Odliv mozgova

Samo u periodu sankcija SRJ je zauvek napustilo preko 20.000 visokoobrazovanih mladih ljudi. U ’95-’96. belezi se pad, da bi broj odlazaka “napolje" u ’97 poceo da raste. Trend odlazaka je konstantan i neumoljiv

Ivana Lazic

“Svoje znanje svojoj zemlji"- nije li malo kasno, gospodo moja draga!? Pretpostavlja se da je u ovih poslednjih nekoliko ratnih godina ljubljenu nasu domovinu napustilo oko 350.000 ljudi. Koliko je medju njima bilo mladih, koliko intelektualaca? Koliko li je mladih koji jedva cekaju da jos samo obavi to sto su sebi zacrtali pa da “pale glavom bez obzira negde preko; znaju da ni tamo ne cvetaju ruze, ali ce im bar pruziti sansu da nesto ucine sa sopstvenim mladim zivotima i, pri tom, zive normalno". To normalno je veoma bitno, jer ljudi koji odlaze, najcesce kao razloge navode nizak standard, neresene (i uglavnom neresive) stambene probleme, neizvesnost, ekonomsku i politicku nestabilnost. Tome svemu visokoobrazovani kadrovi zainteresovani za naucno-istrazivacki rad pridodaju i lose uslove za istrazivanja, malo novca koji se ulaze u nauku. Neko ce, mozda, na sve gore navedeno reci nesto u stilu “ljudi nemaju ’leba da jedu, a oni ’oce pare da ekperimentisu po laboratorijama!". Ovo je utisak koji se javlja na prvi pogled. Kad se malo zagrebe povrsina, moze se videti koliko je zemlja na gubitku. Odlaskom svake visokoobrazovane osobe u inostranstvo, u nepovrat odlazi i 300.000 USD. Jer, izracunato je da u skolovanje jednog strucnjaka drzava ulozi upravo toliku sumu. A, gde je tu novac koji bi taj covek mogao da zaradi za drzavu svojim radom?

Kada se govori o iseljavanju iz Jugoslavije, mahom se svi orijentisu na price o strucnim kadrovima. Nije ni cudo, jer, prema zvanicnim podacima, u periodu sankcija iz Jugoslavije sa trajno iselilo oko 35.000 ljudi, od kojih je 20.000 visokoobrazovanih (sto je nasu zemlju kostalo oko 6 milijardi USD). Narocito veliki broj je otisao u periodu ’91-’94. godina (vreme sankcija, rata, nestabilnosti). U ’95. i ’96. belezi se pad, da bi broj odlazaka “napolje" u ’97. ponovo poceo da raste.

Najcesce odlaze elektrotehnicari, elektronicari, matematicari, fizicari, hemicari. Oni najbolje i prolaze u “belom svetu". Jer, i drzavama poput Kanade, Australije, Novog Zelanda, SAD, Nemacke, Italije, Svajcarske, Francuske (gde se najcesce iseljavaju), svakako odgovara da dobiju strucnjaka “na tacni", bez ikakvih ulaganja, i to zauvek. Statistike govore da se jako mali broj ljudi vraca (osim kao turisti). Sa druge strane, oni koji sa sobom ponesu diplomu nekog drustvenog fakulteta (prava, ekonomija manje-vise, psihologija, i sl.) imaju slabiju “prodju". Ali sa svih fakulteta veliki broj mladih zeli da ode cim diplomira, a mozda i pre. Najveci procenat onih koji bi “preko" jeste na tehnickim fakultetima (oko 63%), dok su, npr., medicinari voljniji da ostanu (samo 7,6% ispitanih studenata bi se iselilo odmah po zavrsetku fakulteta).

Kao tuzno opravdanje za postojanje ovakvih zelja, izmedju ostalog, moze posluziti i podatak da u Srbiji 87% mladih, do 27 godina, (sa i bez fakulteta) ceka na posao vise od godinu dana. Da li onda treba da se cudimo sto tako masovno odlaze u inostranstvo?

Prilicno je jadna i cinjenica da mnogi pred velikim problemom “odliva mozgova" jednostavno zatvaraju oci (“ako ga ne vidim, znaci da ne postoji"). Ili, ako i prihvate da postoji, spremni su jako malo da ucine da bi se sve to sprecilo. Svodi se na price tipa “sutra ce vec biti bolje", poziva se na patriotizam i vracanje korenima, dele se stipendije (koje posle mame i tate vracaju od novca koje im deca posalju iz inostranstva), a ljudi odlaze. Makar, tamo daleko, prali sudove, ili bejbisitingovali, ili setali pse, jednostavno odlaze. I pored svih komplikacija koje jedan drzavljanin SRJ ima da bi dobio (iseljenicku) vizu za odlazak bilo gde, strpljivo se ceka po redovima i obijaju pragovi ambasada. A onda, njegove srece - dobio je papire, i tuge - ostavlja ceo jedan zivot za sobom, i nade - uglavnom uz reci “idem sada napolje da zaradim gomilu para, pa cu se vratiti ovde da ulozim u nesto". A kada ode, zove sve redje, dolazi jednom-dva puta godisnje (kao Deda Mraz, sa gomilom poklona). Posle, vec, dovodi i porodicu (koja jedva da zna koju rec srpskog), i malo pomalo, gubi sve srpske karakteristike (osim ljubavi prema sarmi, gibanici i kajmaku). Zalosna istina, ali that’s the wadz it is... a sad ponovo u red ispred... ambasade.