VIDA OGNJENOVIC, AUTOR LITERARNIH I POZORISNIH UTOPIJA

Verujem da nijedno civilno izrazavanje neslaganja sa nepravdom, siledzijstvom, politickom presijom, nije uzalud. I da je bolje sto godina gradjanskog otpora nego jedan gradjanski rat. Ravnodusnost je u svakoj prilici osecanje koje najmanje cenim a u ovakvim okolnostima smatram teskom krivicom

Zagorka Radovic

Vida Ognjenovic u srpskoj komediografskoj tradiciji predstavlja apartnu pojavu u kojoj su se stekle za nase vreme neuobicajene osobine: lucidnost visokoobrazovne osobe, pronicljivost i vecni oprez onih sto se “ne daju zedni prevesti preko vode", zdrava distanca dosljaka kome su strane lamentacije (Mirjana Miocinovic), njena proza stvara utisak da nam autor govori iz najneposrednije blizine i da nam se obraca sa poverenjem (Cedomir Mirkovic), njene eseje krasi lakoca pripovedanja (Milisav Savic). Vida Ognjenovic pise, rezira, uredjuje “Scenu", predaje na novosadskoj Akademiji umetnosti

Cini se da ste uspeli da se sacuvate od svih euforija koje su nas stigle, od “nadimanja od zestine" jednih i “neverovanja ni u sta drugih" i da ostanete na poziciji “biti protiv". Skrti ste na recima u javnosti ali kad ih kazete, opominju. Gde se osecate najsigurnije?

- A meni se, vidite, cini da stalno nesto komentarisem, ocenjujem, predvidjam. Osecam se, katkad, kao profesionalni davac izjava koji je neprestano na oprezu da mu ne izmakne neka znacajna pojava, da ga ne zatekne da nema stav i odnos prema njoj. Uspela sam da na razne nacine iznesem svoje “protiv" u situacijama koje su mi se cinile nepravednim. Na zalost, nisam videla da je od mojih i slicnih izjava “protiv" karavan zastao ili promenio pravac. Svi su i dalje mirno prolazili. A sto se sigurnosti tice, nje vise nema, osim kad je simuliramo. Gde i kako da se covek oseca sigurnim u ovom pozverenom politickom rasulu, siromastvu i pravnom haosu?

U jednom pismu iz zbirke “Pisma o Nemackoj 1945-1949" objavljene kod nas u izvanrednom prevodu Tomislava Bekica, Herman Broh pise svom prijatelju Cilsdorfu, otprilike, da covek u sveopstoj tehnickoj buci sveta, dela u neverovatnoj omamljenosti koja ga vraca u primitivizam... Ta se omamljenost oseca danas kod nas u svemu. Rascinjavanje porodice, drzave, stalni napor da se zavara glad, ravnodusnost za patnje suseda. Sve su to cinjenice nesigurnosti i strepnje.

Verujem da ne ocekujete da trtljam o tome kako se najsigurnije osecam dok “stvaram" za pisacom masinom ili u probnoj sali sa kolegama glumcima dok zajednicki mastamo - to prepustam kabotenima ili onima koji se zaista tako osecaju. I ne znam koji su vise za zaljenje.

Dragan Veliki pise da je, dok je prolazio Beogradom, banula pred njega kuca koja tu nikada nije bila, kuca iz grada u kojem je odrastao, kuca samo njemu dostupna i zakljucuje da je to, dakle, stvarnost. Iz koje stvarnosti je Vas literarni svet, Vasa “kuca mrtvih mirisa"?

- Dobro razumem Velikica. Gradovi se stvarno sve cesce roguse na svoje stanovnike. I kuce ponekad deluju pretece stvarnosno. Ta moja “Kuca mrtvih mirisa" izrasla je, ne iz stvarnosti, vec iz neke moje potrebe za obracunom sa sopstvenom utopijom. Taj roman je neka vrsta rasprave sa utopijom, mada nije tako procitan. Kad kazem utopija, ne mislim samo na politicki pojam, vec na licnu utopiju, emocionalnu, zivotnu, ako hocete. Pre neki dan mi se dogodilo nesto zanimljivo u vezi sa stvarnoscu i tom knjigom. Na Simpozijumu o prevodjenju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, prisla mi je profesorka Mira Milic i poklonila knjigu “Terpeni", (Mirisi), koju je napisao dr Bozidar Milic, inace njen suprug, hemicar i tehnolog. Dr Milic je nacinio ozbiljnu naucnu studiju o mirisima uzevsi za moto jedan pasus iz moje knjige “Kuca mrtvih mirisa" koja je cista fikcija o istoj oblasti. Iako sam studiju dr Milica zasad samo ovlas pogledala, nasla sam u njoj komponente koje sam upotrebljavala za svoje izmisljene kombinacije mirisa - neril, vetiver trava, kamfor. Izgleda da su nase dve knjige nastajale istovremeno a nezavisno jedan od druge na bezmalo istom prostoru. Doktor Milic je popravljao i davao naucnu formu onome sto sam ja izmisljala.

Stvarnost Vasih izmisljenih svetova je nastanjena “nasijencima" koji su tudjinci i obrnuto: “Mdz name is Mitar", Mileva Ajnstajn, gospodin Rendal kome je Dositej strast. Da li je to ovdasnja sudbina, nas “korijen, stablo..."?

- Ponekad mislim da sam sama sebi najveci tudjinac a nasijenci da mi nisu mnogo bliski. Nasi koreni su izmesani, ovo je podneblje migracija i sazivljavanja. Etnicka cistota je koliko zastrasujuci i nakaradni pojam, toliko potpuno neprirodan na ovim prostorima, kao uostalom u celoj Srednjoj Evropi. Skoro da nema krstenice u kojoj vec u prethodnoj generaciji nesto nije etnicki ukrsteno. Ovde se uvek odnekud dolazilo, nekud, opet, odlazilo, sve u kratkim vremenskim razmacima. Doduse, nekad milom a nekad silom. Doline jorgovana su casom pretvarane u doline maceva i kopalja, a kule Nebojse i Cele-kule. Ali za mene, da se posluzim recima Djerdja Konrada, biti Srednjeevropljanin znaci “imati izostreno osecanje za neutralizovanje sukoba suprotnosti". Nasa je nevolja sto smo tvrdoglavo ponosni za ono za sta bi trebalo da se kajemo i sto lako zaboravimo ono sto bi trebalo da tvrdoglavo drzimo u pamcenju. Malo je sta ovde cisto i solidno, a najmanje su to nasi koreni i nasa stabla. Bilo je nekoliko solidnih ljudi kroz istoriju, ima ih i danas, oni su bili i ostali takvi u svom otporu bescascu i pored nasih napora da ih umorimo gladju, podozrenjem i insinuacijama.

Malo gde se tako, skoro detinjasto, mesaju mit i istorija kao ovde, to je dobro video Ilarion Ruvarac. Ne prestajemo da trubimo u papirne trube da smo neka sila. Najbolje da o tome kakva smo sila zapitamo one stotine hiljada izbeglica sto nocivaju po napustenim fabrickim halama, domovima kulture i fiskulturnim dovranama.

Pozorisni ste autor bez ostatka. Sta je u njemu “ono nesto"? Sta je presudno? Da li kako je pisano, scenski aranzirano, koliko aktuelno? Sta je bitna mera prepoznavanja?

- Mislim da je u pozoristu vise nego u drugim umetnostima sudbinska ta nepredvidivost, neizvesnost od prve do poslednje probe i dizanja zavese. Predstava, naravno, zavisi od dobrog teksta, ali to nije presudna garancija. U rukama dobrog reditelja, verovati je, da predstava nece biti losa, ali ni to nije izvesno. Dobri glumci? Sta jos covek da pozeli za dobru predstavu, pa ipak, oni jesu uslov ali ne sasvim bez ostatka. Ranije je bila u modi fraza da pozorisna predstava pocinje za pisacom masinom i to nije daleko od istine. Ali, samo pocinje. “Ono nesto", kako vi kazete, to neizrecivo, taj misticni deo predstave dogodi se u nekom neznanom trenutku koji je uglavnom neponovljiv. Predstava ima nekoliko naknadnih “citanja" i “ono nesto izvan reci" se stvara u tom krugu. Gde i kad, ne moze se reci. Kad nema te nepredvidive tacke ushicenja predstava je suvise “providna".

Ako pozoriste doista govori o vremenu i “kad se gradski satovi pokvare" koliko je ono nuzno politicko? Da li se politika jos smatra pozvanom da oceni, proceni, overi?

- Politika se ne mesa u pozoriste kao ranije, daleko od toga. Sada pozorista, cini se, nisu dovoljno svesna slobode u tom smislu, mada u upravnim odborima, koji izigravaju cesto nekadasnje cenzore, sede ljudi koji “deluju" u ime svojih partija, ali je politicki uticaj, ipak, oslabljen. Pozorista je zahvatilo siromastvo i strah od opstanka. Sa strahom se docekuje i Zakon o pozoristu koji se razlicito tumaci. Po njemu bi svi trebali da budu otpusteni i da traze posao preko konkursa. A kod nas se uvek pretpostavlja, sa razlogom, da ce politicki kriterijumi biti presudni pa se ljudi i tamo, u pozoristu, trude da pronadju neko politicko uporiste. Umesto politike, pozoriste je stigla jedna druga vrsta opasnosti, komercijalizacija pozorista. Da bi opstalo, pozoriste vodi trzisnu bitku lakim, laksim i najlaksim komadima.

Salman Rusdi upozorava da se treba cuvati pisaca koji se proglasavaju glasom nacije, afirmisu pozitivnost i ukidaju sumnju. Vas Ilarion kaze: posumnjaj, ispitaj, proveri, uporedi, odustani, vrati mu se, okreni, ocajaj, pobeli, pocrni. Da li smo odoleli “glasu nacije"?

Ne samo da mu nismo odoleli vec smo unazadili melodiju tog glasa. Mozda je taj glas nacije moguce izvoditi i u nekom normalnom i pitomom tonalitetu, ali taj nama nije odgovarao. Nasa nacionalna intonacija u literaturi postala je “kampanja suza" i bojnih poklica. Neko je isao ka jeftinim aplauzom, neko pak obavlja politicke zadatke... Sva ta “mesavina resantimana i gluposti", da se ponovo pozovem na Broha, imala je svoj munjeviti razvojni put, kao Bora Snajder u Popovicevoj farsi. Mi smo zaboravili da je budjenje nacionalne svesti kod nas obavljeno vec u devetnaestom veku, sada bi vec bilo vreme da se smire recidivi, ali za to nismo bili ni dovoljno pismeni ni dovoljno humani.

U Vasoj biografiji je i jedan balkon, onaj u Narodnom pozoristu, iz vremena kad ste tamo bili upravnik i kad smo utopijom pokusavali da menjamo istoriju. Prolazite li pored njega?

- Da. I cesto razgovaram o svemu tome sa prijateljima i pitamo se da li masovni protesti predstavljaju neke drustvene generatore ili su, pak, samo oslobadjanje nagomilane energije besa i neslaganja. Koliko god nam se ponekad cini da je ta vrsta konfontacije neizvesna, kratkog daha i neefikasna upravo zbog emotivnog naboja i unutrasnje zapaljivosti, ona jeste cinilac sazrevanja gradjanske svesti i artikulacije otpora. I zato verujem da nijedno civilno izrazavanje neslaganja sa nepravdom, siledzijstvom, politickom presijom, nije uzalud. I da je bolje sto godina gradjanskog otpora nego jedan gradjanski rat, jer kao sto je u vreme Vukovara opominjao Stojan Cerovic: “Ko god da pogine u gradjanskom ratu, na zalost, poginuce uzalud". I nije mnogo vremena proslo da se njegove reci potvrde krvavim i besramnim iskustvom. I sta sad? Ravnodusnost je u svakoj prilici osecanje koje najmanje cenim a u ovakvim okolnostima smatram teskom krivicom.

Posvetili ste sjajne stranice “nemaru koja se zove naslov". Judita Salgo je nekako u isto vrme svoju muku sa naslovom resila “pozajmljujuci" ih od prijatelja-pisaca u knjizi “Da li postoji zivot". Koji Vam naslov u poslednje vreme ne da mira?

- Judita i ja smo, i inace, slutile, mislile i mucile iste stvari. Njen odlazak mi je imponovao. Bio je bez pokleknuca, kao i njen zivot. Ostala sam joj duzna jednu zbirku eseja koju je od mene narucila kao urednik u Matici srpskoj. Zavrsicu je i pokloniti onima koji su je izgubili... Ima dosta “nemani od naslova" koje mi se cere iz fijoke vec mesecima, neke i godinama. I ja se njima sa podjednakom upornoscu rugam, umesto da ih stavim na korice knjige, ili jos bolje, da ih precrtam. Bas me zanima kako cete nasloviti ovaj razgovor? Ne da mi mira Mileva Ajnstajn. Sad vec nazirem skori zavrsetak drame o njoj. Namucio me je mnogo taj dramski lik, to mirenje faktickog i fiktivnog, istorijskog i izmisljenog. Ja ne pisem biografsku dramu o njoj, ali ne bih htela da zanemarim dramaticne cinjenice njenog zivota. Jos me proganja naslov te drame. Kad se tog naslova oslobodim, a to je, zaista, naslov azdaja iz mnogo razloga, cini mi se da ce svi ostali naslovi izgledati kao sareni leptirovi...

Slusale smo zajedno, pre ovog razgovora, kako Petar Kralj vatreno i sa sapatom govori Kosticevu “Santa Maria della Salute", koja je nazvana najljubavnijom pesmom srpskog jezika iz pera naseg najveceg intelekta. Sta mogu ljubav i um? Da nas spasu?

- Trebalo bi da mogu. Morala bih da kazem da mogu, ali imam dosta razloga i jos vise primera da se razuverim u to. Ali ako bih napustila to uverenje da “moze" ne znam kako bih dalje zivela.

Razocarani ste?

- Ne. Jer nisam bila ni ocarana.