Ekskluzivno: Dejvid Senk, americki novinar i publicista o nacinima borbe protiv informativnog smoga, “tamnoj strani" Interneta i zavisnosti od tehnologije

Ljudi cesto mesaju udobnost sa jednostavnoscu. Kupuju se razne vrste tehnickih pomagala da bismo zivot ucinili udobnijim, ali ona takodje cine nase zivote jos slozenijim. Ponekad vredi raditi na tradicionalan, tezi nacin, ali sporije, to moze biti veoma okrepljujuce.

Ivica Petrovic

Da li ste spisku bolesti modernog doba prikljucili ADD (Attention Deficit Disorder), ili sindrom nedovoljne paznje? Iako nije autor originalnog termina iz koga je nastala ova skracenica, americki novinar i publicista Dejvid Senk je, u odnosu na svoje kolege, otisao najdalje u ispitivanju razmera epidemije koju ADD izaziva. Sredinom prosle godine svoje kriticke poglede sabrao je u knjizi “Data Smog", ili “informativni smog", koju je objavio poznati izdavac “HarperCollins", i koja je izazvala dosta paznje u strucnim krugovima ali i postala dezurna tema medju obicnim zavisnicima od “blagodeti" informativnog doba. Vec je njen podnaslov “Kako preziveti informativnu prezasicenost" bio dovoljan signal da je rec o hrabrom pokusaju da se uspostavi kriticka distanca u odnosu na euforiju koja je zahvatila covecanstvo, a koja je kulminirala Internet bumom u kojem su mnogi videli resenje za sve socijalne, politicke i kulturne probleme. Naravno, nije rec o neprijateljskom gestu vec o pokusaju razumnog sagledavanja negativnih tendencija koje informativni razvoj sobom nosi, a bez onih pozitivnih ne bi bilo ni ovog razgovora.

Senk svoju pricu pocinje upravo od simptoma ADD: “Svi mi radimo tri stvari u isto vreme", kaze Senk, i “propustamo stvari poput zalaska sunca, dugih razgovora i citanja knjiga. ADD je simptom informativnog doba." Nas sagovornik citira istrazivaca Filipa Nikolsona koji je specijalizovao problem “tehnostresa". Nikolson veruje da vecina korisnika kompjutera oseca duboku zavisnost od svojih masina i jednostavno osecaju da bez njih ne bi mogli da funkcionisu. Da bi proverio ovu tezu on je obavio istrazivanje u kojem su ucesnici stavljeni pred dilemu: zrtvovati prst na ruci ili se odreci kompjutera do kraja zivota. Cak trecina ljudi je pristala na zrtvu prsta. “Zapitao sam se", nastavlja Senk, “kolika je moja neprirodna vezanost za kompjuter. Zapanjujuce je koliko smo postali zavisni."

Na ovom mestu Senk stvari vraca na pocetak. Pocinjuci karijeru slobodnog novinara on je svoj radni prostor opremio svim teholoskim dostignucima tog vremena, pretplatio se na sve rasplozive tikere vesti iz svih oblasti, i docekao zatrpanost informacijama koje je bilo nemoguce preraditi. “Ipak, jos uvek verujem u snagu i potencijal Interneta", dodaje, “ali sam shvatio da sve tehnologije poseduju i drugu stranu medalje. Povecanje brzine i kolicine informacija ima i svoje lose strane, iako su i prednosti velike. Jednostavno, tehnologija pred vas postavlja nemoguce zadatke. Masine kao da su mi porucivale da od mene ocekuju da budemo ravnopravni: ’hej, ja sam laserski stampac koji stampa dve strane u minuti, zasto ti ne mozes da procitas dve strane u minuti? Zasto ti ne mozes da napises ( podvukao D.S.) dve strane u minuti?’ Vecina tih nuspojava je", objasnjava Senk, “ipak nenamerna." Kada je televizija predstavljena po prvi put svi su mislili da je to veoma korisno edukativno sredstvo, ali je problem sto je njena upotreba uglavnom ogranicena samo na zabavu:

“Ljudi cesto mesaju udobnost sa jednostavnoscu. Kupuju se razne vrste tehnickih pomagala da bismo zivot ucinili udobnijim, ali ona takodje cine nase zivote jos slozenijim. Ponekad vredi raditi na tradicionalan, tezi nacin, ali sporije, to moze biti veoma okrepljujuce. Takodje sam zabrinut da smo svi uhvaceni u izazove brzih informacija, osecaja zabave koji nam puzaju, ali zaboravljamo da je sustina zapravo unapredjenje kvaliteta zivota i razmisljanja. Ucenje je potpuno drugacije od gledanja."

