i same zakonitosti trzista namecu, na sebi svojstven nacin dereglementaciju i onih ljudskih aktivnosti koje su, sve doskora ostajale pred vratima trzista. Za razliku od delovanja trzista, medjutim, vlade kao da se vise potcinjavaju logici reglementacije ne bi li sacuvale socijalnu koheziju (mada ne samo radi toga), iako je trziste, delujuci u pravcu dereglementacije, u sustini protiv socijalne kohezije, posto logika trzista proizvodi (uglavnom) tendencije za podelom na platezno sposobne i platezno nesposobne (ovi drugi su interesantni samo u meri u kojoj su zemlje zainteresovane za stabilnost unutar politickih entiteta i izmedju njih). Identicna je logika trzista i na svetskom fonu. Menjaju se samo osnovni (ili najznacajniji) protagonisti. Sve vecu ulogu igraju integracione skupine (Evropska unija, ALENA, MERCOSUR, ASEAN, NAFTA, itd.), globalna preduzeca i velike svetske banke (resp. finansijske organizacije), kao i nevladine organizacije svetskog raspona (Greenpeance, Amnestdz International, itd.). Ove velike organizacije (ili organizmi) deluju na planetarnoj razini i manje su podredjeni OUN, dok svetska trgovinska organizacija (WTO) izrasta u novog svetskog arbitra.

Nove tehnologije podsticu skokovitost u planetarnom razvoju i nematerijalnoj aktivnosti, ali i ekspanziju proizvodnje, prometa i finansija. Ekspanzija proizvodnje, prometa i finansija, pak, pretpostavlja mondijalizaciju ekonomske aktivnosti, koja je uslovljena dereglementacijom odredjenih ekonomskih i neekonomskih aktivnosti politickih entiteta

Kriza bezbednosti

Strukturne i strukturalne promene o cemu je delom dosad bilo reci, proizvod su rastakanja svetskog sklopa konstituisanog tokom protekla dva veka ili duze. Otuda se i postavlja pitanje da li i aktuelna sadrzina geopoliticke i/ili geoekonomske strukture (drzava, moc, demokratija, granice) moze biti identicna nekadasnjoj. Posto to, po svemu sudeci, nije slucaj, onda mora da se tome prilagodi, pre ili posle, i funkcionisanje medjunarodnog zivota. Tim pre, sto je, po nekim geostrateskim indikatorima, bezbednost u svetu manja danas no u vreme bipolarne podele sveta, kada se strahovalo od izbijanja nuklearnog sukoba izmedju Zapada i Istoka. Istina, drzave su gotovo prestale (bar zasad) da ratuju medjusobno, ali jacaju zato sukobi unutar njih. S druge strane, NATO se siri ka istoku, iako buduce zemlje-clanice nastoje da smanje izdatke na naoruzanje ne bi li, i time, olaksale i ubrzale tranziciju. Postgorbacovska Rusija nije vise ona za vreme Gorbacova, kao sto se i Francuska u postnapoleonskom dobu razlikovala od one u vreme Napoleona. Komunizam kao oblik vladavine jednoglasja je mrtav, ali ne i komunizam kao ideologija ljudi i naroda u teznji za pravdom i jednakoscu. Liberalna demokratija je pobedila u sukobu sa oblicima vladavine koji su se temeljili na komunistickoj ideologiji. Time, medjutim, nije receno da je liberalna demokratija (prema zapadnoj varijanti) i jedina alternativa koja odgovara nezapadnom svetu. Jer, ona u sebi sadrzi, sto bi mogao reci svaki hegelijanac, i seme nacionalistickog, religioznog, pa i ideoloskog konflikta. U Rusiji je uveden sistem, u principu, nalik na liberalnu demokratiju. Ali, da li je ona po svemu ista kao na Zapadu? Ona mora da se razlikuje, ako ni zbog cega drugog onda zbog razlike u vremenu trajanja u kom se oblikovao taj sistem. Otuda, nije nista neobicno sto se od uvodjenja liberalne demokratije u Rusiji i drugim istocnoevropskim zemljama, do juce realsocijalistickim, situacija manje ili vise razlikuje (u ovim drugim je, svojevremeno, dominirao liberalno-demokratski sistem primeren vremenu tadasnjem). I, to je verovatnije sto se ide dalje prema istoku, vec zbog kulturnih razlika (S. Hantington). I, Fukujama je dosao do spoznaje da i religije, rase, etniciteti mogu biti "ideoloski takmaci" liberalnoj demokratiji. On to nije prenebregavao, ali ne i prihvatao, jer nemaju "svetski znacaj".

Drzave su gotovo prestale (bar zasad) da ratuju medjusobno, ali jacaju zato sukobi unutar njih. S druge strane, NATO se siri ka istoku, iako buduce zemlje-clanice nastoje da smanje izdatke na naoruzanje ne bi li, i time, olaksale i ubrzale tranziciju

Dar neizvesnosti

Time je problem redukovao na suprotstavljanje komunizma liberalnoj demokratiji (i obratno), a samim tim ga i pojednostavio. I nacionalsocijalisticki pokret nije imao svetski znacaj pa je, ipak, gurnuo svet u dosad najzesci rat u istoriji. Stoga se moze reci da neki dogadjaj i ne mora biti znacajan sam po sebi, ali zato moze, zavisno od okolnosti, uzrokovati nepredvidiva dogadjanja. Uostalom, ukoliko se i podje od pretpostavke da je zagarantovana buducnost liberalnoj demokratiji, sta je onda sa drugim politickim i socijalnim problemima koji poticu iz "istorijske zaostavstine"? Oni nas zapljuskuju, a njihova resenja se, neretko, odlazu, verujuci da ce se jednog dana oni sami resiti ili resavati na jednostavniji nacin. Medjutim, i socijalni problemi (nezavisno da li su klasnog ili rasnog porekla) mogu biti subverzivni za liberalnu demokratiju. Ne moze se, isto tako, odbaciti ni nacionalizam. Stavise, on se moze, u uslovima globalizacije, manifestovati u radikalnijem vidu nego u klasicnom kapitalizmu. U svakom slucaju, nacionalizam nije fenomen samo devetnaestog ili dvadesetog veka, vec ce ostati i problem dvadeset prvog. Prema tome, pojave i njihove manifestacije su raznovrsne i nenadane, ne znajuci sta one donose i odnose. Uostalom, zar je bio mali broj onih koji su bili uvereni da ce u komunizmu zavladati sloboda i racionalnost. Medjutim, istorija koraca svojim putem, iznenadjujuci nas cesto svojom nepredvidivoscu. I, kao sto je Francuska revolucija (pa i svaka revolucija) proizvodila i jos proizvodi svoje efekte, tako se moze pretpostaviti da ce i zbivanja u 1989. godini delovati dugorocno na uoblicavanje politika-svet i privreda- svet. U prvom slucaju, osvojila se sloboda i otvorile brese pravima coveka, ali rodio i nacionalizam, dok je u drugom slucaju okoncan drugi milenijum internacionalizacijom proizvodnje i izgradnjom puteva u 21. vek. Time, medjutim, nije receno i da je "vreme revolucije zavrseno", a vreme demokratije, liberalizma, socijalne pravde i ekonomske efikasnosti nastalo u svim segmentima planete Zemlje. No, i taj put (Tao) se, ipak, mora razlikovati od zemlje do zemlje zbog brojnosti kultura i vrednosnih opredeljenja njihovih naroda.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /