Alexandria, Srbija

Prisecam se razgovora koji sam vodio s Maksom Frisom 1980. godine u Cirihu. Tada mi je Fris rekao: "U Svajcarskoj sam se rodio, ovde zivim, ovde mogu i da kritikujem. Nemam razloga da pocnem da kritikujem Grcku ili Irsku, jer nisam ni Grk ni Irac. Mene se tice pre svega ono sto se ovde dogadja. Cesto se kaze da je lepo umreti za otadzbinu. Ja mislim da je mnogo lepse imati otadzbinu koja se moze kritikovati i u kojoj se moze ziveti"

Pise: Dusan Velickovic

Subota, 4. april

Miodrag Sindjelic i ja izlazimo u noc. I dalje raspravljamo o naslovnoj strani koju treba da zavrsimo u nedelju. Potpuno smo iscrpljeni, ali to Sindju ne sprecava da, kako kaze, "brani" svoju ideju. Sindja mi je dragocen saradnik i prijatelj koji od prvog trenutka u Biblioteku Alexandria ulaze svoje ogromno iskustvo i znanje s elanom dvadesetogodisnjaka.

Od redakcije "Vremena" u kojoj radimo tehnicki prelom lista do kuce u Celopeckoj ulici, u kojoj je smestena radakcija Biblioteke ALEXANDRIA, nema vise od pola sata hoda. Idem zaobilaznim putem da bi setnja potrajala sto duze. Kada sam stigao u radakciju vec je svanulo. S jedne strane imam pogled na dvoriste u kojem zivi porodica izbeglica iz Knina. Pristojni, civilizovani ljudi koji dostojanstveno prelaze preko cinjenice da su izgubili kompletnu imovinu. S druge strane, pogled na kafic u Zahumskoj ulici pred koji stizu luksuzni automobili. Ispod samog prozora kontejner. Vidim da je prva smena pretrazivaca djubreta vec pocela da radi. Ocajnik s velikom kesom u jednoj i stapom s ekserom na vrhu u drugoj ruci trazi ostatke hrane. Posle njega, oko podne, doci ce sedokosi gospodin. On ima i uniformu: radnicki kombinezon na kojem pise "Energoprojekt". Njega interesuju samo cvrsti predmeti. Radi strucno i pazljivo klasifikuje stvari u decjim kolicima koja vuce za sobom.

Nedelja, 5. april

Upravo se tako i osecam.

Drugo, nista novo. Verovatno me ceka jos jedna neprospavana noc. Odavno se vec ponasam tako kao da i najmanji detalj ovog kolektivnog posla moram ja licno da obavim ili proverim. Verovatno uobrazavam da sve najbolje znam. Pred samim sobom imam opravdanje tako sto sebi kazem: moguci uspeh podelicemo svi zajedno, moguci neuspeh bice samo moj neuspeh. U stvari, sta pricam. Jednostavno, rec je o nekim mojim losim osobinama. Jedna je perfekscionizam i pedanterija, a druga hedonizam i neurednost. Resio sam da ovaj list napravim na najbolji moguci nacin, onako kako ja mislim da je najbolje; insistiram na svakom detalju, svaka greska, svaka nepreciznost ili mala neprofesionalnost me nerviraju, a istovremeno cesto sam upravo ja taj koji zaboravlja i gubi vazne stvari. Vodjen fiks idejom o tome da Biblioteka Alexandria mora nastati i opstati, radim i preko granica izdrzljivosti, a istovremeno neprestano zelim da budem neko drugi, na nekom drugom mestu. Zavidim Bilu Klintonu koji je stekao naviku da svake zime dve nedelje provede na Devicanskim ostrvima.