U tom smislu je Dejvid Senk i protivnik kompjutera povezanih na Internet u svakoj skolskoj ucionici. “Ne postoje jednostavna resenja", smatra Senk, “zato me nervira pomisao na ljude, ukljucujuci tu i Bila Klintona, koji smatraju da ce ’umrezenost’ spasiti skole. Internet je dragocena baza podataka ali nema smisla staviti decu u biblioteku i reci im ’hajde, ucite sada’. Instrukcije i mentorstvo su apsolutno kriticna tacka, jer kvalitet ucenja zavisi od dobrih ucitelja, jos boljih knjiga i malih razreda. Kompjuteri mogu imati svoje mesto u skolskim bibliotekama ali ne i u ucionicama. Geniji se stvaraju ucenjem." Ove tvrdnje su potkrepljene podacima o danasnjoj deci koja, prema navodima “Vosington Posta", gledaju TV vise nego ikada ranije ( u proseku 22.000 sati do zavrsetka srednje skole), ali zato pate od epidemije ADD, loseg i pogresnog izrazavanja i teskoca u razumevanju procitanog. Ovom podatku valja pridodati i zapanjujucu cinjenicu da se, recimo, covek pre samo par vekova tokom celog svog zivota susreo sa kolicinom informacija koliko ih sada ima samo jedno vikend izdanje americkih dnevnih novina. Ono sto ovime Senk zeli da naglasi je da u nasim zivotima ima sve manje mesta za tihe, mirne momente, i da nasa cula zbog toga burno reaguju a da brzina postaje imperativ. Ako pogledate bilo koji kompjuterski casopis videcete da je brzina dominirajuca rec, ali Senk tu nalazi jednostavno objasnjenje: “Brzina sobom donosi mnoge lepe stvari, ali ono sto je stvarni impuls iza svega toga je osecaj da se vraski puno para moze zaraditi ako se sto vise ljudi natera na ukljucenje u svetsku informativnu mrezu. Zato je vazno da se ljudi pre bezglavog ukljucenja na Internet malo odmaknu i zapitaju: ’kako Internet moze unaprediti moj zivot?’, to je mnogo vaznije nego prazno uzbudjenje koje je za mnoge ljude samo po sebi dovoljno da Internet proglase svetim mestom na kome se mogu naci odgovori na sva pitanja."

Nas sagovornik objasnjava i politicke implikacije koje proisticu iz ovakvih shvatanja i ustrojstva Interneta koji je podeljen na grupe i zasebne kulture, i time sanse demokratije za opstanak dovodi do nivoa 50 prema 50. “Vec je sada mnogo Net korisnika koji smatraju da nam centralna vlada vise nije potrebna vec da svako moze da se ponasa prema svojim sopstvenim odlukama i pravilima", primecuje Senk. “Mas mediji podsticu progres ali istovremeno pojacavaju izolaciju, jer ljudi pocinju da se zatvaraju u specijalizovane grupe i prestaju da se zanimaju za ljude cija polja interesovanja nisu identicna. Tako nas tehnologija uvodi u suzeni svet u kojem ljudi provode sve manje vremena komunicirajuci sa onima koji su izlaze iz okvira licnih interesovanja, a demokratija je veoma zavisna od tolerancije i konsenzusa kao i od sposobnosti da razumemo drugacije perspektive i poglede na stvari."

Postoje i aspekti elektronske komunikacije koje Dejvid Senk izdvaja od drugih, pre svega elektronsku postu ili e-mail za koju ne krije reci odusevljenja: “Obozavam elektronsku postu, ona je fantasticna i mislim da bi mi veoma nedostajala kada bi nekim slucajem nestala. Ali, pojavljuje se i mali problem sa ovakvom vrstom komunikacije, jer je ona za vecinu ljudi prebrza tako da oni zateceni tom brzinom postaju aljkavi, bezidejni i prazni. Zato je i tu potreban oprez, ne sme se biti uhvacen u brzinu elektronske poste vec se mora malo usporiti da bi do izrazaja dosle sve njene dobre strane."

Zapitan da li je ikada razmisljao da bi mu ovakvi stavovi mogli doneti etiketu nekoga ko je protiv “progresa", Senk odgovara da je sa njim to vec slucaj, ali da svima koji su ga tamo svrstali preporucuje da ponovo procitaju prvu recenicu njegove knjige “Data Smog" u kojoj kaze da je “informativno ili informacijsko doba predivna stvar. Ali to nas ne oslobadja odgovornosti da razmotrimo i lose strane svega toga", kaze Senk. “Problem je u tome sto su ljudi po prirodi ’tehno-utopisti’ jer veruju da masine uvek unapredjuju drustvo bez razmisljanja o nehoticnim konsekvencama. Moguce je koristiti masine da bi se obezbedilo dodatno slobodno vreme ali su ljudi navuceni na super brzu komunikaciju sto je odlican nacin da postanete ovisnici o brzini, a onda u vasim zivotima nema vise povratka na mirniji tempo. Jer, ako je cena ’progresa’ zabrinjavajuci nivo stresa i depresije, opasna fragmentacija kulture, drustvo zasnovano na stimulansima i tupavoj televiziji, onda je zabrinutost potpuno legitimna."