Bora Cosic - povratak u Beograd posle sedam godina

Za ovih sedam godina imao sam velikih potreba da neke ljude vidim i sada mi je drago sto sam ih video, od svoje dece pa nadalje. Od osam godina zivota moje unuke ja je sest godina nisam video, tri cetvrtine njenog zivota. Dakle, to jeste manjkavost. Ali s druge strane i apatridstvo je nesto sto je Aristotel mogao da prezivi, to se moze preziveti. Sada je pitanje da li covek posle stekne jednu naviku da bude apatrid

Rade Stanic

Posle sedam godina, knjizevnik Bora Cosic ponovo je dosao u Beograd. Pojavljivanje - privremeno - na ovom podneblju, odnosno “otvor u zidu", sazidan “Dnevnikom apatrida", omogucila su nova Cosiceva dela koja su objavili “Apatridi" Radija B92: “Dnevnik apatrida", “Barokno oko", “Privatna praksa", “Novi stanar", “Starost u Berlinu", “Projekt Kaspar". Korpus ovog sezdesetsestogodisnjeg pisca, koji poslednjih godina zivi u Berlinu i ostalim evropskim gradovima (“evropskim hotelima", kako kaze), cini ukupno cetrdesetak dela, a mozda vise od broja o Cosicu govore domaca i evropska priznanja i trag koji je ostavio u knjizevnosti. A kako prilike stoje, odnosno, kako su (nam) prilike skrojene, svi su izgledi da ce Cosic opet svoja dela donositi iz inostranstva i da ce zid ponovo biti sazidan.

Od “Dnevnika apatrida" Cosic se okrece eseju, ako je to pravi naziv za ovih sest knjiga koje sadrze njegove elemente, ali i formu dnevnika i pripovedne oblike. - Esej je ono sto je najvaznije u ljudskoj pismenosti. Jer je esej sve od Platona naovamo - kaze u razgovoru za “Nasu Borbu" Bora Cosic. - Sta su Platonovi rukopisi: da li je to filozofija, da li su to eseji, da li je to pripovest, da li je roman. Esej i esejizam je osnova moje zamisli o esejistickom nacinu misljenja zivota, cega ima i na mnogim drugim mestima ranije, kod Lukaca, Muzila. Tezim esejizmu, ali vrlo siroko postavljenom. Recimo, “Projekt Kaspar" je za mene zaista pripovedna stvar. A ako bi se profesorski gledalo, ipak bi se reklo da je to vrsta eseja. U sahu se kaze da posmatrac sa strane vise vidi nego igraci za tablom. Sta ste videli po dolasku u Beograd a sto mi odavde, iz blizine, ne mozemo ili ne umemo da vidimo? Neki ljudi govore o apatiji koja je nastala usled nemogucnosti da se bilo sta sustinski promeni.

- Video sam mnogo stvari. Medjutim, pitanje je sta ljudi koji su mi bliski zele da sam video. Jer, ja govorim potpuno otvoreno, a onda me uvek poneko pita da li je to bas tako, da li je tako crno ili nije crno, a ja ne mislim da je bas sve crno. Ima cak nekih stvari koje su ludo smesne, odnosno besmisleno komicne ili paradoksalne, sto ne vodi odmah, je li, u crninu. Ali neka vrsta nadrealistickog rasporeda stvari, ljudi, scenografije, to ovde postoji. Ono sto se ovde desava kao nemoguce, u gradu u kome su nadrealisti izmislili taj pojam, nemoguce sto je proizaslo iz stiha “neka bude sto biti ne moze", to nemoguce ovde postoji u jednom losem, negativnom smislu. Jer, zaista se nije moglo pomisliti da se toliko mnogo stvari koje se sad zaista cine i jesu, da ce se to i zaista dogoditi. Tako da je u tom smislu ta nadrealisticka ideja, na zalost, dosla do izrazaja, naravno na racun zivota i egzistencije, i duhovne stabilnosti mnogih ljudi koji ovde zive. Koji su prinudjeni da ovde zive.

Sta su Vasi prijatelji zeleli da vidite?

- Oni su, pre svega, bili spremni da ja s manje kritickog projekta ovde dodjem i da, kad sam se sada za ovaj momenat vratio, sve bude kao sto je bilo. I to je cela ta zamka u koju drzavna, drustvena, i ne znam sve kakva, struktura ljude, narod, obican pa i neobican svet, znaci i inteligentne i pametne, duhovite i duhovne ljude, uvlaci. Da je bilo nekih losih momenata, bili smo malo gladni, nismo imali struje, pa ovo i ono, pa i da smo malo osiromasili - to ce sve oni priznati. Ne mogu nikako da se pomire s tim da je napravljen jedan uzasan rez, presek, da se jedan svet srusio, a da se nikakav drugi nije izgradio. Mi stariji smo vec prisustvovali tim menjanjima. Pa se nesto srusilo, ali nesto drugo je izraslo.

Rekli ste jednu zanimljivu stvar: ovde se stosta dogadjalo, na zalost stosta ce se dogadjati, ali mozda ne na zalost, vec na srecu mladih generacija.

Evo na sta sam mislio: mislio sam na recenicu iz jednog pisma, a koje sam napisao jos pre nekoliko godina. Imali smo srecu da smo imali ovu nesrecu, izuzimajuci subjektivne, privatne tragedije, gubitke i bolove, u zivotima, u imovini, u svemu. Ipak mislim da ce mnostvo ljudi, mladih i drugih, iz te nesrece izvuci jedan poriv i doci do nekih zakljucaka. To je ono na sta sam mislio. Dakle, mogu ocekivati vrlo ruzne stvari, ako se prevarim bice i dobro, da bude jos ko zna cega tu, mozda i nekih sukoba. Ali u okviru svega toga mora se doci do neke pameti, bar vrlo pojedinacne, a mislim da svet i zivi od pojedinacne pameti, a ne od masovnih gluposti. Ta subjektivna, svakodnevna i svakolicna inicijacija mora da se odigra kad-tad. To jest, morala bi, ne odigrava se uvek.

Verujete li da neko od danasnjih politicara moze da stekne makar tu naknadnu pamet?

- Ja to ne znam. Sada je takva gungula u toj sferi, medju politicarima. Zapravo, ja ovde ne vidim nijednu umnu glavu, ni u opoziciji ni van nje, izuzimajuci neke pojedince koji, i kada su u partijama, oni su takvog znacaja da ne mogu da se smatraju neposredno ukljucenim u borbu. Ali, juce je bila znacajna promocija coveka koji je takodje 30 godina u nekom podrumu ove istorije proziveo. Mislim na Mirka Tepavca. Ono sto sad govori, to su one najznacajnije stvari koje dolaze naknadno. Ne mogu da projektujem, ne mogu da zamislim nijednu takvu osobu od ovih koji su levo ili desno u ovoj nasoj politickoj sferi. Danas je to samo jedna gola pragma, praksa koja je usmerena na licnu korist, bez ikakve ideje da se ovaj narod, danas potpuno duhovno obezglavljen, nekako pokrene. Naprotiv, stalno mu se stavljaju zidovi, stalno se govori o tome da je dragoceno za ovaj narod da se ogradi.

U “Dnevniku apatrida" i u “Projektu Kaspar" govorite o sebi kao apatridu. Apatridsko osecanje, cini se, nezavisno je od trenutnih drustvenih ili politickih prilika. Sta je iniciralo kod Vas jedno takvo osecanje?

- Apatridstvo je jedno ugradjeno osecanje kod vecine autora, stvaralaca, inovatora, pronalazaca, vodja, voditelja, bilo cega. Cak i oni koji su na celu velikih pokreta, projekata, zapravo su usamljeni. To duhovno apatridstvo je nasa sudbina. Da ne govorimo o jednoj genealogiji, jednom nizu slicnih sudbina, ako samo vodimo racuna o 20. veku, koliko je tih vecih, manjih, ovakvih, onakvih, ali ljudi koji su se u pojedinim momentima nasli u situaciji da odu s rodne grude. To, kao prvo, ne smatram nikakvom tragedijom, jer ljudi mogu da zive svuda, pod uslovom da se odreknemo ideje da gradimo zidove. Nije nikakva tragedija za coveka da zivi izvan svoje sredine. Naravno, tu su mnoge prednosti i mnoge manjkavosti. Za ovih sedam godina imao sam velikih potreba da neke ljude vidim i sada mi je drago sto sam ih video, od svoje dece pa nadalje. Od osam godina zivota moje unuke, ja je sest godina nisam video, tri cetvrtine njenog zivota. Dakle, to jeste manjkavost. Ali s druge strane i apatridstvo je nesto sto je Aristotel mogao da prezivi, to se moze preziveti. Sada je pitanje da li covek posle stekne jednu naviku da bude apatrid. Osim toga, apatridstvo ima elemenat koji veoma razvija secanje. Ljudi ovde zive u pogruzenosti zato sto su izgubili secanje. Ljudi svakog momenta zele da zaborave da ispod stoje trolejbusi, potpune ruine koje ce da se razruse, danas ili sutra.

Mozda je to nacin da opstanu?

- Naravno, ali samo kazem kako je, ne ulazim u razloge. Medjutim, ziveti negde izvan, to je jedna blagodet za reminiscenciju, za memoar, jedan kraj. Jedna od ovih knjiga je dnevnik, koji je zapravo po mnogo cemu o Beogradu. U tom se dnevniku kao aveti, vampiri, pojavljuju neke osobe mog zivota od pre 30, 40 godina. Sto je mnogo efikasnije, ako ta secanja dolaze u pamcenje iz neke daljine.

Jedna je geografska izmestenost, koja moze biti raznorazna. Bogatasi odu na sest meseci na krstarenje i oni su, je li, isto apatridi. Da smo se svi drzali “ostajte ovde", misleci na celu ljudsku rasu, ne bi bila otkrivena Amerika, mnoge razne stvari.