Ideja o mesecnom listu koji ce se baviti knjigama i savremenim idejama, koji ce biti i ozbiljan i zanimljiv, koji ce se zasnivati na saradnji s najboljim svetskim casopisima i koji ce postovati najbitnije svetske kriterijume - koji ce, jednom recju, biti solidan i pouzdan, rodila se pre tacno godinu dana. Tacno toliko traje i priprema prvog broja. Secam se i datuma kada sam shvatio i osetio da ce ideja zaista dobiti praktican smisao. Razgovarajuci s Dragoljubom Zarkovicem, direktorom "Vremena", o mogucnosti da ovaj projekat bude realizovan u okviru njegovog lista i preduzeca, rekao sam mu da je moj jedini uslov vezan za dan na koji ce nas zajednicki rad poceti. Smatrao sam da posle niza losih iskustava imam prava da budem sujeveran. Izabrao sam "svoj" datum, 23. oktobar 1997. godine, za koji verujem da nosi mogucnost novog pocetka. Zare je bez reci potpisao resenje o mom prelasku u "Vreme" i od tada tako radimo - bez mnogo reci i s potpunim razumevanjem.

Ponedeljak, 6. april

Javljaju mi se kolege i pitaju sta se dogadja u NIN-u. Odgovaram da ne znam i da necu da znam. Uostalom, moje dvadesetogodisnje parcence zivota u tom nedeljniku u kojem sam u jednom trenutku bio i glavni urednik, odavno je zavrseno. Onda u jednom drzavnom listu vidim kako jedan drugi moj kolega, ne pominjuci moje ime, objasnjava kako sam ja porazena Djindjiceva strana u NIN-u koja se "rasprsila po Vremenu". Sta vredi moja nezavisnost kad se kod nas prijateljstvo shvata kao politicka odrednica. Zoran Djindjic i ja smo zaista bili izuzetno dobri prijatelji, pogotovo u mladosti, a verujem da smo to i sada iako se godinama nismo ni videli ni culi. Jedna od poslednjih stvari koju smo radili zajedno bila je knjiga Agnes Heler, Filozofija levog radikalizma, objavljena pre petnaestak godina. Djindjic je knjigu preveo s nemackog jezika, ja sam napisao predgovor pod naslovom "Marksizam i liberterska nostalgija", a autor prvog prikaza ove knjige objavljenog u Knjizevnim novinama bio je Vojislav Seselj. Opala, sta bi tek na osnovu ovoga jedan medijski politicki analiticar mogao zakljuciti.

Ali ovog momenta asocijacije me vode na drugu stranu. Prisecam se kako smo Zoran i ja jednom prilikom bili u poseti nemackom filozofu Iringu Feceru. Fecer nam je pokazivao svoju biblioteku, a onda nas je ponosno odveo do zida prekrivenog bibliofilskim izdanjima. Prvo izdanje Kanta, prvo izdanje Hegela, Fihtea... Ja sam se divio i dodirivao knjige, a Zoran je u pravom stilu mladog anarhiste hladno upitao: "Sta cete da radite sa ovolikim knjigama ako budete morali da bezite?" Mislim da zapanjeni Fecer nije odgovorio nista. Sada se prisecam toga jer imam sopstveni primer. Nisam nigde bezao, ali moja biblioteka u kojoj imam zaista vrednih i drugih knjiga, propada u podrumima i ko zna gde sve. Zivot u Srbiji, u kojoj je cena nezavisnosti uvek bila visoka, ostavio me je i bez radne sobe i bez biblioteke. Dugo sam zbog toga zalio, ali sada sam srecan. Sta bih s tolikim debelim, prasnjavaim knjizurinama. Ne bih mogao ni da pobegnem tamo gde nikada nisam ni pobegao. Mozda zato sada i pravim Biblioteku Alexandira. Za sve nas koji smo srecni sto nemamo biblioteku jer imamo otadzbinu.

Utorak, 7. april

Urednik americkog casopisa "Foreign Policdz" mi javlja da se u oglasu koji hoce da objave u Biblioteci ALEXANDRIA potkrala jedna mala greska. Nedostaju znaci navoda u jednoj recenici. Odgovaram mu da je sada kasno, ali da se ipak ne brine. U tehnickoj redakciji "Vremena" organizacija posla jeste kao u filmu "MES", ali to istovremeno znaci da uvek postoji i jedno Oko Sokolovo.