Kako je protekao zivot u inostranstvu i koliko se taj nacin zivota odrazio na vas knjizevni rad?

- To je bilo veoma podsticajno, mada ne mogu da kazem da je nesto posebno u smislu ritma. Ja nisam prekidao taj uobicajen tempo, evo sada “slajfujem" dva, tri dana, ne radim nista. “Dnevnik apatrida" s pravom uzimate kao preokret zato sto je to tematski bio zaokret, gvint. Posle toga sam se nasao u Rovinju, godinu i po dana, i to je bilo doba potpune zacaurenosti, pravi egzil. I dalje mislim da je to egzil, kada odemo tamo u leto. Zivot u Berlinu i ostalim gradovima nije nikakav egzil, to je mesto gde ljudi zive. Znamo da je Nabokov ziveo 30 godina u hotelu. Dakle, recimo, to je veliki hotel, svetski, evropski. U citavom kupusu tog vremena ove tri godina bile su najproduktivnije, ako se racuna po stranicama. Zaista nije bilo promene u nekom negativnom smislu. Ne bih ja isao u neko tamo beznadje. Za mene je ovde bilo beznadje. Jedino to je sigurno da je nesigurno sta bih ja ovde radio, bez obzira na taj svoj ritam koji imam, evo vec 40 godina.

Rekli ste da srpski jezik ulazi u svet preko nemackog jezika. Kako to tumacite s obzirom da vlada uverenje o tamosnjem animozitetu prema ovom podneblju?

- Ima ljudi koji su veoma zainteresovani i to ne slavisti, vec ljudi kojima mora nesto da se prevede da bi shvatili. Tako je problem kako da se prikaze Rade (Konstantinovic prim. R. S.) jer nema nijedno slovo na nemackom, sto je potpuno besmisleno. A Miodrag Pavlovic je imao knjigu ili dve i takodje 30 godina pauze. A sada je to grunulo i izlazi sve. Ovaj mladi (Vladimir prim. R. S.) Arsenijevic, za mene jedan stvarno amater, simpatican, prosao je tamo, pa je proslo niz drugih, ove ili one velicine i znacaja. Sa mnom je malo drukcija stvar jer imam vrlo puno tekstova, s druge strane, punktovi kao sto su casopisi, listovi, napravili su mrezu oko mene i ja sam tamo neka mala ili velika cinjenica.

Tvrdnja o animozitetu je jedno plosno misljenje, stereotip. Oni imaju veliki animozitet prema ovoj zemlji koliki imam i ja. Lola (supruga) i ja na dan kad je padala Srebrenica smo ludeli tamo, jer nismo znali sta da preduzmemo. Jer smo bili na istoj strani i jos ogorceniji od nemackog shvatanja i misljenja. Tu je animozitet. Kada se ovde sada govori protiv Kinkela, to je besmisleno. On nije nikakav faktor, on je cinovnik koji sprovodi jednu evropsku ideju. Evropsku ideju da se ovaj zid ne podigne jos vise. Ako dodje SDP uz pomoc “zelenih" na vlast, sto je lako moguce, nece biti nista lezerniji prema zlocinima koji se ovde prikazuju. Mi smo ipak tamo tri dana gledali ono desetoro, dvanaestoro mrtve dece na Kosovu. Bile su sve TV, a cujem da to ovde niko nije prikazao. Pa ipak to nisu teroristi ako je dete od devet godina mrtvo ili sest zena, od kojih su dve u drugom stanju. To je jedna strana, kao sto se niko tamo ne slaze s terorizmom, kao sto se kod nas niko ne slaze s ubijanjem u Alziru.

A sto se tice otvorenosti prema nasem jeziku, ona nije mnogo veca od onog kako su otvoreni prema holandskoj knjizevnosti, koja je grunula tamo cak i preko svojih moci. To jeste jedna sirokogruda sredina, i kome god to ovde kazem svako se hvata za glavu. Mi smo izuzetni prijatelji s ljudima za koje do prekjuce nismo znali da postoje. Tako sam slusao za Francuze da su zatvoreni. To je besmisleno reci. Ono sto je najlosiji momenat jeste da smo bili zanimljivi kao trusno podrucje. I moram da kazem da to sada pomalo opada i dobro je sto je tako. Jer ne mogu da se pomirim s tim da sam tamo zanimljiv samo zato sto sam odavde.

U prethodnom razgovoru rekli ste da se bavite “hromozomskim greskama" coveka. Koje su, zapravo, to greske?

- Ne, ja se bavim greskom koja se zove covek. Covek nije predvidjen. To sto se dogodilo kroz te hromozomske dogadjaje daleko je od mojih mogucnosti da razjasnim. Ja mislim na socijalnu i moralnu stranu, i to je hromozomska greska planete. To je ono sto je incidentno na ovoj planeti.