Sreda, 8. april

Vidim da nemam benzina, a nemam ni para. Daleko je Rakovica.

Ali mi smo jedna pristojna porodica i imamo deviznu ustedjevinu od 20 dolara, koju sam ja doneo s proslogodisnjeg puta po Americi u kojoj sam dogovarao saradnju s tamosnjim casopisima. Tada sam svoje sagovornike ubedjivao da je bez obzira na okolnosti Srbija zemlja pristojnih i pametnih ljudi u kojoj se moze realizovati i projekat kakav je Biblioteka ALEXANDRIA. Mnogo sam lepih reci rekao o nesrecenoj zemlji u kojoj zivim, mozda i vise od kritickih reci koje sam ovde spreman da izgovorim o politici i politicarima koji nam odredjuju zivot. Tako sam po ko zna koji put, kao verovatno mnogi od nas, rizikovao da tamo budem shvacen kao budala a ovde kao izdajnik. Prisecam se razgovora koji sam vodio s Maksom Frisom 1980. godine u Cirihu. Tada mi je Fris rekao: "U Svajcarskoj sam se rodio, ovde zivim, ovde mogu i da kritikujem. Nemam razloga da pocnem da kritikujem Grcku ili Irsku, jer nisam ni Grk ni Irac. Mene se tice pre svega ono sto se ovde dogadja. Cesto se kaze da je lepo umreti za otadzbinu. Ja mislim da je mnogo lepse imati otadzbinu koja se moze kritikovati i u kojoj se moze ziveti".

Uzimam stranu novcanicu i krecem kroz svoju otadzbinu do pijace Kalenic. Tamnoputi momak i ja u magnovenju krsimo zakon i ja sada s domacom valutom mogu da mirno odem do benzinske pumpe. Prodavac mi kaze: "Komsija, napunite rezervoar, vidite da cemo opet imati sankcije". "To je samo obican referendum, koji ce svi brzo zaboraviti", odgovaram optimisticno. Zaustim da kazem kako bih rado izasao na jedan drugi referendum. Recimo, oni mene pitaju da li bih zeleo da moja otadzbina udje u Evropsku zajednicu. Ja kao savesni gradjanin stavim prst na celo i kazem sebi: mi smo ozbiljna drzava s cvrstom valutom i jakom privredom. Da li se to nama isplati. U mojoj porodici ima stogodisnjaka pa cu mozda i doziveti da odlucujem o ovako teskom pitanju. Ove danasnje patriotske igre ne mogu valjada vecno trajati.

Prve primerke Biblioteke ALEXANDRIA pokazujem svojim sinovima. Vuksa, koji sa svojih devetnaest godina vec ima solidno novinarsko iskustvo u jednom velikom dnevnom listu, kaze: "Cale, napalio si se kao sisarka, ali ovo i ne izgleda tako lose". Urosa interesuje ekonomija. Cita tekst Dzefrija Saksa i primecuje da u listu ima dobrih oglasa. Razmisljam kako zahvalnost na podrsci dugujem ne samo autorima vec i oglasivacima koji su pristali da plate oglas u listu koji jos niko nije video i koji mozda niko nece kupiti.

Nosim prve primerke u "Vreme". Strpljivo i s razumevanjem su podnosili moju sporost i pedantnost zbog koje smo plan o izlasku prvog broja prekoracili za gotovo dva meseca. Zare prelistava Biblioteku ALEXANDRIA. Kaze kako jos nije video prvi broj nekog lista koji je tako dobro formiran. Nisam siguran u objektivnost njegovog suda. Zajedno posmatramo reakcije mladjih kolega.

Ohrabren, odlazim da se ispavam.

Cetvrtak, 9. april

Danas pravim plan sledeceg broja.

(Autor je urednik novopokrenutog lista Biblioteka ALEXANDRIA)